Dve reči koje vašem sagovorniku na pitanje kako da dođe do recimo Ekonomskog fakulteta u Beogradu ne daju nikakvu asocijaciju. Reči koje recimo samo možda još stranci mogu koristiti za sopstvenu orijentaciju. Naravno i oni ih koriste samo dok ne saznaju za daleko "prigodniju " asocijaciju.
A: Da, da. Reče mi Bane da studiraš. Samo sam zaboravio šta?
B: Ekonomiju..na Ekonomskom fakultetu.
A: A gde je to? Tek sam stigao u Beograd pa sam jos neupućen.
B: To ti je kad se spustiš sa Zelenog venca, Kamenička ulica.
A: Auuuu. Znam gde je Zeleni, ali gde ti je ta ulica?
B: Ma kod Železničke stanice..
A: Razmišlja (zna gde je otprilike, ali ne i tačnu lokaciju).
B: (već pomalo iznervirano) A jel znaš gde je picin park?
A: Znam! Kako to ne bih znao?
B: E pa tu ti je (jebem te ja).
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.