Prijava

Ne prepiska stepinca nego ono drugo sto sam cuo da ima tamo jel ima to

ahahah koliko je uros nejaki bio nebitan, zamisli car si, a ne jebe te niko ni tebe ni tvoje misljenje ni 2%.
Car Uros Cekaonicar

Ja isto znam istoriju opasno meni je jedan deda bio četnik a drugi partizan, pazite šta pričate ovde msm ispašćete smešni

Ko zna kako se zvala čiča dražina kobila evo ja znam zvala se tito hahahahaha

Care jel ti uređeuješ neku od onih istorijskih stranica na fejsu?

Car je profesionalac, on čovek napamet zna mapu Srbije (tkzv) za vreme Dušanovog Carstva, tkzv jer koncept država nije postojao

Care jel ti uređeuješ neku od onih istorijskih stranica na fejsu?

Уређивао сам један сајт (који још увек постоји, али је задњи текст писан пре једно 4 године) и једну страницу (која је нестала под неразјашњеним околностима).

Car je profesionalac, on čovek napamet zna mapu Srbije (tkzv) za vreme Dušanovog Carstva, tkzv jer koncept država nije postojao

Није постојало ни јединствено Душаново Царство, ал' ме искрено мрзи да се просеравам сад.

jel biti car ne mora apsolutno da znaci da ima neku vecu poziciju i uticaj od kralja, i carevina ne mora biti veca ili sta vec od kraljevine?
valjda je kralj onaj koji vlada jednim narodom, a car vlada kad su barem dva naroda spojena i onda npr da je brazil sad kraljevina, a crna gora i slovenija su carevina

Тешка тема. Цар је највиша титула коју монарх (бар у хришћанском свету) може да има.

Универзално царство

Да би владао Римом, краљ (rex) је добијао imperium (моћ да заповеда војском). У Римској републици је imperator (заповедник) било звање које је успешан војсковођа добијао после битке и носио га је све док није одржао тријумф у Риму. Када је Римска република постала оно што зовемо Римским царством, њен владар није имао праву титулу. Титула краља је била просто неприхватљива, јер је носила лоше успомене и јер су се први цареви трудили да направе републиканску фасаду своје власти. Октавијан Август је успео да преузме неколико најважнијих магистратура (магистрат је римски државни чиновник), међу њима и овлашћења за imperium. Титула императора је временом постала преномен (део имена) римских царева и ограничена на њих, због чега је imperator постао синоним за римског цара.

Према владарској идеологији позног Рима, на свету је могло бити само једно царство - римско - и тај владар је био универзални владар. Оно што је обично познато као подела Римског царства на источно и западно је у ствари било увођење још једног цара: римска држава никад није подељена. Како је моћ Рима опадала, развијала се једна карактеристична византијска (и уопште средњовековна) идеологија, тзв. породица владара. Отац целе породице владара је био римски/византијски цар, који је теорерски командовао остатку породице, као што је римски отац породице командовао својом породицом. Породица владара је обухватала све хришћанске владаре.

У Италији је, међутим, папа, као римски/византијски државник био у великом проблему са Лангобардима (Ломбардима) који су освајали део по део Италије, укључујући део земаља којима је папа фактички управљао. Чињеница да су му у савладавању Лангобарда помогли Франци, који су папству вратили и гарантовали поседе, као и чињеница да је папа стално имао проблема у верским питањима са Цариградом, навели су папу да крунише Карла Великог за римског цара. На овим темељима ће касније бити створено оно што је познато као Свето римско царство.

Византијски цареви, наравно, нису признавали Свето римско царство. Исто тако, папство са западном Европом није признавало Византију. Истина, Византија је изгубила један рат против Карла Великог 812, при чему је он признат за цара, без придева "римски" (чиме му је поречено право на универзалну власт). Цареви Светог римског царства остали су једини легитимни цареви за римокатолике све до 1806. Када се за цара прогласио бугарски владар Симеон, он је признат само за бугарског цара, не и универзалног цара.

