Pojava koja je svuda u svetu normalna osim kod nas. Postoje teorije da su levoruki ljudi kreativniji, osećajniji, ali ja neću da u to ulazim.
Ranije su često maltretirali decu, koja su pokazivala sklonost da pišu levom rukom, vezujući im istu i terajući da pišu desnom rukom. Levorukost je tretirana kao bolest. Nismo ni bolesni ni čudaci, a po najmanje LEVACI
Supermarket
Potpisujem račun
Deda iza mene (kreštavim glasom, sa izraženim gađenjem (!?)): "Ne mogu da shvatim kako neko može da piše levom rukom !?" (prekrsti se)
Ja (kez, trep trep, cvrkut): "Pa eto deda, ni meni nije jasno kako neko može da se krsti rukom kojom briše doope" (još veći osmeh)
I tako...P.S. I dan danas moram da razmislim koja je leva a koja desna strana jer je moja retardirana učiteljica insistirala da je desna strana ona gde ti se nalazi ruka kojom pišeš.... (u to vreme se baš i nije krstilo)
Đavolja rabota i hendikep u konzervativnim sredinama (uglavnom, ali ne samo ruralnim) sve do osamdesetih godina prošlog veka. “Lečila“ se prebijanjem palca ili kažiprsta leve ruke od malih nogu, da dete ne bi moglo da drži olovku u levoj i da bi počelo da piše desnom rukom, a sve to da ne pukne bruka po selu.
Majka: “Kako to držiš olovku? Piši desnom.“
Dete: „A, ovako mi lakše.“
Majka (:prekrst:): “Mhm. Sad će, ćero, mama da se vrati.“
(donosi dasku i tučak za meso)
Dete: “Šta će ti to?“
Majka: “Da te naučim da pišeš. Stavi prstić ovde, blago mami... TUP!“
Dragocena osobina onih koji se ne krste i ne brišu dupe istom rukom.
