Dojave kladioničara.
"Matori imam dojavu, Luton-Jork ulazi iz 2 u 1 javio mi Steva istina".
„Pusti priče“
Cuvene i na daleko poznate legende iz doba kada je neko sluzio vojsku. Na pocetku su to bili samo neki sitni ili anegdoticni dogadjaji ali kao i svaka prica, vremenom budu nadogradjivane, sve dok ne stignu do neslucenih razmera zbog kojih je cela armija mogla biti ugrozena...
1. pricanje :"Brate duvao je neki vetric..."
2. pricanje:" Brate duvao je neki lud vetar..."
3. pricanje :"Brate tukla je neka oluja..."
4. Pricanje :"Brate, to je taka mecava bila! Nosilo je krovove sa stacionara a ja i onaj Krljo se skupili u strazarnici...mmrrrrtvi pijani...booli nas uvo za sve.."
Apsolutno, sto posto proverene i definitivno tačne informacije.
Pre neki dan u kafani, neko je pričao da će ovih dana da uhapse jednog mladića.
Mi smo se tada smejali i smejali.
Ali danas... neko se smeje, a neko plače.
Doživljaji iz srednje škole koji se, malo ulepšani, prepričavaju celog života, naročito na godišnjicama mature.
Na Vukajliji je to povremena navala fora&fazona, naročito oko tromesečja ili posle pismenog iz srpskog, tokom raspusta ili vikendom.
Ja kad dođem na Vukajliju k'o da gledam Lajanje na zvezde...Tak sad kad krenu maturski...mojoj sreći nema kraja.
Laži. Uglavnom ih pričaju iskusni lažovi iz društva. Tokom pričanja lovačkih priča mora da se okupi više slušalaca i svi moraju da slušaju kao da ih zanima, jer ako neko počne da se smeje uglavnom biva odbačen iz kruga od srane ostalih. Iako svi znaju da to nije istina, udube se u priču kao da su oni isto doživeli. Posle lovačkih priča, govornik uglavnom biva nazivan lovac i ostali prepričavaju tu priču kako bi i oni, koji nisu čuli vrištali od smeha.
-Ljudi imam nešto da vam pričam!
(istog trenutka, oko njega se okuplja par likova i gledaju ga radoznalo)
-Pričaj brate!
-Idem ti ja juče niz ulicu, kad vidim kako neka tri tipa šibaju nekog malog. Priđem ti ja, šutnem jednog, drugog nabodem na koleno i trećeg isprangijam k'o debila. Tu me odjednom napadnu sva trojica u isto vreme, bace me dole išutaju me okrenu se i odu. Ja ustanem i pitam malog ''kako si?'' Mali mi onako uplakan kaže da je dobro i odveo me kod njegovog ćaleta, ćale mi brate dao crvenu i to je to.
-Auu, pa brate gde ti je crvena?!
-Ma sinoć sam se napio k'o bulja!
-Brate sinoć smo bili kod Šomija na Pes-u!
...muk...
Nikada ispunjena obećanja, i nikada realizovane stvari.
(razgovor dve drugarice)
Gde si mila?
Evo me draga! Šta radiš?
Evo pijuckam kafu, ništa, smaram se. Ti?
Evo sada došla kući, pa da pospremim malo...
Kada ćemo se gledati?
E, sada sam u haosu, ajde zovem te za par dana i vidimo se obavezno! Važi?
Ma da naravno!
(posle dve nedelje, pričaju iste dve drugarice)
Gde si mila?
Evo me draga! Šta radiš?
Evo pijuckam kafu, ništa, smaram se. Ti?
Događaj koji se najčešće odigrava dan nakon izlaska, obično u kafiću, školi, faksu, ili kod nekoga u stanu. Naime, društvo koje je prethodne noći bančilo do sitnih sati, pokušava da rezimira redosled sinoćnih dešavanja, a pošto je pojedinačno nemoguće sastaviti priču, najbolje ti dođe pomoć drugara, a i daleko je zanimljivije.
A: Ajooj, sećate se kad je Mare otimao mikrofon od pevača, umalo ga ne izbaciše iz lokala, hahaha!
B: Daa, tačno! hahaha... A meni je najjača fora bila kad je Sale popio pesnicu od Mife. Ćuti, dobro si prošao. Gde baš njegovu ribu nađe da muvaš...
A: Hahaha, jeste, a posle onako ljut otišao da mu bušiš gume na kolima!
C: Bušio sam mu gume???
A: Ma nisi... Nisi imao sa čim.. ha ha...
C: Čekaj, je l' to bilo pre ili nakon što smo odneli Maju kući? Haha, al' si se ti nap...
