Једноставно најбољи филм који је снимљен у последњих 20-так година. Поред тога што се велика већина слаже да је најбољи у уметничком смислу, провејавају приче да има идеолошку позадину као анти-српски. Ову тезу бране причом како сви ликови, јунаци који из Србије иду у рат, иду из одређених личних, или приватних, али нема патриотских разлога. Један је шверцер, други је наркоман, трећи официр ЈНА који ратује за братство и јединство. А лика који брани српство нема. Али сви заборављају лик професора, који додуше није из Србије, мада зашто би неко ко није из административних српских граница био Србин другог кова? Па ако се нађе Србин који то брани, мени је свеједно да ли је из Требиња, или Шумадије. Поред њега, дефактно имамо још два позитивна српска лика. Јесте да ту има неуравнотежености, кроз кординате простора и времена стасале људе, али кад посматрате ликове који долазе из руралне Србије нпр они које тумаче Пера и Манда не можете рећи да у рат не иду из патриотских разлога. Друга је ствар што њих на неки начин заводи Милошевићев режим преко ТВ дневника. Не можемо сад , зато што неко није био у стању, у једном веома компликованом историјском времену, очекивати да обични људи то непоргрешиво распознају поготово у прво време рата. За мене су они позитивни ликови, као и поменути професор, па и носећи лик кога тумачи Драган Бјелогрлић. Али сам по себи рат је мрачна ствар, он развија хероику, али и злочин. Не зато што су људи по природи лоши, и тамо наводно најгори људи отишли, или што је неко добар неко лош, како нас учили у тотално депласираној хероици другог светског рата. Неко је рекао „Одлазили смо у рат, незнајући чије грехове плаћамо“, можда смо само генерација која треба неке рачуне да плати. Можда су најреалије замерке филму оне које се односе на оне авантуристично-ратне секвенце, које би се у америчкој кинематографији до перфекције одрадили, али оно што је најбитније, видимо људе с душом. Тако да можда која замерка, али генерално то НИЈЕ анти-српски филм, него филм људи који су хтели да покажу мало и другу страну, који нису хтели да се додворавају западу, за разлику од нпр несрећне Мирјане Карановић која више не зна ни где иде ни шта ради. Првенствено Бјелогрлић и његова екипа су ти који имају патриотски осећај, i снимили су најбољи филм о протеклим ратовима, далеко бољи и комплекснији од оног који је добио оскара.

Zaista sjajan film Srdjana Dragojevica.Prikazao je realno rat u Bosni, ratnu medijsku propagandu, pretvaranje iz dobrih odnosa dva naroda u odnose krvnih neprijatelja,kako u ratu uvek neduzni najvise stradaju prikazao je kako ratni profiteri lepo zive, a kako su oni koji su, sto naterani, sto hipnotisani medijskom propagandom,ili ginuli iili ostali invalidi ceo zivot, ili umno oboleli.Film je nastao po istinitom dogadjaju koji se desio u jednom tunelu.Takodje, film je prikazao kako su decu u Bosni plasili drekavcem ako idu u zabranjenu zonu( o tome je i glumac i koscenarista filma Nikola Pejakovic svojevremeno pricao, kako su i njega plasili drekavcem kada je bio klinac).U dva sata filma receno je mnogo toga o tom ratu.Jedini film Srdjana Dragojevica koji mi jos uvek drzi paznju od pocetka do kraja.

С тим Лепа Лукић даје на знање да је лепо села горе, на спрат.