Старо правило у руковању готовим новцем. Онај ко га даје, претходно треба да сложи новчанице једнообразно, тако да све "главе" (личности на новчаницама) буду у истом положају. Ако су различити апоени, и они се слажу по реду од мањег ка већем (гледано одозго, када би нпр. стајало на столу). Тако се слаже и у џеп или новчаник, тако у касу.
Поред очигледних практичних разлога (губљење мање времена и лакше бројање), то је и један од показатеља основне културе. Некада су за несложене новчанице падале ћушке, одбијање од плате, па чак и откази, јер је за газду (трговац, мајстор) била највећа брука ако се прочује да му радници и шегрти не знају за то основно правило, да се паре слажу "глава на главу".
Данас се то ради кечерски, како ко дохвати. Тако плаћамо, тако нам враћају кусур, па нек се замајава онај што је добио згужвану гомилицу измешаних апоена, изокретаних у сва четири могућа положаја. Да неће можда ја да му исправљам, пеглам и слажем главу на главу? Али нам зато импонује кад нам у банци или некој другој новчаној установи, уз љубазни "може" осмех, искеширају беспрекорно сложене апоене. Онда некако дођемо већи у сопственим очима, просто човек пожели да ступи у још теже дужничко ропство код тако финих људи, кад те толико поштују да ти ем дају паре, ем их претходно сложе "главу на главу".
У неким световима где је плаћање "пластиком" скоро сасвим истиснуло готов новац из свакодневног оптицаја, ова прича би била сувишна. Мало смо се пребрзо угледали на њих - овде се и даље претежно оперише готовим новцем и то ће тако потрајати, па није лоше да се човек понекад подсети правила "глава на главу". Може уштедети пуно времена и избећи непријатности.

Izraz koji se koristi u samo dva slučaja.