Majka ga laje, kuče ga ne poznaje

- Sinko, ja nešto sad ovde sedim i razmišljam...
- Jao, nemoj sad i ti, kevo. I ćaletov ispad još nisam pregrmeo.
- Ma, ne to, pusti ga, ceo život o tome mlati. Nego, jeste, slabo izlaziš iz kuće. Znaš, tako ti je malo teže da se zaposliš i ženu da nađeš. Neće ni jedno od ta dva samo da ti bane u sobu.
- Šta vam je, bre, matori, al' ste navalili! Kevo, i ti smaraš.
- Jao, zar meni ti tako? Jesam te devet meseci nosila u sebi, pa se čerečila u porodilištu i par sati ono trpela? Od kilo mesa te čuvam i ti ni malo poštovanja da mi ukažeš? Želja mi je još samo unučiće da vidim pre nego li umrem, samo to od tebe tražim... Kuku si ga meni, šta sam dočekala, samo da uzmem konopče i odem u dvorište na onu krivu krušku da se obesim, na duši da me nosiš!
- Nije valjda dotle...
- Ne sećam se iz sobe kad si izašao, morao bi tamne naočare da turiš da te sunce ne oslepi koliko te dugo nije videlo. Samo po ceo dan buljiš u ekran od onog govneta. Sve ti se donese i prinese. Nismo te nikad ni pritiskali nešto da radiš. "Kevo, jedu mi se palačinke", ja crnica odma' pravim i vidi kako mi sve to vraćaš.
- Dobro, obećavam da ću malo da počnem da izlazim, pa da vidimo šta će da bude. Ako ništa drugo, bar vas ne moram da slušam.
- Tako, zlato mamino. Samo, pre nego li kreneš, zovni mene ili oca... Bolje mene, Milovan još pije bensedinčiće otkako si mu rek'o ono za vojsku, da pridržim Džekija dok prođeš. Ne zna te koji si, pa da mi te ne pocepa.