Цареви тзв. Другог бугарског царства, као и тзв. Српског царства су, међутим, били у ствари римски/византијски цареви. У позној Византији развијена је нова владарска идеологија (у ствари васкрсла идеологија с почетка Византије), да у исто време може постојати више (римских) царева, а да сваки држи део царства. Тако су, у ствари, бугарски и српски цареви били заправо византијски цареви.

Национална царства

Када је Византија пала, московски/руски владари су преузели титулу, будући крвно повезани са последњом византијском династијом и православци. С обзиром да, као и практично сваки други православни народ сем Срба, Руси нису имали владаре с титулом краља, титула цара је временом постала у руском синоним за титулу краља. Због тога је Петар Велики узео титулу императора, која ће остати званична титула руских царева до краја Руског царства.

Француски краљеви су од 17. века у коресподенцији са османским владарима за себе користили титулу цара, што су и Османлије пратиле. Ово је међутим више било намењено као увреда Светом римском царству и Русији, него што је био озбиљан покушај прокламације царства. Када је, међутим избила Револуција, Французи нису признавали више ништа старо, па ни Свето римско царство. Зато је и Наполеон постао цар Француза. Француско царство је још једном оживљено, кад је председник Луј Наполеон одржао (намештени) плебисцит и постао нови цар.

Још пре него што је Наполеон уништио Свето римско царство, хабзбуршки владар Франц II је створио титулу цара Аустрије, чиме је коначно ујединио све хабзбуршке земљу у некакву наддржавну творевину.

Немачко царство је настало одмах по уједињењу немачких држава (изузев аустријских поседа), пошто је пруски краљ обрисао патос са аустријским и француским царем.

Колонијална царства

Бежећи од Наполеона, португалска краљевска породица се склонила у своју колонију, Бразил. Иако се краљ вратио, његов син је то одбио и прогласио се царем Бразила. Спор је решен без већих превирања, те је тако настало Бразилско царство.

Краљица Викторија је била много иритирана због немачког присвајања царске титуле, поготово што је она владала Индијом. Пошто се није имало на основу чега прогласити некакво британско царство, Парламент је донео регулативу по којој је Викторија постала царица Индије, као наследник могулских царева Индије.

Закључак

Дакле, царска титула означава широк спектар владара, од оних који су претендовали да освоје свет (Рим/Византија) до глорификованих краљева (Немачка, Русија, Уједињено Краљевство). У сваком случају, титула цара је увек била изнад титуле краља.

Ovo sam i ja mogao da izargumentujem al me mrzelo bas me boli grlo nesto

Није постојало ни јединствено Душаново Царство, ал' ме искрено мрзи да се просеравам сад.

aj kad te ne bude mrzelo pls objasni ovo, da ne mislis na poseban status Zete u okviru tog carstva? To ili juzne pokrajine tog carstva tj severna grcka i da kazem prava makedonija, Solun i to? Mislim sta mi seremo o "carstvu" koje je na svom teritorijalnom vrhuncu trajalo manje od 10 god lol, u istorijskim okvirima potpuno je nebitno..

a i nije poenta bila samo da se sire granice do besmisla, jer na tim osvojenim teritorijama nije bilo srba, a dusan je sirio granice jer su ga nagovarali ovi velikani da bi se bogatili iako su unapred znali da to sve osvojeno nece moci dugo da se zadrzi.

Dr.prof.mr. Petar Pezos

aj kad te ne bude mrzelo pls objasni ovo, da ne mislis na poseban status Zete u okviru tog carstva? To ili juzne pokrajine tog carstva tj severna grcka i da kazem prava makedonija, Solun i to? Mislim sta mi seremo o "carstvu" koje je na svom teritorijalnom vrhuncu trajalo manje od 10 god lol, u istorijskim okvirima potpuno je nebitno..

Краљ Стефан Душан је изводио освајања византијских територија до 1343. у истом маниру као и његови претходници: дакле српске земље су се једноставно шириле, као независна држава, на рачун Византије. Од 1342. тај модус се мења: царица Ана Савојска и њена страна нуде краљу Стефану Душану све земље западно од Христопоља у замену за раскид савезника са узурпатором Јованом Кантакузином. Споразум странке Палеолога и краља Стефана Душана је вероватно само легитимизовао краљева освајања (мада је хронологија освајања овде упитна).

