Vrhunac iskazivanja poštovanja prema nekome. Ne, ovde nije u pitanju ona poznata krilatica: nečije malo je nekome mnogo. Ovo su situacije kada je nečije malo nekome toliko mnogo da se to uzvraća neizmernim poštovanjem do kraja života. Iako se ovo uglavnom vezuje za javne ličnosti i njihov pre svega humanitarni rad, ali naravno i njihova lična dostignuća u svojoj branši, postoje i primeri lokalnih heroja koji se ne ističu previše, ali su zbog svojih dobrih dela odavno žive legende u svojoj okolini. I zato se veliko oduševljenje nekim njihovim postupcima iskazuje kroz "inicijativu" da bi dotičnoj osobi trebalo podići spomenik za života.
Iako se, dakle, ovaki spomenici živom čoveku podižu figurativno, a pravi se dižu kao (dugo)trajni simbol poštovanja lika i dela preminule osobe koja je na neki način zadužila narod i zajednicu u kojoj je živela, postoje i retki slučajevi kada se nekome u znak poštovanja bukvalno podigne spomenik za života (voštane figure se ne računaju, iz Palminiog muzeja pogotovo).
Jedan od najpoznatijih primera je Gabrijel Batistuta. Kada je 1993. godine Fiorentina ispala iz Serije A, Batistuta je odbio da pređe u neke od tada najjačih italijanskih klubova i ostao je da igra za Fiorentinu u Seriji Be, iako je rizikovao da ne bude pozvan u reprezentaciju za Svetsko prvenstvo u SAD '94. godine. Iako je iz kluba čiji je bio kapiten otišao odlukom uprave jer je klub zapao u finansijske probleme, u znak zahvalnosti nekoliko godina kasnije navijači Fiorentine su podigli spomenik Batistuti u blizini stadiona "Artemio Franki".
