Kratež od pesme.
Otvorena soba i prozor.
Promaja piči.
Diklofen od sto.
„promaja“
Tačno ta rečpromaja47 definicija →
Gomila krivih linija na licu muzičara tezgaroša koja je prirodna kao i kasirkino "dobro jutro".
Dim, pijani gosti, toplo pivo, hladne žene u publici, promaja, klozet pored bine i ko zna kakva muka i nevolja bi udesili kafanskog muzičara da ne izgleda ni malo prijatno za gledanje, ali to ne valja za biznis, jer još uvek niko nije zadenuo hiljadarku u harmoniku ili žice mrgudu koji reži na sve šta se kreće. Zbog toga, tezgaroši uče veštinu estradnog osmeha, neku vrstu maske koja se namešta preko lica i tu stoji dok se ne ugasi razglas, a onda se skida i nacereni zabavljači ponovo postaju obični ljudi.
Najpoznatiji vlasnik estradnog osmeha je Beki Bekić.
Malo je onih koji su uspeli da odole pa da ne zađu u svet avantura sa vozovima domaće železnice.
Bilo da ste student, radnik ili običan turista sigurno ste barem jednom rekli nikda više vozom. Ne prođe tako par dana i čim se javi prva obaveza i potreba za putovanjem tu je on, možda i nije jer ga obično ne umeste na vreme, ali je tu negde.
Bitno je da znate kuda ste krenuli, a kada ćete tamo stići to nije bitno jer to ni sam Bog ne zna.
Prosto vas mami da se oprobate, da dokažete da se izdržljivi i da vam ništa nije nemoguće.
Ne pričamo o međunarodnim vozovima koji su može se reći ipak barem usisani lepo.
Govorimo o našim vozovima što leti greju, a zimi hlade. Kad upekne sunce u julu, a on bez zavesa ili kad na te iste prozore preko zime duva promaja dok si ti u kompletnoj zimskoj opremi. I kao šlag na tortu se 100 kilometara voziš četiri sata. To je ono što te uvek iznova vuče vozovima.
Koliko god govorio da nećeš uvek mu se vratiš. I bez obzira što ne znaš šta te čeka, sedneš ili stojiš kad pošalju dva vagona pa šta Bog da.
Mile Cicvara: Zašto smo stali?
Putna baba: Možda smo pogazili nekog.
Mile Cicvara: Izvinite što smo stali?
Kondukter: Pokvarila se lokomotiva teretnjaka ispred nas. Sad čekamo da ga odvuku, odnosno da dođe druga.
Putna baba: E ovoga u Titovo vreme nije bilo.
Posle dva sata...
Mile Cicvara: Što li smo sada stali?
Putna baba: Možda se i nama pokvarila lokomotiva.
Mile Cicvara: Oprostite a zašto sad stojimo?
Kondukter: Ne znam.
Posle pola sata...
Mile Cicvara: Hvala Bogu da smo krenuli, a što je ovde vruće. Ima sto stepeni. Da malo otvorim prozor. Prošli put se nije dao otvoriti.
Putna baba: Sedi dole! Ne diraj to. Hoćeš da nas ubije promaja?!
Novi putnik Živko: Ima li slobodno mesto ovde?
Mile Cicvara: Ima brate, sedi slobodno.
Živko: Nadam se da mi ovaj kofer neće pasti na glavu. Čiji je?
Mile Cicvara: Babuskarin, hahahahahah, od kada sam gledao Mrtav 'ladan imam želju da to kažem.
Putna baba: Sram te bilo.
Živko: Ovaj opet kasni.
Mile Cicvara: Kasni, jebeš mi sve ako se ikada opet budem vozio vozom. Znači nikada više. Krenem danas stignem sutra. Dvesta kilometara. Znači nikada više vozom, a u materinu i vozovi i sve više. Nema više, još danas i to je to.
Živko: Tebi su baš dojadili, a?
Mile Cicvara: Vala jesu. Nikad više vozom. Nema te sile koja će me naterati.
Miletu zvoni telefon (melodija Sve se to dogodilo na putu za ludilo)...
Mile Cicvara: Halo. Gde si brate? Aha, evo me u vozu klackam se. Vidimo se naravno. Eto u nedelju. Imam u subotu uveče voz i eto mene kući. Važi, pozdrav.
Događaj od vitalnog značaja za svaku stambenu zgradu. Kada se skupi više gorućih problema ova grupa pragmatičnih ljudi se zajeničkim snagama trudi da ih reši, u najmanju ruku efikasno kao Velja Ilić po' litre kruške pre ulaska u etar.
Počevši od komšinice Soke kojoj promaja uzrokovana kipovanim prozorom više ulaznih vrata u zgradu narušava zdravlje filadendrona u dnevnom boravku. Preko komšije Sredoja kom star'majka ne može da spava od mladog bračnog para koji se jebava celu noć i ječi k'o Dajc na leru. Do predsednika skupšine kom neko malo-malo nabije šibice u bravu od stojadina i ostavi kesu sa govnetom na otirač.
Da prisustvuju skupu budu onemogućeni mnogi. Što zbog radnih obaveza, što zbog četvrtog kola FA kupa, a neki i zbog bolesti čiji su simptomi blagi bolovi u predelu kurca.
