Vijekovima su ljudi na ovim prostorima ručno okretali ražanj pri pečenju životinja nataknutih na njega, dopuštajući vatri i rakiji da zarumeni njihove obraze do neprirodno modre boje. Osnovni nedostatak ovakvog pristupa ogledao se u tome što po završetku pečenja nisi znao koga treba skinuti sa vatre, ražanj ili domaćina.
Sindrom oprljenih brkova i obrva riješen je devedesetih godina inovativnom primjenom haube slupanog fiat 127, za zaštitu od otvorenog plamena.
Nakon toga na scenu je autoritativno kročila ova revolucionarna naprava. Samo zavrneš ražanj, uključiš okretaljku u struju ili na akolumator, odmakneš se i pijuckajući pivo pustiš pucketavu vatru da iscijedi višak masnoće i zapekne koricu. Toliko jednostavno.
Galileo: E, dođi da vidiš što sam napravio okretaljku za ražanj. Osavremenilo se, nema ništa više ručno.
Inkvizitor: De da vidim i to... Ma daj, mora da me zezaš!
Galileo: ?
Inkvizitor: Pa kakva ti je ovo skalamerija? Šta si uradio, zavario par cijevi na felugu kao postolje, navrnuo elektromotor i ubacio par reduktora? Da ne spominjem ovaj remen za koji ne znam ni čemu služi.
Galileo: To je kad ‘oću da istovremeno pečem prase i jagnje. Samo ubacim ovaj kotur i proturim ekser ovdje...
Inkvizitor: Ahahaha! Nemoj me zasmijavati. Priznaj da prije izgleda k’o da je izašlo iz Grunfove radionice, a ne iz uma genijalnog matematičara i osnivača mehanike. Ako ne priznaš, moraću da te vodim u moju pečenjaru k’o Đordana Bruna, pa da vidiš šta je okretaljka. Možeš jednim prstom nositi. Na akumulator, burazeru.
Galileo: Dobro, priznajem, nema baš neku estetsku vrijednost... iii možda sam prenos mogao uraditi efikasnije...ali, ipak se okreće.