Нешто после овог споразума је краљ Стефан Душан променио титулу - постао је "самодржавни господин свих српских земаља и поморских и грчких". Дакле од јесени 1343. грчке земље улазе у његову титулатуру. Од тада, па до крунисања за цара, Стефан Душан је користио разне варијације титуле "краљ Срба и Грка", понекад помињући и бугарске земље.

Према Кантакузиновом тумачењу римског права у једном спору византијског и бугарског цара из 1328, предвиђена је могућност да византијски цар и неки други владар врше заједничку власт над неком територијом (η οικια αρχη), с тиме што је формално цар у Цариграду врховни цар. Ово решење примењено је још раније, уговором у Региону из 1321, када је Андроник III, унук и противник цара Андроника II, постао цар дела царства, али је морао признати деду као врховног цара. Треба размотирити и писање Кантакузина, који наводи да није хтео да Србима препусти ишта од византијских земаља, наводећи да, ако би Стефан Душан стекао у њему искреног пријатеља, добио би много више него што је тражио: не само градове које је тражио, већ и Солун, Цариград и острва, "јер пријатељима је, како кажу мудраци, све заједничко".

Овакво уређење објашњава и што су светогорски монаси, по уговору из новембра 1345, на литургијама прво помињали цара Јована V, па онда краља Стефана Душана. Од октобра 1345. је Стефан Душан исказивао своју власт над грчким земљама као "честник Грком", што подсећа на његову партиципацију у царској власти. Негде у то време је почео ковати и новац са натписом "цар Романије" (тј. Византије). Стефаново крунисање за цара само је употпунило његов статус савладара у Византији.

У изградњи царске идеологије Стефана Душана је велику улогу имао бугарски модел. Наиме, титула бугарског владара је 1342. "цар и самодржац свих Бугара". Онда је бугарски владар, слично Стефану Душану, уговором добио део византијских земаља (1344), да би 1347. постао "цар и самодржац свих Бугара и Грка". Тако су Стефан Душан и Јован Александар постали цареви својих држава и Византије, и обојица су ословљавани као ујаци (што не треба схватити дословно) цариградског цара Јована V.

За легитимацију власти Стефана Душана треба видети и фреску из манастира Матејич, где је као предак цара представљен и цар Исак I Комнин, сродник преко краља Стефана Радослава и царице Јелене. Тиме је цар Стефан Душан наглашавао да је његово царско порекло старије и од Палеолога и Кантакузина. Ова фреска је настала по крунисању Јована Кантакузина за најстаријег цара (1347), у оквиру рата породичним стаблима.

Јако је битно нагласити и да је у уводној речи за свој законик (1349) цар Стефан Душан напоменуо да је имао благослов Цариграда ("они су хтели да ја царујем"). Јако је битно и то да је први српски патријарх постављен уз благослов охридског архиепископа, као и неких других грчких архијереја. Исто важи и за проглашење царства, као и касније крунисање Стефана Душана за цара. Могуће је да је ово благословио и сам цариградски патријарх Јован, али како је он свргнут и изопштен 1347, није било згодно то поменути 1349.

Када је 1347. победио Стефанов противник Јован Кантакузин, овакав систем се распао. Цар Стефан Душан је надаље поступао потпуно независно у односу на Цариград, остваривши велики низ освајања 1348. и одневши још једну победу над Кантакузином 1351. Иако се о уређењу његових поседа једва ишта зна, чињеница је да неке институције нису биле јединствене: тако је Охридска архиепископија остала независна од Српске патријаршије; њено ширење на новоосвојене земље је прави разлог екскомуникације (не анатеме, како се обично наводи) цара и црквеног врха 1351.

Ипак, треба имати на уму да су сви горенаведени односи пре свега формалне природе. Цар Стефан Душан није задржао титулу српског краља, а његов син није добио засебну територију. Другим речима, територије Стефана Душана представљале су, бар највећим делом, једну целину. Исто тако је цар Стефан Душан тражио још почетком 1346, у време добрих односа са регентством, флоту од Венеције да би освојио Цариград. Међутим, то што је нешто формално, не значи да није имало и стварног одјека, ма колико он слаб био. Све у свему, зајебана тема.

a i nije poenta bila samo da se sire granice do besmisla, jer na tim osvojenim teritorijama nije bilo srba, a dusan je sirio granice jer su ga nagovarali ovi velikani da bi se bogatili iako su unapred znali da to sve osvojeno nece moci dugo da se zadrzi.

