Ostavinska rasprava

Sastanak nekolicine rođaka odmah nakon klanja zajedničke svinje, sa ciljem da se utvrdi kome koji deo iste pripada.

Milorad: Skupili smo se ovde, da ravnopravno podelimo našeg nedavno preminulog Bucka, na ravne časti. Živorade imaš reč.
Živorad: Pa 'vako. Nas je četiri, a svinjče je jedno, te stoga moramo da podelimo tako da svi budemo zadovoljni. Pošto sam najstariji, ja biram prvi i uzeću plećku. Mnogo volem meso sa plećke i kako ga stana špikuje, prste da poližeš.
Milutin: A zar ne bi trebao ja kao najmlađi da biram? Na mlađima svet ostaje. Oću ja plećku.
Živorad: A šta će bre tebi? Nit' si ženjen, nit' znaš da spremiš. Ti možda ništa i ne dobiješ, kad ćaš svakako ručavati kod nas.
Milutin: Hoću moj deo, nećete da me prevarite.
Zare: More da nastavimo mi, a ja kaparišem but i rebra. Volem pečen but, a rebarca mi trebaju za pasulj.
Živorad: Svakako. Tvoja žena Zare pravi najbolji pasulj u čitavom selu.
Milutin: Ovo je diskriminacija. Zato što sam samac, vi me diskriminešete. Nisam se još oženio jer prvo hoću fakultet da završim.
Živorad: Niko te, što reče, ne distiliše, ali mora red da se zna.
Milorad: Da nastavimo. Ja ću leđa, podlakticu i kolenicu.
Živorad: Slažem se. Jedva čekam da Milunka napravi one njene kotlete čuvene.
Milutin: A ja. Šta meni ostaje?
Živorad: Ti'š dobiti mozak. Taman studiraš pa će dobro da ti dođe, da pojačaš pamet i završiš fakultet. Da te onda priženimo pa da dobiješ i papke.