Jednom, davno, kad je Simoru bilo osam a meni šest godina, naši roditelji su priredili zabavu za šezdesetak ljudi u naše tri i po sobe u starom hotelu Alamek u Njujorku. Zvanično su se povlačili iz varijetea, i ta prilika je bila koliko dirljiva toliko i svečana. Nama dvojici dopustili su da negde oko jedanaest sati ustanemo iz kreveta i vidimo sve to. A nismo samo gledali. Na molbu prisutnih, čemu se nimalo nismo protivili, igrali smo, pevali, prvo pojedinačno, a onda zajedno, kao što već često rade deca iz našeg
miljea. Ali uglavnom smo samo stajali i posmatrali.
Negde oko dva noću, kad je počelo opraštanje, Simor je zamolio Besi - našu majku - da mu dozvoli da gostima koji odlaze donese njihove kapute, okačene, prebačene, razbacane i nagomilane po čitavom stanu, čak i preko donjeg dela kreveta naše usnule mlađe sestre. On i ja dobro smo poznavali oko desetak gostiju, još toliko njih samo po viđenju ili po čuvenju, a ostale vrlo malo ili nimalo. Morao bih da dodam i to da smo već bili u krevetu kad su svi oni stizali. Međutim, posmatrajući goste tokom nekih tri sata, smeškajući im se, s ljubavlju, mislim, Simor je - a da prethodno nije postavio nijedno pitanje - doneo skoro svakom gostu, pojedinačno ili za po dvoje odjednom, bez ijedne zabune, baš njihove kapute, a svim muškarcima i njihove šešire. (Sa ţenskim šeširima imao je mahh problema.) Dobro, ne mogu baš da tvrdim kako je takav podvig tipičan za jednog kineskog ili japanskog pesnika, a pogotovo ne želim time da kažem kako ga to čini onim što jeste. Ali ipak verujem da ako kin eski ili japanski poeta ne zna već na prvi pogled koji je čiji kaput, onda njegova poezija ima veoma slabe izglede da ikad sazri. A osam godina je, po meni, gotovo krajnja starosna granica kada ta veština mora već biti savladana.
Dobro, ali mi nekako Tven dođe pisac za omladinu u odnosu na Vitmena. Kao i Melvil, koji je njima obavezna lektira, recimo. Čitam neke američke kritike, porede Melvila i Dostojevskog, pa, o, jebem mu sunce...
Čini mi se da je Melvil dosta opštiji ili univerzalniji pisac, pošto, iako obojica vrše izvesne problematizacije, Melvil iskače iz same kulture... dok mi je opet dostojevski previše vezan za rusiju, posebno možda u bednim ljudima
dok mi je opet dostojevski previše vezan za rusiju
Onoliko koliko je Niče vezan za Nemačku, na primer, ili Gete za Nemačku, ili Ruso za Francusku. Mislim da grešiš, da je obratno. Dostojevski se bavi svim pitanjima koja su mučila ljude u 19. veku - smislom morala, religije, društvenim uređenjem, budućnošću društva, psihologijom pojedinca. To što je priča smeštena u Rusiju ne znači ništa. Raskoljnikov je student u Petrovgradu, a Napoleon je u Parizu, s tim što Raskoljnikov pokušava da razreši pitanje Napoleona i ljudske moralnosti, činjenja zla zarad postizanja dobra. Ivan Karamazov je evropski intelektualac, Luter koji gađa Đavola mastionicom. Fjodor Pavlovič je matori De Sad... Nemoj da te čista promena scenografije zavara.
A bre, osim toga, Dostojevski je otac modernog romana, a Melvil pisac Mobi Dika :) Doduše, samo sam Mobi Dika čitao od Melvila. To bi bio njegov najpoznatiji roman, valjda. A kad staviš Braću Karamazove pored Mobi Dika - pogledaj šta je univerzalnije, uticajnije, kompleksnije. Tu mi Melvil više dođe kao pisac za omladinu. Nije zahvalno porediti dva takva dela, ali je moguće, zbog istog perioda u kojem su nastala. Mobi Dik počinje i završava svoju ulogu sredinom 19. veka, a Karamazovi... Šta da napišem više.
