Посебна и веома ретка врста људи са фотографским памћењем. У препуном аутобусу они тачно знају ко је платио карту, а ко ће је, сасвим сигурно, тек платити јер њима ни мува не може да се провуче да се вози за џ. Иако са својим способностима могу да нађу много боље плаћен посао, они су свесни чињенице да су за ово рођени и да је то њихов пут кондуктера.
- Ај седнемо овде, ти шатро читај тај атлас из анатомије који и овако никада нећеш научити, а ја ћу да слушам зику. Нема шансе да нас провали да нисмо узели карту.
- Важи, али пази ко ради. Јоца Провера. Он је наплатио дуплу карту Исидори Бјелици јер је мислио да су она и њен нос две особе.
- Ма опусти се бре. Зна и Јоца некад да се занесе. Видиш ову цицу испред. Сигурно ће да обневиди од њене васколике лепоте.
- Кхм,кхм! Е, мангупи једни. Па мене сте нашли да фарбате. Радим као кондуктер још пре него што је измишљен точак и ви сте мене нашли да зајебавате. Ајде паре на сунце.
- Брате, или је Јоца педер, па није пао на плавушу или воли свој посао више него ја Лису Ен кад је обучена као докторка.
U kupeu voza,
Kreten koji će vas još kretenskjim urlikom "karte na pregled molim" prekinuti na pola posla dok obrađujete "pripadnicu" koja je zbog dosadnog puta upravo odlučila da "pripadne". Uporno stoji na vratima i voajeriše, sadistički uživajući u nevolji u koju vas je uvalio, sve dok ne nađete kartu u pantalonama koje ste ko zna gde bacili. Posebno mu je zadovoljstvo što ZNA da se "pripadnica" neće dalje blamirati - reprizom tj. nastavkom.
Biće koje se pojavi jednom u 5 godina, a kad se pojavi može da vam uništi dan gore nego političar.
Grupa tinejdžera je uspela da uđe u bus bez karte i pokazne kasno u noć, dug je put a njima se ne ide peške, pričaju oni tako kad međutim...
Kondukter: Karte molim.
Jedan iz grupe: A ko ste vi?
Vidi on da je kondukter.
Kondukter: Ajde idite kupite karte ili izađite iz autobusa.
A ima još 15 stanica do njihovog bloka, a oni švorc, kao Piroćancev novčanik.
Oni: Nemamo para.
Kondukter: Majstore stoj! Izađite svi, odmah!
I oni izađu, misleći da ništa gore biti ne može, ali grdno se prešli...
Jedan od njih dolazi kući jako kasno, roditelji normalno se zabrinuli i sad počinje vojničko ispitivanje.
Keva: Gde si ti do sad? Šta si radio?
On: Isterao nas kondukter iz busa, nismo imali para za karte.
Keva: Pa dala sam ti 1000 dinara, na šta si sve potrošio klošaru jedan?!
Ne kao posao, već kao rutina, način života.
Konjino, 30 godina imaš od kojih je 20 provedeno po autobusima. Inventar si im postao. Zna te svaki šofer. I ti znaš svakog. I kad koji kasni, koje je sjedište najudobnije, na koje se Racov sin pijan ispovraćao poslije žurke u kafeu „Kafe“. Budaletine i dalje sjedaju tu, ti si iskusan, znaš da nema dubinskog koje će te izlučevine očistiti.
Kako misliš sjutra đecu da podižeš? Iz autobusa? Gradski prevoz? Ponekad biciklom? Kažeš samo je ođe sramota voziti se autobusom, u Njemačkoj sve bogataši pa čekaju na stanici. U Njemačkoj sve bogataši, pa guraju jezičinu u grlo jedan drugom. Je li to lijepo, pitam ja tebe?
Održavanje auta košta? Plaća se parking? Nije zdravo za organizam? Pa nije ni u autobusu. Možda su i Cigani sjeđeli tu prije. Cigani sa šugom. Mislio si na biciklizam, rekreaciju? To je odlično, udiši čađ koja izlazi iz omiljenog ti autobusa. Registracija, izdaci? Pa ti nemoj imati izdatke. Drugo je ti da si dijete. Nezaposleno. Koje studira. I otplaćuje tri kredita. Nego nije to moja briga, vozaj se po autobusima, ali nemoj se ni žaliti kad ljeti sav znojav jedva dočekaš vrata da se otvore, da na obližnjoj trafici vodu kupiš, da se malo smiriš. Smiruj se, tako ti i treba. Kao da ti je nevolja. Pa ti nemoj imati izdatke, rekoh ti već.
Ali nemoj ni da umreš kao kondukter. Sad je pravi čas. Odrasti. Kupi auto.
Opet čekaš onu nesreću. Ma sig se sprema po dva sata, kao žena kakva. A i ove žene dvije što sjede, nijesi se ti nametao, sam je ponudio da se nađete. One su došle, a on ispalio. To je drug. Kakva je ova desna, nakaradu Bog stvorio. Pogledaj joj nosa grbavog. Pa i prije 50 godina se mogao operisati, ne rade to više maljem naživo. Obavezno primijeti da ima malu devijaciju i suptilno joj saopšti. Takve se ne ljute. I da se ljute, sjedi dalje od tebe, znači njegova je. Pa nije ni fer da ti, koji si ljepši, izađeš sa grđom.
A tvoja je lijepa. Bar će biti kad se skine. Obukla je tigraste helanke. Pa dobro, mala, nije ti 10 godina. Kad te zovu momci uveče na piće ne oblačiš se kao za uranak. Zaostala za svojom generacijom. Baš kao i ona budala što putuje autobusom. I upravo je kasnio baš taj njegov, nekog tebi nepoznatog broja. Evo, već te je obavijestio porukom. Tu je za dva minuta. Možeš da naručiš sok za gospodina.
Spodoba koja je večernju školu završila preko veze,leti nosi peškirče oko vrata i bazdi na kilometar jer u njegovom selu ne koriste dezodorans.Ne libi se da popije koju , kao i da leči frustracije nad babom koja nema sitno za kartu.
Kondukter: Aj b'e baba , dal ćeš cel vek na grbinu da mi ripaš ?! Jednom u životu ponesi sitno,sunce li ti jebem, pa vi li će me jebete cel dan ovde , pa znate li kuj sam ja be ?!!
Baba : Znamo sinko,znamo ko si...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.