Melodija koja se svira u sumrak određene kulturne epohe.
Početkom devedesetih u Srbiji izdavaštvo je izmaklo kontroli urednika u velikim kućama. Knjige je počeo da štampa svako ko je nešto napisao, i imao para da plati štampu. Para beše na sve strane; behu malo krvave, i smrdljive na barut, ali ko sad da se zanima time. Beše to kraj onoga što su žitelji navedenih predela do tada zvali kulturom.
Tamo gde SVAKO može da štampa ono što je nadrljao, tu se kvalitet davi u žabokrečini, više mu ni nos ne viri iz nje. Jer, uvek je bilo mnogo više onih koji MISLE da umeju da pišu od onih koji to stvarno umeju.
U takvoj subtropskoj kulturnjačkoj klimi, logično su se, uz trilione komaraca i ce-ce muva, javili odgovarajući medijski trudbenici sa podrazumevajućim kulturološkim profilom, koji su SVAKU novu knjigu slavili kao nešto bajno, i SVAKU novu predstavu kao nešto još bajnije. Kriterijum je polako i neosetno prestao da postoji.
Kad na Vukajliji možeš da se proizvedeš u ktitora i time platiš da ti se ukine cenzus na broj definicija, to je siguran znak da žabokrečina nadolazi.