Ne baš. Mada ne znam koliko ste me shvatili, jer postoji mogućnost da se nisam najtačnije izrazio. Hteo sam reći da se kod Dostojevskog oseti sama Rusija u rečenici, česti demunitivi u dijalozima (najbanalniji primer)... Dok bi Melvil prenet na Rusku književnu scenu, makar po načinu izražvanja po meni predstavljao pre jednog Gogolja...
Selindžera nisam čitao. Hemingvej među najprecenjenijim piscima u univerzumu. Starac i more sam čitao jednom kao mali, kad sam morao zbog petice iz srpskog, i tada sam ga odredio kao izrazito meh. Kao da, da, kontam ja sve to, borba sa životom, Santijago dovlači kostur ribetine nazad u selo da svi skontaju kako je sposoban iako će umreti od gladi, sve je to kul, ali mi je još tada delovalo izrazito trivijalno. Uzeo sam ga prošle godine, da mu dam još jednu šansu, s obzirom na to da je nobelovac i da ga voli profesorka srpskog (koja nije čitala Sliku Dorijana Greja, ali odgovorno tvrdi da je loša). Isti utisci, možda sam skontao pokoju metaforu više ili nešto tako, ali sam se ovog puta i smorio jer sam znao šta će se desiti, a užasno je nedinamično delo. Jedino dobro što je proizišlo iz toga je što se jedna preromantična riba oduševila kad sam joj rekao da sanja lavove.
Jedino što mi se sviđa od bukovskog je Plava ptica. Uz Jebi se Nina od Marka Tomaša možda omiljena pesma. I dobro, X od Drainca i Pesma o nerazumnom nedostajanju od nekog lika kojeg ne mogu da se setim sad. I gotivna mi je jako Ikona od Mike Antića. Jebiga, komercijala sam.
Meni je ovo nenadmašno... kaki kurac tolstojevski
miljea. Ali uglavnom smo samo stajali i posmatrali.
Negde oko dva noću, kad je počelo opraštanje, Simor je zamolio Besi - našu majku - da mu dozvoli da gostima koji odlaze donese njihove kapute, okačene, prebačene, razbacane i nagomilane po čitavom stanu, čak i preko donjeg dela kreveta naše usnule mlađe sestre. On i ja dobro smo poznavali oko desetak gostiju, još toliko njih samo po viđenju ili po čuvenju, a ostale vrlo malo ili nimalo. Morao bih da dodam i to da smo već bili u krevetu kad su svi oni stizali. Međutim, posmatrajući goste tokom nekih tri sata, smeškajući im se, s ljubavlju, mislim, Simor je - a da prethodno nije postavio nijedno pitanje - doneo skoro svakom gostu, pojedinačno ili za po dvoje odjednom, bez ijedne zabune, baš njihove kapute, a svim muškarcima i njihove šešire. (Sa ţenskim šeširima imao je mahh problema.) Dobro, ne mogu baš da tvrdim kako je takav podvig tipičan za jednog kineskog ili japanskog pesnika, a pogotovo ne želim time da kažem kako ga to čini onim što jeste. Ali ipak verujem da ako kin eski ili japanski poeta ne zna već na prvi pogled koji je čiji kaput, onda njegova poezija ima veoma slabe izglede da ikad sazri. A osam godina je, po meni, gotovo krajnja starosna granica kada ta veština mora već biti savladana.
Ako uspeš da proceniš ko je bolji slikar: Dega ili Polok, onda možeš i takva poređenja...
Ne znam puno toga o slikarstvu, ali bih se pre odlučio za nekog iz Holandske škole...
Čestitam Oblalče, za samo 23 dana otvorio si više retardiranih tema od Rasnog.
To ipak nije mala stvar
H. Miler
V. Fokner
V. Vitmen
Dž. D. Selindžer
E. A. Po
V. Vulf
E. Birs
S. Plat
Č. Simić
Ameri koje volim da čitam, poređano nasumično. A ima još, a Hemingveja onako, podnosim, a Bukovskog ne volim.
Okej je to lista, mada bih rado menjao Vitmena za Tvena
Dobro, ali mi nekako Tven dođe pisac za omladinu u odnosu na Vitmena. Kao i Melvil, koji je njima obavezna lektira, recimo. Čitam neke američke kritike, porede Melvila i Dostojevskog, pa, o, jebem mu sunce...
