Posto smo mi narod koji voli da veruje da sve pocinje i zavrsava se sa nama, nemojte da vas zacudi da se u bliskoj buducnosti na "Pinku" organizuje audicija za cetiri glavne uloge u "Apokalopsi" koju predvidjaju.
Kladionice ce naravno staviti svoje favorite na liste, a vase je da dobro razmislite o dojavama i kvotama.
Moguca raspodela uloga:
Boban Rajovic - SMRT (kvota 1.2)
Mladen Obradovic (predsednik pokreta OBRAZ)- RAT (kvota 1.6)
Dr. Feelgood (Jedimo vazduh,jer je i trava kaloricna)- GLAD (kvota 1.2)
Stilista Milana Stankovica - BOLEST (kvota 1.6)
pozurite sa uplatama, kraj sveta je , sudeci po favoritima - BLIZU!!
Bivši bogotac, legenda kraja. Nebitno je da li je igrao u lokalnom fudbalskom klubu gde su na njegove šmekerske driblinge ljudi urlali k'o da su seli na eksere ili je svirao gitaru i pevao u lokalnom bendu pa su klinke svršavale u gaćice na njegove rifove i vokal ili je jednostavno bio prokleto nadaren za navatavanje ribica. Kakogod, bio je facurina. Onda je jedanput, samo jedanput, nešto spektakularno zasrao (promašio je penal za ulazak u petu ligu, izfalširao na svirci pevajući Carry on my wayward son, nije mu se digao na ribu koju je upravo priveo jer je popio previše vopsa...) i sa njegovom slavom bilo je gotovo. Džaba sve što je do tada uradio, džaba što zapravo nije izgubio ni delić svog talenta. Ništa mu to ne vredi, jer što neko reče: ''Ako u životu sagradiš hiljadu mostova i popušiš jedan kurac, neće te pamtiti kao graditelja mostova nego kao pušača kurca''. O bivšoj legendi sada se priča sa sažaljenjem.
- Jebote, vidi al' se onaj razbio, puže nasred ulice!
- To ti je Laki Maradona. Koji je to car bio, a vidi sad.
Negde u Vojvodini.
Dva stara prijatelja razgovaraju dok sede u čamcu i pecaju.
Uz setu se prisećaju boljih vremena. Sećaju se da su i oni nekad bili srećni i nadaju se boljoj budućnosti za svoje sinove, unuke... Dok se čamac blago leluja na reci, njihova sećanja počinju da ih seku poput oštrog mača, pravo kroz srce. Sećaju se svoje bezbrižnosti, spokojnog detinjstva, iako su živeli u siromaštvu. Nisu imali mnogo, ali im je bilo dovoljno. I bili su srećni. Sada dok im vetar mrsi vec prosedu kosu, mogu samo da se nadaju da ce im naslednici živeti bar delić istog tog spokoja koji su oni imali. Odrastanje nekada i odrastanje sada. Sve bi dali da vrate godine, da se opet osete kao dečak pun života i nade, koji neumorno trči poljima i traži nove izazove.
Trzaj pecaroškog štapa vraća ih u stvarnost dok obojica tiho šapuću sebi u bradu- vratiće se rode...
Velika estradna katastrofa izazvana raskidom ili razvodom dve "VIP" persone, praćena nizom manjih potresa posle kojih javnost dolazi do kompletnog prljavog veša. U nekim situacijama je moguće doći čak i do amaterskih video snimaka zanimljive sadržine.
Naznake tektonskih poremećaja su tekstovi o velikoj ljubavi, razumevanju i podršci začinjeni fotografijama gde družbenici umiru od smeha našminkani u najnovijem Photoshopu.
*Isti događaj utiče na povećanu prodaju dnevnih novina i tabloida, što je od presudnog značaja za informisanost čitalaca o tome šta se desilo u tuđem krevetu, ali i za poslovanje medijskih kuća.
Jovana i Željko.
Nataša i Dača.
Koštunica i Velja.
Anabela i Mladen.
Dinkić i Labus.
Gagi i Anabela.
Lotar i Marijana.
Šešelj i Toma.
Džogani i Sladža.
Nataša i Kole.
Velja i Vuk.
Željko i Leontina.
Ivica i Sloba.
Tačka pucanja je u stvari jedan mali trenutak u vremenu u koji se slije sva muka, svako razočarenje, svaki bes, svako loše osećanje i sve ono što se iz teško vidljivih razloga gura u sebe. Kada nastupi tačka pucanja do tada mirna i povučena osoba postaje zver i prirodna sila koja ruši sve pred sobom ne obazirući se na svoju okolinu.
Tačka pucanja je uvek uvek posledica ogromnog duševnog bola. Nivo bola potreban da se stigne do tačke pucanja je individualan, a srazmeran je dužini vremena tokom kojeg se taj bol krije i zavlači u ljudsku dušu.
Što duže traje tiha, ali razarajuća patnja to je eksplozija bola i erupcija gorkih reči jača i nanosi više štete onome kome je upućena. Ipak, to je samo delić beskonačne borbe koja će se nastaviti i narednih dana do neke nove tačke pucana i neke nove erupcije osećanja.
I to će tako trajati sve dok se ne prekine začarani krug negiranja stvarnosti i straha od promena.
