Intervju sa Amitielom Malahom

-Dobar dan, gospodine Malahom. Ime mi je Šimon Mejerovič Dubnov, iz Sankt Peterburga sam. Upravo radim članak za novine...
-Mislite Lenjingrada?
-Ovaj... Da... Mislim, tako se nekada zvao.
-Palata sovjeta? Da li je i dalje tamo?
-Palata sovjeta? Hm... Moram vam priznati da ste me zbunili. Ne, već više od 20 godina je to Dom kulture.
-Sergej Kirov! Voleo sam tog čoveka, umeo je da popije! Uvek raspoložen za društvo. I žene su ga volele. Znao je za Damoklov mač i nastavio da drma tavanicu. Ne rađa se mnogo takvih.
-Kirov? Partijski funkcioner? Ali on je ubijen prošlog veka. ’35, ako se sećam.
-’34.
-Voleo bih da nastavimo.
-Izvolite, dragi Dubnove. Za koje beše ono novine radite?
-Sankt Peterburg Danas.
-Lenjingrad Juče. Oprostite, loša šala.
-Khm… Zbog čega ste osuđeni na 7 doživotnih robija.
-Jer sam porodio 27 žena i 3 muškarca. Zašto se, pobogu, vrpoljite?
-Izvinjavam se, nešto sam loše pojeo. Kažete, porodio?
-Nemoguće! Ovde i zatvorenici dobijaju sveže pecivo svakodnevno, a svake srede i petka desert iznenađenje. Posle 15 godina i to uspevaju. Da me iznenade, mislim. Doduše, neki poštovaoci religije desert uporno izbegavaju. Kažu da se iskupljuju. Time već nisam iznenađen.
-Lepo. Nego, možete li mi razjasniti šta vam ste mislili ovim "porodio".
-Znate li priču o Kainu i Avelju?
-Znam. Davno sam čitao.
-Ne znate, jer ste samo čitali. Bio je jedan čovek koji je imao nešto na licu što je drugima ulivalo strah. Oni se nisu usuđivali da ga dirnu, on je izazivao poštovanje, on i njegova deca. Ali možda, ili izvesno, to nije bio neki istinski znak na čelu, kao neki poštanski žig. Tako šta grubo, dešava se retko kad u životu. To je mnogo pre bilo nešto jedva primetno i nelagodno, malo više duha i smelosti u pogledu nego što su ljudi na to navikli. Taj čovek je bio moćan, od toga čoveka su se plašili. On je imao "znak".
-Interesantno.
-I nije baš. Kap ne može biti interesantnija od okeana. Ali je dobar početak.
-Optuženi ste za ubistva. Svako na različit način.
-To sada nije bitno. Ja nisam kriv za ubistva, iako im je moja ruka presudila.To nisu ubistva, a ja sam Kain. Oni nisu mučenici, kao što ja nisam zao, svirep i obuzet taštinom. Oni su ponovo rođeni, a ja sam im, poput nežnih ruku babice, pomogao da se ponovo rode.
-Nažalost, bliži se vreme posete kraju.
-Ostaću ovde još 640 godina, ne libite se da i sutra dođete. Voleo bih još da vam pričam. Drugi neće znanje poneti napolje.
-Hoću, rado.
-Još nešto upamtite, ako čovek koji nešto nužno traži, nađe to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj, nego on sam, njegova rođena žudnja i moranje odvode ga tamo. Sačuvaću vam malo deserta sledeći put, pošto pecivo niste ni pipnuli. Sad će i Golijat.