Zvuk koji se oseća sa svih strana istim intenzitetom, duh starih vremena koji jecaju jer se više nikada neće vratiti. Prošlost koja stoji na prašnjavom zemljanom putu u starom kaputu, sa odrpanim koferom svoje prošlosti, koja nas sa suzama u očima gleda do kraja života. Niti se vraća niti odlazi, tu je, posmatra nas tim očima rasplakanog deteta i ne da nam mira. A uvek se sažalimo, proradi nam savest i ponovo to radimo, okrećemo se i gledamo uplakanu prošlost. Zarobljena u sećanjima, poznaje samo nas, ali ništa ne može protiv naše volje, nego eto, tu je. Stoji uramljena u našim sećanjima i podseća nas na sve naše greške koje smo napravili i koje tek treba da napravimo.
Prošlost koja je i dalje tu, sva ta sećanja, tu su, baš gde je to i kako je nekada i bilo. Nisu nigde nestali ti ljudi, tu su, samo za nas nevidljivi. Ako nismo pogledali na vreme retrovizor nećemo ih više nikada ni videti, jebeš mu mater.
Huk prošlosti nas razneži, te kolone izbeglica emocija i svega neizgovorenog izleti iz nas kao nezrela ptica iz gnezda, ali za nas prekasno…nismo na vreme bacili karte. Samo smo ih bacili na sto, eto, čisto da se vide, sada kada su bezvredene i kada je igra gotova.
