Kupovina na tezgama najčešće je zastupljena gde god postoji neka tezga, a to je uglavnom na pijaci, na buvljaku, ili kod kineza.
To je jedna veština, koja se prenosi sa kolena na koleno, igra u kojoj se uvek nadmeću dve strane: strana koja prodaje sranje, i zna da je sranje, i strana koja kupuje sranje, unapred znajući da je to što kupuje sranje.
Proces kupovine se gotovo uvek odvija tako što kupac stidljivo krene sa postavljanjem standardnih pitanja o kvalitetu, polako prelazeći na cenu. Prodavac uvek odgovara uopšteno, što je moguće pozitivnije, trudeći se da ubaci istinu tako da eliminiše eventualnu žalbu i naknadnu zamenu artikla. Dok bira šta da kupi, kupac pažljivo pregleda moguće defekte i nastavlja priču ka ceni, ciljajući pravi trenutak. Prodavac taktički postavlja nekih 30ak posto višu cenu, kako bi posle standardne procedure, bio u što većem plusu. Obično se svaka kupovina završi povoljno za obe strane, iako je i zarada prodavca ništavna, a i zadovoljenje potreba kupca minimalno.
Kupovina kod kineza dodaje poseban šmek, pošto je veliki procenat prodavaca naizgled slabo naoružano srpskim jezikom, te dolazi do namernih greški i nesporazuma, naravno, na obe strane.
U primeru je jedan ekstremno brz i jednostavan slučaj kupovine bluze na buvljaku.
Prodavačica(P): Izvolite?
Kupac(K): Gledam ovu bluzu, je imate žutu?
P: Samo to što je na tezgi...
K: A jel sto posto pamuk?
P: Naravno, uvoz iz Italije.
K: Ne skuplja se? Ne pušta boju?
P: Naravno! (ovde može da dođe do igre reči pošto se ne zna tačno šta potvrđuje)
K: Koliko je? Ova crvena.
P: 650.
K: Uf, dobro, videću da napravim krug pa da se vratim, malo mi skupo, 'oćete da mi ostavite sa strane?
P: Ajde uzmite sad za 500, nećete da nađete bolje ovde, ja znam, svaki dan sam tu.
K: Ajde, evo za 400, nemam više...
P: Za 450 i da pakujem?
K: Ma nek ide život, pakuj!