Osoba koja uprkos svojoj visokoj, a neretko i natprosecnoj inteligenciji,
povlaci životne poteze koji vode pravo u neuspeh, a ponekad rezultiraju i
pravom katastrofom.
- Sestro slatka... Pa, šta ti je to ispod oka? Pa, opet te je tukao, majku li mu jebem životinjsku!!! Samo da uzmem ključeve od auta i grkljan ću da mu iščupam...
- Nemoj... Stani!
- Ma, šta stani?! Ja ću da ga ubijem kad si ti nesposobna.
- Ali nije hteo... Bilo je slučajno... Ja sam ga iznervirala, a znaš da ima kratak fitilj. Sama sam kriva kad imam dugačak jezik...
- Ti kriva?! Nije hteo?! Je l' čuješ ti šta pričaš?! Pa, da mene Mladen udari, ne bi ga niko živ spasio...
- Tako kažeš zato što znamo da Mladen to nikad ne bi... A i znaš da ga volim, već smo se pomirili...
- Voliš ga?! Pomirila si se sa skotom?! Ne mogu da razumem... Zašto, bre, ne nađeš nekog normalnog? Pametna si, lepa si... Beži dok još možeš.
- Ne znam... Ne mogu...
Vapaj sredovečnog čoveka, prekaljenog bekrije, davno ispalog iz forme koji se nije štedeo. Kukanje za neizmenjivom prošlošću i kiselo pomirenje sa činjenicom da su decenije neurednog života i buntovništva odnele danak i dovele do jednog velikog ništa.
Izraz koji odaje želju za nemogućim povratkom, začinjen floskulom "Da mi je ova pamet". Jako zaudara na period danonoćnih provoda u punoj snazi. Urnisanje po najgorim birtijama u sezoni škripca, ali i otmenijim dangubama nakon ojađivanja kladže, barenje preplanulih cava i umakanje u sve što hoda na dve noge i krvari sedam dana jednom mesečno, često i udomljavanje picajzli nakon čega je međunožje izgledalo k'o periferija Kabula. Međutim, kita se sada teže diže nego osamdesetdvogodišnji starac iz kreveta koji je pao sa šljive, a žestina ima isti onaj ukus greškom progutanog goriva posle jačeg cuga radi pretakanja iz ćaletovog auta. Ostao je samo delić memorije i po koji osmeh na sećanje sadržaja iste.
- E, e, pa gde ćeš? Čekaj, sad ide moja tura, a ni utakmica se nije završila.
- Idem da spavam, umoran sam.
- Od čega, 'leba ti? Ceo dan si se izležavao, na odmoru si, ne radiš. Nemaš ženu da te nervira, a ni decu da ti urlaju po kući. Šta te je tako umorilo?
- Život. Umoran sam od života.
Izraz vodi poreklo od načina na koji se poštanske ili taksene marke pričvršćuju za papirnu površinu pisma ili dokumenta.
Ironičan smisao izraza leži u potrebi da se posmehnemo osobi koja radi neki posao a nema sav potreban materijal za njega.
(panično vrišteći) - Jao odsekao sam delić prsta dok sam pripremao salatu! Šta da raaadimmm?
(hladno) - Šta se bre praviš Dzejmi Oliver! U receptu je pisalo briselski kupuščić, a ne obična zelena salata!
(sada smirenije zbog izgubljene krvi) - Pomozi mi, kako da vratim svoj prst na staro???
(još hladnije) - Pljuni pa zalepi.
Žena koja je za razliku od svoje majke , a tvoje tašte , ipak dobra žena.
Čekaj bre , ti si oženio Slavkinu ćerku?
Da...
Joj jadan ti...Ona je opaka žena, ima da najebeš s njenom ćerkom, samo ako je delić povukla na majku!
Ne brini. Ova je genetski modifikovana provereno. Unapređeni joj i izmenjeni geni. Nema sem lika ničeg taštinog. Valjda čudo prirode ...
Tako kratka reč opisuje svaki delić gluposti u na ovom svetu.
Izam. Debilizam, kretenizam, idiotizam, izmi vladaju našim društvom.
Nepoštovanje pravila. Osnova dobrog izma. Nepoštovanje svih pravila. Kako bi vladali izmima, morate kršiti sva pravila. Za’ebana je to nauka. Ne smete poštovati ni saobraćajna pravila, ni pravila ponašanja, pogotovo na javnim mestima i nikako pravopisna. Morate se spustiti na nivo džanki dileje iz bloka.
Sarkazam, dečeci i devojčice, za one koji ne shvataju. Vidim da već vladate izmima.
Devalvacija je ključ. Iliti smanjenje, umanjivanje. I iskorenjivanje.
Pravila nisu stvorena da bi se kršila. Dobro, kupujte pivo posle 10 sati, to vam je bogom dato pravo.
Pravila su oblikovala evoluciju.
To je ta konstantna potreba da se spuštamo na evolucijskoj lestvici i prepuštamo životinjskim instiktima. To je potreba da se izađe u grad međ’ čopor izmovaca, nađe neka riba koju ćeš da iskoristiš za kres partiju i uporno nastavljaš vođen istom tematikom kroz život. Statični život mladog diletanta.
- ...i onda sam je odveo kući i roknuo na podu kuhinje.
- Bravo. Jako izmitična priča.
- A?
- Izam, brate, izam.
- ...
