Narod koji u proteklih dvadesetak godina proživljava svoj civilizacijski maksimum ( dobili državu a nikad je nisu imali niti zaslužili, oprošteni im genocidi, ušli u nato, pred vratima Evropske unije). Čovek bi pomislio da je to jedan fin, ustrojen, moderan evropski narod, naime ovi pokazatelji nam to nagoveštavaju. Međutim prošle godine i u ovoj godini vidna je tendencija pucanja njihove države po šavovima i upitni su svi ovi ''civilizacijski'' dosezi ( istina o genocidu ide na sud, prezaduženost, mafijaška država, nikad se nisu odrekli nacizma), ovo ne zvuči već tako evropski i demokratski. Kod njih vlada još ona euforija ''imamo državu, otrgli smo se Srbima'' ali od toga se ne živi. Bogati zapadni mentori, njihova braća po zločinu su smanjile donacije, porobili su ih i opet su kao i u svojoj celoj istoriji dobrovoljni robovi svojim gospodarima.
Nekad Srbi padaju u iskušenje da im zavide na lakoći ostvarivanja krupnih ciljeva dok mi svku grešku plaćamo po duploj tarifi, svaku nepromišljenost plaćamo bolno da bolnije ne može. Ne treba nikome zavideti svako ima svoj put, naš je takav kakav je, trnovit, posut užarenim kamenjem ali istinit, dok će se njihova iluzija srušiti kad pukne i cela imaginacija zvana Amerika, EU,nato, zapadna demokratija...
Дефиниција године! +++