Oslobađanje

Сусрет са решавањем проблема који већ дуже време галопира вијугама стварајући крајње непријатно пулсирање целог обима лобање и укопава појединца дубље и дубље у депру. Понашање од којег се и сам индивидум гнуша и зазире као средњовековни зоограф турске копите.

Ослобађање је заправо рад на себи. Тежња да се човек води разумом, а не осећањима. Тежња идеалу, да се постане са самим собом на ''ти'', престанак глуматања и суочавање са истином. Нешто као коначно скидање лажног осмеха и испољавање искрених емоција. Дакле, ако ти неко иде на курац, ти му смирено кажеш ''Е бато, идеш ми на курац.'' Без афекта и нервозе.
Само, да се разумемо, да би идеја била успешна потребно је научити речцу ''не'' и скупити храброст; коначно предузети нешто поводом промене, јер муда се неће надувати сама од себе и пеглања распалог РПГ-а. Дакле, поступати својевољно - отерати комшију у курац док паламуди уместо што га пажљиво слушаш а у мислима гледаш Анине дојке, пребацити професорки кад критеријум није једнак за све, немилосрдно товарити багру лицемерну умесно потврдног климања главом, позатварати озверене манијаке по фиокама и најзад одјебати манипулаторе... Релизација или иде постепено, на кашичицу, или твоји умни непријатељи заврше искасапљени у оближњем јарку и црној хроници.

Ослобађање пролази разноразне периоде, од измишељних амбиција за промене, преко првог корака, па опет до пада у исту жабокречину. Оно је акција за коју је потребно враћање самопоштовања, одговорности и самопоуздања, давно изгубљених у нејебици, неуспесима и литрама јефтине ракије.