Predsednik: Dobro skupili smo se, ko nije došao-nije. Tim gestom jasno daje do znanja kakav je čovek.
Komunista: Tako je predsedniče!
Predsednik: Ti Jovo da ćutiš, živiš sa dobermanom u garsonjeri. I vi ste na dnevnom redu. Dakle, pošto nas ima svega šes' nemamo kvorum za glasanje-tako da ga mo'š jebati.
Soka: I šta sad sa mojim filadendronom?
Predsednik: Jeb'o te bre baba filadendron. Menjaj se sa Jovom, neka on tebi da dobermana. Taman da kerina ne ulazi u lift! Dajem otkaz, neće više meni metati govna pred vrata pa makar. Jebla vas zgrada- odo' u šumu da podivljam, mirnije je.
U Srbiji svaka generacija bar jednom na dve do tri godine diše cement i meša malter zidajući nešto. U vešitom strahu da ih ne ubije promaja na ledini i da deci ostave kuću i obezbede ih stambeno i nekretninski, svi zaboravljaju da se obično najviše poštuju roditelji sirotinje koji imaju po 6 deteta i niko ih ne zove ćale, već tato. Kako roditeljstvo i nisu nekretnine i lova već vaspitanje, vrlo je bitno da li si napravio budale koje će sve propiti i prokockati što im ostaviš ili pametne kojima ništa ni ne moraš ostavljati jer će se snaći. Na kraju kad im i ostaviš, čekaju te da umreš jer jedino tad postaje njihovo.
Ne, nije oksimoron. To je globalno raširen trend kod mlađanih korisnica društvenih mreža koji se ogleda u poziranju na sledeći način: noge nisu bitne (može i da se sedi, kleči, leži potrbuške), fokus je na glavi - dakle, princip je primaći bradu ramenu, ali tako da gornji deo glave blago nagnete napred. Gledali biste ispred sebe, ali avaj, glava je nagnuta na dole i u stranu, te vam nema druge nego da bolećivo, tj. molećivo piljite ispod obrva i nabrčkanog čela. Poza je naporna i može uticati na vid, a neki kažu i da podseća na blagodet koja se postiže formulom mokra kosa + promaja, no, sve u službi lepote.
Boris: E, Zoćo, vidi onu malu iz osmog dva sa Gocom!
Zoran: 'de?
Boris: Bre, eno ih tamo, slikaju se pored šahte!
Zoran: Šta, ona dva rahitisa?!
Česta pojava u srpskom narodu, kao posljedica megalomanije, pokušaja izazivanja zavisnosti kod komšija, pokušaja rješavanja egzistencijalnih problema kao i hroničnog nedostatka finansijskih sredstava.
Obično počinje tako što pater familias otpočne gradnju velelepnog objekta površine 4-6 ara, ali, zbog lošeg proračuna, nestane mu sredstava negdje taman pri završetku prizemlja. Pošto je ploča za drugi sprat izlivena, a stari stan/kuća prodati, onda se pozajme neke pare da se udari stolarija (tišleraj) da ne duva promaja, jer dolazi zima, a djeca nemaju gdje da spavaju. Pošto je fasada ionako samo estetski detalj (u očima srpskog domaćina), biće udarena kad "dođu bolji dani". Kao i ostala tri sprata. Sad samo da se uselimo. Pod ploču.
I tako od '86. Nikako da završimo ovaj drugi sprat.
Kenijem mozemo zvati svakog klinju kog roditelji(cesto i babe) u ovim zimskim vremenima(mada za njih ne vredi argument i da je napolu +16) trontaju i uvijaju kao da nesrecnik ide na ekskurziju na Severni Pol(inace,skola je cesto preko puta njihove zgrade).Spremanje jadnog deteta traje duze nego spremanje prosecne mlade ili balsamovanje faraona,jer dete treba uviti u razne rolke,vunene carape i gace,hulahopke,medvedje i vucje koze...Ni slucajno se ne sme ostaviti luft na njegovom slabasnom telu jer ce dete tako da udari promaja ili NE DAJ BOZE da navuce prehladu!A za naseg malog nevoljnika muke tek nastupaju kada udje u toplu ucionicu...
-'Ajde bre, brze ubacuj te petarde, ako naidje Lung Cao jebace nam majku!
-Ijao ,evo ga trci prema nama, bezimo!
-Ehej, Keni ostao, ne moze da trci pa vidis da jedva ide!!!
-Ma neka ga, ko ga jebe ,taman ce da mu odvuce paznju dok mi zapalimo!
Vrlo zajebana stvar za onog ko tek uči jezik, pošto ima dosta glagola koji imaju više značenja.
Promaja ubija, gutati knjige, nacrtati se negde...
Zavodnice. Đavolske žene. One svojom pojavom plene. Dvometarske noge, obavezno u pornićarkama i izvajano telo koje bi pokriveno i najružnijim komadom odeće bilo bogovsko. Ostavljaju bez teksta, bez ijedne smislene reči, sa prazninom u mozgu, a promajom u srcu. To su one koje zavedu, pa ostave, bace kao kuče na raskrsnici. Greh za njih nije ništa, a nadaju se paklu, čule su dole je zabava.
Spotakne se i đavoluša kad - tad. Upozna njega.
