Kontra tenor

Ili još muški sopran. Raspon muškog glasa koji po svojim mogućnostima ide od klasičnog tenora (visok muški glas) do soprana (visok ženski glas). Jako retka "pojava" u prirodi, toliko retka da su u vreme baroka dečacima koji su imali talenat za pevanje odstranjivali testise pre puberteta kako im glas ne bi mutirao i izgubio na visini, tj. veštački su stvarali kontra tenore tzv. kastrate (ital. castratti). Najpoznatiji od njih bio je legendarni Farineli (1705-1782) koji je, stručnjaci smatraju, bio pririodan kontra tenor, ali posle kastracije glas mu je dostigao neslućene razmere (smatra se da je imao raspon od 7 oktava uključujući tu i 6 tonova koje niko drugi nije mogao da otpeva). Kastrati su u vreme baroka pevali uglavnom ženske uloge u operama, ali ne zato što nije bilo pevačica već zato što, iako visok, njihov glas nije gubio na jačini klasičnog muškog pevača, što je u vreme kada nije bilo ozvučenja bilo jako poželjno kako bi i oni u poslednjim redovima čuli muziku. Inače, kontra tenori prirodno imaju disbalans odnosa testosterona i estrogena u organizmu čemu duguju svoju boju glasa, tako da su često krhke građe i mogu biti feminizirani, ali to ne znači da su, kako bilmezi i primitivci smatraju, homoseksualci. Opet je primer Farineli, koji je bio veliki ženskaroš i dame iz visokog društva ondašnje Evrope su padale pred njim, ali zbog fizičke osakaćenosti nije mogao da im pruži "punu uslugu". Zato je dame zadovoljavao koliko mu je njegovo stanje dozvoljavalo, a na kraju bi uleteo njegov rođeni brat i pobrinuo se da dama ne ode kući nezadovoljna (lepo je bilo biti Farinelijev burazer :)))). Drugi primer je kontra tenor sa kraja 19. veka, izvesni Giorgio Lavazzo koji se ženio čak osam puta i iz tih brakova imao čak šesnaestoro dece. Koliko je dobar i prirodan kontra tenor retkost govori statistika. Od 2 miliona muškaraca tek jedan ima takvu boju glasa, a od onih koji je imaju, tek svaki pedeseti ima talenat za muziku. Pa vi izračunajte. Istinski "dar od Boga".