
Основа вештачког усађивања механичким путем(принцип - што се више пута понови, боље ће у навику) речи које нас чине љубазним и фино васпитаним од малих ногу. Вештачки, јер тешко да деца разумеју сврху тих речи у свакодневном говору са својих пар годиница, па ће свако дете укапирати на свој начин..
Поред "како се каже?" моји родитељи су имали праксу да ме, кад дођемо у госте, упитају тако "Како седе мирна деца?", то је био знак да ће ускоро домаћин да ме похвали и у том тренутку устајем и правим русвај. Мирна деца седе тако што не заузимају пуно простора на каучу, скупљене ноге, руке спуштене на колена, поглед оборен и стиде се.
Тетка: Изволи Дејо!
Тата: Како се каже, сине?
Ја: Хвала лепо, тетка..
Тата: Тенк ју веримач, љуби га тата..
Тетка: Ју како је фин! :ЗНАК!:
Поглед унезверен, зауставља се на руској салати.. Хватам супену кашику заватам пола чиније и покушај да се убаци сео садржај у уста..
Ћале:( ааагрррх пизда ли ти материна алава ко да немаш код куће) Хехех. Па немој тако брзо сине, полако, треба тетки да дође још гостију..
Тетка: Ма нека једе, само да му не буде мука..
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.