Mršava i visoka devojka, bez sisa

Varjaca sa kojom se lupa ves .Nekada su je koristile zene ,kada se ves rucno prao,cime su izbegavale da ga trljaju.
Danas se koristi za zene lakseg morala,ali ne kurve,nego vise za komsinice koje su poznate po komsiluku kao pojebljive.

Prva verzija perestrojke iliti veš mašine, intenzivno korištena u Kninskoj krajini dok nije zdrmao potres 70-te, svi dobili kredite pa pored fića i tristaća pokupovali “Gorenje” i “Obodin” mašine za veš. Najkvalitetnije prakljače izrađivane su od drveta marke klen iliti klenić (kao i balote), a bilo ih je i od grabića, jasenića, bukvića ili rastića. Sa njima su naše ljepše polovine, matere i babe prakljale biljce, deke, lancune ili veš na obalama rijeka i jezera, oko bunara i gusterni. Prakljača je imala dosta programa prilikom pranja i režentavanja, a imala je čak i centrifugu pa je služila i za rešavanje problema prilikom nesuglasica bračnih drugova. Danas su pretvorene u crvotočinu, a mi ih se rado sjetimo kad nam žena ili djete digne živac pa kažemo:”Da mi je sad prakljača da te isprakljam!” mačić KNINSKI RJECNIK
U pokućstvo koje je vezano za održavanje higijene odeće možemo ubrojati korito, stublinu, prakljaču. Za prakljaču možemo slobodno da kažemo da je to sinonim čiste odeće. To je jednostavna drvena alatka napravljena u obliku masivne pravougaone ili okrugle drvene ploče na koju se nastavlja ručka. Prakljača se koristi za udaranje natopljenog prljavog veša. Snažnim udaranjem iz veša se istiskuje prljavština. Neke prakljače su imale talasastu donju površinu i osim za udaranje korišćene su i za trljanje veša. Koliko je prakljača bila važna u svakoj kući svedoči i činjenica da su često bile bogato ukrašene duborezom, bojenjem, nagorevanjem i slično. O efikasnosti pranja rublja udaranjem ili jakim trljanjem svedoči i činjenica da se taj postupak, mada usklađen s novim tehnologijama, i danas koristi u najsavremenijim mašinama za pranje veša.

U prošlosti su žene veš prale na potoku, ali kasnije su ga prale kraj bunara u koritu. Korito služi da se veš u njemu natopi vrućom vodom ili ceđom, a zatim se u istom koritu i trlja i ispira. Stublina je, pak, imala zanimljivu ulogu u pranju veša. Nju su žene u Kolubari držale pored potoka ili reke. One bi u stublinu najpre složile veš i posule ga pepelom. Zatim bi tako složen veš prelile vrelom vodom, koja se greje u kotlu. Tako natopljen veš stoji dok se ne prohladi dovoljno da može da se trlja. Na kraju se veš ispira tako što se u potoku snažno udara prakljačom.

prakljača- plosnato drvo kojim pralja udara po mokrom rublju dok pere

isto što i profuknjača samo još i neuredna i neukusno odevena i najčešće u poznim godinama.

Specijalno veslo kojim zene peru rublje na reci tako sto ga lupaju tim veslom.

Sipka sa lepezastim zavrsetkom, sluzi za tresenje tepiha: tepih se presavije preko najblize horizontalne sipke, u gradovima su to najcesce precke gola u parkicu, i besomucno udara prakljacom, dok prasina (prah iliti prak) ne prestane da izlazi. Tepih je tada "cist" i moze se vratiti kuci.

Zapadnjacima je ovaj ritual najcesce nepoznat.