Nekada, ne toliko davno, na ovim prostorima se ustalila praksa da je promašena investicija ako kupljeni kućni aparat ne pregura barem dvadeset godina bez ijednog kvara.
Sad, dođoše vremena kakva su došla, uređaji doživeše i tridesetu, četrdesetu godinu uz pomoć raznih majstora i snalažljivosti dostojne Kubanaca, no neumitno su počeli da crkavaju.
Kako su alternative, poput kazana na vatru, šporeta na loženje i peglanje veša ispod dupeta isključene, nezaobilazno se došlo do činjenice da mora da se kupi zamena. Samo kakva?
Kako je kinesko sranje u većini slučajeva odmah odbačeno kao varijanta, izbor je pao na nekog Nemca, Francuza, Šveđanina, Japanca, ili eventualno Turčina ili Slovenca.
E, sad, ono što naš čovek neće ili ne može da shvati je da se u međuvremenu i sa te strane filozofija promenila, te da niko ne može da bude baš večno zadovoljan: s tim što sad ta ne-večnost ne traje 20, već 2-3 godine, što će reći da novi trošak dolazi čim istekne ne naročito duga garancija. Ali naš čovek se ne da prevariti. Odmah zove majstora da krpi mašinu.
A majstori? Zadovoljno trljaju ruke. Uvek će zameniti baš taj deo koji je otišao u večna lovišta i uvek će ponoviti frazu iz naslova (ako nije već veš mašina u pitanju, reći će "šporet", "bojler" ili šta već), ne bi li naravno ponovo bili angažovani.
A u roku od nekoliko meseci, troškovi popravke uglavnom narastu do cene novog uređaja.
Žena: Majstore, šta je mašini?
Majstor: Gospođo, pravo da Vam kažem, ne prave ih da požive naročito dugo...
Žena: Jeste li sigurni, to je pravljeno u Nemačkoj...
Majstor (posle "aha" momenta u njegovoj glavi): Pa iskreno, u pravu ste. Evo ovako, nije ništa posebno. Samo su joj otišli elektronika, bubanj, motor i amortizeri. Ja ću sada da Vam sredim bubanj, sledeći put motor, pa amortizere, pa elektroniku. I mislim da Vam se to isplati. Imate dobru mašinu, gospođo!
