U savremenom društvu predstavlja čin odlaska na neko mesto da bi se tamo steklo mišljenje o nečemu.
Dva osnovna izvora su političke partije i internet. Tako partijski vojnik da bi zauzeo neki stav mora da ode u centralu i tamo ga stekne. Sada kada ga je stekao može da ga prenese kolegama koji su došli kod njega.
Drugi izvor se odnosi na ljude koji bi voleli da imaju mišljenje o nekom istorijskom događaju, umetničkom delu i sl. Postoje dva tipa:
- Odlazak a priori po mišljenje: Pre posete pozorištu ili galeriji, subjekat odlazi na internet da bi stekao mišljenje o umetničkom delu kog će imati prilike da vidi kasnije. Tada je on spreman da iznese svoje mišljenje odmah po završetku posete. Prednosti ovakvog odlaska po mišljenje su u tome što će oduševiti svoje prijatelje interpretacijom dela. Naročito dolazi do izražaja ako njegovi prijatelji nisu odabrali ovaj tip sticanja mišljenja.
- Odlazak a posteriori po mišljenje: Nakon odgledanog, recimo, filma se odlazi na internet i stiče mišljenje o filmu koji, može biti, subjekat nije razumeo isprva. Tako on sutradan može saopštiti svoje mišljenje drugim prijateljima, ali njegovi prijatelji sa kojima je gledao film ostaju uskraćeni za ovo mišljenje, pa ako ga nisu imali a priori, moraju i oni da ga steknu kasnije. Prednost ovog tipa je u tome što može da se odgleda film bez tzv. spojlera (srpski: kvariša).
- Obožavam ove Džarmušove filmove koji sa suptilnom rafiniranošću pričaju o američkoj trash kulturi i o tome kakvi su ljudi zaista. Kako se tebi svideo film?
- Pa mislim da je dobar, ali moraću još malo da razmislim. Hahaha, malo da se slegne.
