Приче нашег живота. Приче које су нам причали као мали, које смо доживљавали и које ћемо да причамо нашој деци. Приче које су једнако популарне као и Црвенкапа и остали курци.
Радње ових прича најчешће се одвијају испред неких биртија, кафаница или клубова. Најчешће симболизују опис неког пијанства, смува или пегле. У свакој причи учествује минимум 2 лика - сопствени и пар рандом ликова.
-Седи сине, да ти тата прича кад је био код Руже у биртији шесетосме. Прича каже следеће: Једне суботе ја отиш'о тамо, попио пар рубина, смуво три пичоке (паз' да не чује Радојка па да нам јебе обојици мајку) и знаш како сам се зајебо! Ова једна била цава од Бакија Марлија, а он тад био опасан. И ми ту изађемо испред, ја леву - он чорба, он десну - ја кизами блок, он пада на под!
- И добро тата, шта је поента?
- Ма ништа, ја га послао у ургентни и отиш'о ћику.
(сви ликови су измишљени!)
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.