Čini mi se da je Melvil dosta opštiji ili univerzalniji pisac, pošto, iako obojica vrše izvesne problematizacije, Melvil iskače iz same kulture... dok mi je opet dostojevski previše vezan za rusiju, posebno možda u bednim ljudima
Onoliko koliko je Niče vezan za Nemačku, na primer, ili Gete za Nemačku, ili Ruso za Francusku. Mislim da grešiš, da je obratno. Dostojevski se bavi svim pitanjima koja su mučila ljude u 19. veku - smislom morala, religije, društvenim uređenjem, budućnošću društva, psihologijom pojedinca. To što je priča smeštena u Rusiju ne znači ništa. Raskoljnikov je student u Petrovgradu, a Napoleon je u Parizu, s tim što Raskoljnikov pokušava da razreši pitanje Napoleona i ljudske moralnosti, činjenja zla zarad postizanja dobra. Ivan Karamazov je evropski intelektualac, Luter koji gađa Đavola mastionicom. Fjodor Pavlovič je matori De Sad... Nemoj da te čista promena scenografije zavara.
A bre, osim toga, Dostojevski je otac modernog romana, a Melvil pisac Mobi Dika :) Doduše, samo sam Mobi Dika čitao od Melvila. To bi bio njegov najpoznatiji roman, valjda. A kad staviš Braću Karamazove pored Mobi Dika - pogledaj šta je univerzalnije, uticajnije, kompleksnije. Tu mi Melvil više dođe kao pisac za omladinu. Nije zahvalno porediti dva takva dela, ali je moguće, zbog istog perioda u kojem su nastala. Mobi Dik počinje i završava svoju ulogu sredinom 19. veka, a Karamazovi... Šta da napišem više.
Hemingveja volim, za Bukovskog ne shvatam što bi trebalo da je neki istaknuti pisac, Selindžera nisam čitao jbg.
Oblače, matori, nadam se da se sprdaš s Melvilom.
Ne baš. Mada ne znam koliko ste me shvatili, jer postoji mogućnost da se nisam najtačnije izrazio. Hteo sam reći da se kod Dostojevskog oseti sama Rusija u rečenici, česti demunitivi u dijalozima (najbanalniji primer)... Dok bi Melvil prenet na Rusku književnu scenu, makar po načinu izražvanja po meni predstavljao pre jednog Gogolja...
Lele :) Šinjel, Nos, Mrtve duše... Oprosti, prošao sam književnokritički dril na fakultetu, ne mogu nikako da se složim s tobom.
Hemingway je dobar, u smislu kompletno dobar, tako se to radi snažno i u pičku.
Bukowski je dobar jer je iskren i interesantan.
Selinger je wannabee.
Ali i Taras Buljba... fakulteti su očigledno sjebali i tebe i mene...
E, Gogolj ima Tarasa Buljbu, ali gde su Melvilu Mrtve duše?
Selindžera nisam čitao. Hemingvej među najprecenjenijim piscima u univerzumu. Starac i more sam čitao jednom kao mali, kad sam morao zbog petice iz srpskog, i tada sam ga odredio kao izrazito meh. Kao da, da, kontam ja sve to, borba sa životom, Santijago dovlači kostur ribetine nazad u selo da svi skontaju kako je sposoban iako će umreti od gladi, sve je to kul, ali mi je još tada delovalo izrazito trivijalno. Uzeo sam ga prošle godine, da mu dam još jednu šansu, s obzirom na to da je nobelovac i da ga voli profesorka srpskog (koja nije čitala Sliku Dorijana Greja, ali odgovorno tvrdi da je loša). Isti utisci, možda sam skontao pokoju metaforu više ili nešto tako, ali sam se ovog puta i smorio jer sam znao šta će se desiti, a užasno je nedinamično delo. Jedino dobro što je proizišlo iz toga je što se jedna preromantična riba oduševila kad sam joj rekao da sanja lavove.
Jedino što mi se sviđa od bukovskog je Plava ptica. Uz Jebi se Nina od Marka Tomaša možda omiljena pesma. I dobro, X od Drainca i Pesma o nerazumnom nedostajanju od nekog lika kojeg ne mogu da se setim sad. I gotivna mi je jako Ikona od Mike Antića. Jebiga, komercijala sam.
Ako si procitao samo Starac i more, onda ti je to vrlo nepotpuno za neki sud, Peri d platapuše
Pozdravio vas Prust i poručio tim vašim piscima da se naguze jedan po jedan...a da, to zvuči pogrešno:)
Hahagaahahahahahag jebeni peri d platapus