Нема то везе са Србима, да је Стефан Душан марио за Србе, не би препустио Пељешац Дубровчанима и ћутао на покрштавање Срба и рушење српских цркава на полуострву. Стефан Душан је имао велики проблем, јер је био окружен непријатељима (Византија, Угарска са Босном). Уз то, питање је колико је држава стварно била у стању да проводи војне походе (све указује да је тзв. Србија била ретко насељена у односу на европски просек). Исто тако, питање је колики је био стварни утицај великаша на његову политику.

Сем тога, нико није очекивао да ће Османлије извести што су извели. Тзв. Душаново царство је од огромног значаја без обзира на своје кратко трајање, јер је у потпуности трансформисало позносредњовековни Балкан, небитно да ли на боље или лошије. Такође, колико то год чудно изгледало, Стефан Душан је вероватно био највећа препрека за ширење Османлија на Балкан.

Procitao sam sve sa uzivanjem ali ovo je sto kazes, vrlo kompleksna tema, za nekog ko nema neko predznanje ovo je "zagonetka umotana u misteriju unutar enigme" xD

тако је Охридска архиепископија остала независна од Српске патријаршије; њено ширење на новоосвојене земље је прави разлог екскомуникације (не анатеме, како се обично наводи) цара и црквеног врха 1351.

Eto zakleo bih se da su nas ucili u skoli da se to desilo 1346 kad je Dusan krunisan, jer je samo krunisanje bilo nelegitimno, od postavljanja Joanikija II za patrijarha pa do samog cina. Nek me neko ispravi mozda nismo svuda isto ucili lol

Према Кантакузиновом тумачењу римског права у једном спору византијског и бугарског цара из 1328, предвиђена је могућност да византијски цар и неки други владар врше заједничку власт над неком територијом (η οικια αρχη), с тиме што је формално цар у Цариграду врховни цар.

A o ovom da ne govorim..sjajno

Eto zakleo bih se da su nas ucili u skoli da se to desilo 1346 kad je Dusan krunisan, jer je samo krunisanje bilo nelegitimno, od postavljanja Joanikija II za patrijarha pa do samog cina. Nek me neko ispravi mozda nismo svuda isto ucili lol

Као што рекох, цар Јован V и патријарх Јован Калекас нису имали ништа против царског уздизања Стефана Душана и проглашења архиепископа Јоаникија за патријарха (или бар то нису изразили). Међутим, 1347. је Цариград пао у руке Јована Кантакузина, те је он постао цар и регент младог Јована V (као Јован VI). У исто време је патријарх Јован збачен и проглашен за отпадника, званично због опирања исихазму (византијски грађански рат је имао и верску димензију, баш око питања прихватања исихазма). Тек по тим догађајима је патријарх Калист екскомуницирао цара и врх српске цркве, али је цар Јован V и даље остао у добрим односима са царем Стефаном Душаном. У периоду доминације Јована Кантакузина (1347-1354) цар Стефан Душан је од цара савладара постао противцар.

Понеки пут код странаца видим индиректно оптуживање Немањића да су својим освајањима спречили Византију да се ефикасно брани од турских беглука. Чињеница је, међутим, да је цар Стефан Душан тежио стварању стабилне ситуације на Балкану (наравно, у његову корист). Морамо се сетити да су цар Стефан Душан и цар Јован Александар послали војске у помоћ цару Јовану V у кампањи против Јована Кантакузина 1352. Јован Кантакузин, с друге стране, је увукао турске беглуке (у бици код Димотике је, на пример, победио уз помоћ османских трупа) у византијску политику и тиме само убрзао процес османских освајања (мада је питање да ли су она била неизбежна).

jel se zna neki priblizan podatak kolko smo imali vojnika po oruzjem u to vreme, npr kolko je car dusan mogao da digne ljudi na noge da dodje do nekog neizbeznog sranja i kakva je bila struktura vojske, od cega se sastojala itd?