D: A vi ste me doveli kući! A, ja mislim ceo dan ko me je doveo... Rek'o možda je Bole...
B: Ajoj, pa ti si bila sa onim mutavim Bol..
D: Ma nee! Samo mi je držao glavu dok sam povraćala.
A: Peglala si?? Hahaha, sramotoo jedna, haha...
D: Ja sramota?? Reče mi dečko koji je startovao onu ženu što prodaje ruže...idiote...
A: Št... Nisam starovao, samo sam pitao kol...ma ja poznajem onu ženu...šta vam je ljudi...he...he... (u sebi: Au sunce ti... ne pijem više...)
Možda su Petparačke priče zvučnije ime, ali ratari su Bogovi u ljudskom telu, savremeni Radeti Lackovići. Svi zavisite od ratara ko konjevi. Dijalozi između ratara su posebna podvrsta u izražavanju, za njih se može reći da pričaju ratarskim slengom. Dva random ratara:
Dopija: Es pokosijo šenicu bjelicu? Nije valjda grad sve ubijo, Rade ga ne ubijo?
Frenki: Đe da nisam, pokosijo i balirao odmah. Sad ću za koji dan i kuruze okopati.
Dopija: Ah, kakav si ti ratar. Prosto iz tebe izbija ratarski duh.
Frenki: Oćemo do mene da prebiramo pasulj? :namig:
Priče našeg života. Priče koje su nam pričali kao mali, koje smo doživljavali i koje ćemo da pričamo našoj deci. Priče koje su jednako popularne kao i Crvenkapa i ostali kurci.
Radnje ovih priča najčešće se odvijaju ispred nekih birtija, kafanica ili klubova. Najčešće simbolizuju opis nekog pijanstva, smuva ili pegle. U svakoj priči učestvuje minimum 2 lika - sopstveni i par random likova.
-Sedi sine, da ti tata priča kad je bio kod Ruže u birtiji šesetosme. Priča kaže sledeće: Jedne subote ja otiš'o tamo, popio par rubina, smuvo tri pičoke (paz' da ne čuje Radojka pa da nam jebe obojici majku) i znaš kako sam se zajebo! Ova jedna bila cava od Bakija Marlija, a on tad bio opasan. I mi tu izađemo ispred, ja levu - on čorba, on desnu - ja kizami blok, on pada na pod!
- I dobro tata, šta je poenta?
- Ma ništa, ja ga poslao u urgentni i otiš'o ćiku.
(svi likovi su izmišljeni!)
Naučno-fantastična razglabanja koja se po svojoj prirodi i skrivenim porukama mirne duše mogu svrstati u epove. Omiljena tema naših roditelja kada pričaju o svojem školovanju, odmah posle trnovitog putešestvija do tri kilometra udaljene škole.
Priče se tiču pre svega ljudi iz unutrašnjosti, koji igrom slučaja studiraju nešto dalje od svoje porodice. Evo jedne od najčešćih:
Mladić se sprema za odlazak na fakultet, koji je u najbližem gradu, te je primoran da mnoge dane provede bez svoje familije. Znajući prirodu svoga sina i njegovu volju za učenjem, mudri otac pribegava tajni koja se vekovima prenosi sa kolena na koleno. Sinu je neophodan novac, a kako bi od tog udarca po džepu osetio makar malo koristi, on stavlja dvesta maraka (evra, franaka...zavisi od lokacije i vremena) na sam kraj knjige, nadajući da će ih sin naći nikako drukčije do učenjem i okretanjem stranica.
Videvši da je za lep život novac potrebniji od knjige, brucoš se okreće svom jedinom izvoru novca. Tako nastaje prava zavrzlama između njihovih odnosa.
- Halo ćale, javljam se sa govornice. Kad će onih dvesta maraka što si mi obećao?
- Uči, sine, uči! Biće para. (cilja na proveru sinovljevih radnih navika)
- Ma učim ja! Ali znaš da mi trebaju pare!
- Znam, verujem ti. Ne brini se ti ništa, samo uči, biće para, slušaj ti mene.
Epilog dogodovštine nikada nije utvrđen. Postoji nekoliko verzija. Jedna kaže da je sin zagrejao stolicu i našao pare (kraj je previše nestvaran i čini ovu priču bajkom), druga da je našao slučajno, tačnije lokalni student koji ima iskustva mu je ispričao sve fazone (realan kraj), a treća da je otac, videvši da nema vajde, dig'o ruke, posl'o pare i zakleo se da ih više neće slati, a sin ili da dolazi sa diplomom ili da tamo u gradu traži posao.
