Eksperiment teorije, hronologija događaja:
- Ulazak u kafanu, muzika razbija nervni sistem od falševa, preglasnog arlaukanja, ipak se naručuje jedna tura(kad smo već došli), svi ćute, razgovor je besmislen jer niko nikog ne čuje.
- Druga tura jer ortak neće da ispadne smrad i hoće da okrene turu. Svi i dalje ćute jer se od muzike ne može doći do reči. Bukvalno.
- Treća tura, sad sve mrzi i da se pomere jer se stvorila gužva i trebalo bi sat vremena da se izađe i dođe do auta. Muzika je neumorna. Čaše se tresu od decibela.
- Četvrta tura, dizna se otvorila, jebi je sad, svi su skoncentrisani samo na uhvatiti u letu konobara. Muzika je u zamahu. Bubnjići plaču.
- Peta tura...PA NIJE OVA MUZIKA NI LOŠA??? Aha, i ja nešto kontam... Konobar! Daj nam još po jednom sve isto i pitaj muziku šta će popiti...

Maturant u raspevanom autobusu koji upravo putuje na ekskurziju u Atinu. Između gutljaja absinta, razmišlja: Šest odeljenja po 30, dakle 180. Od toga, polovina je riba - 90. Od toga 20 su grobovi, čak i meni ispod časti, 20 je u vezama sa likovima iz razreda, a Kaća i Petra su mi ortakinje do jaja. Dakle, ostaje 48 šansi za kres. Četiri je noćenja - ako svakog dana startujem 12 riba, barem će jedna prihvatiti - u prevodu: Simo, care, jebaćeš svako veče! Koji sam genije!

Rene Egita. Kralj kokaina, carčina, šmeker koji je kurčevito odbranio petama u vazduhu, elegantno pokupio loptu, pokazao da je fudbal igra i pljunuo kapitalistima u brk. Laf. Samo, taj isti Egita je probao nekoliko puta da dribla napadače pa je primio gol. Ali bio je uporan, jebiga, i više niko ne pamti njegove neuspehe - ostaje ona legendarna odbrana.