
Појам који је углавном приписан јавним вецеима.
Чекам ја воз за мој родни крај кад одједном поче нешто да ми бућка по стомаку. Шта ћу, где ћу па право у веце на железничкој станици. Уђем ти ја некако, а унутра не дај боже како смрди. Обавио ја некако посао, хватам се да повучем воду, а оно водокотлић покварен. Шта ћу ја изручим ону канту са отпацима па кренем да је пуним водом. Таман кренуо да проспем прву канту кад на вратима улази човек.
-Ау браћо моја шта је ово, ала се осећа.
-Не питај пријатељу неко се истоварио па отишао.
-Па што ти да му пусташ воду.
-Шта ћу пријатељу неко мора.
-Е вала свака ти част, да је више таквих као ти где би нам крај био.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.