Rečenica koju je svaka osoba pristojnih intelektualnih kapaciteta čula od nekog dela svoje rodbine. Kakav god da je problem u pitanju, šta god da treba da uradimo i postignemo, to je za nas pičkin dim, jer su, u očima naših starih (iz ko zna kog razloga, verovatno lečenje nekih kompleksa, projektovanje neuspeha, šta li) naši realni dometi dva doktorata, četiri knjige, osamnaest eseja, bez da se trudimo. Još kad bismo malo zasukali rukave, onda bi nas uzeli za asistenta u dvadesetoj godini, strani univerziteti bi nam nudili stipendiju, a asistentkinja koju menjamo bi bila napumpana (ne moram da govorim ko bi bio otac).
U realnosti, jedini efekti koji se postižu izgovaranjem ove nonšalantne rečenice je nepotreban pritisak nad glavom, tikovi a la Čkalja pred stambenom komisijom i želja za pretvaranjem u manijakalnog ubicu ako nešto pođe po zlu.
- Tetkin, kako škola? - Nije loše, tetka, ali sad imam neku katastrofu, dve hiljade stranica treba pročitati za dve nedelje, ne znam šta ću i kako ću, Sunce me neće videti... - Ma, jes', to za tebe nije ništa, ti ćeš to samo fik-fik i gotovo. -???
- Koliko si golova dao na tom turniru, Aco? - Šurnajest, ujna, ali pokidali su mi ligamente, tako da mi sledi mirovanje od šest meseci. - Ma, kakvi, nemaju ti doktori pojma kakav si ti, ujnina snaga. Već sledeće nedelje ćeš ti opet da špartaš. -???
-...i morali su da je zašivaju, preti mi optužba za silovanje, nekoliko godina robije... - Pa, dobro, malo ćeš da se čeličiš, šta je to za tebe par godina... - DOSTA, BRE, VIŠE!
Kada želimo da objasnimo da je film dno, ali ne ono Majkl Dudikof "Američki nindža 48 - Osveta romulanskih Jakuza" dno koje svi volimo, već apsolutno metafizičko dno stvaralačkog uma, neobjašnjivi izbljuvak nadrkanog studenta režije sa kompleksom boga u crnoj rolci, figurativno uzima dah, kažemo da je to ostvarenje toliko nemoćno u pokušaju da kod zdravorazumne osobe izazove bilo kakvu emociju da ga ne bismo pustili ni na "televizorima" međugradskih autobusa, gde ne bi mogao da uspava ni stoletnu babu sa tri kokoške u kavezu već bi čak i ta baba ustala i gnevno izjavila:
-ALO! SINE! PA KUD PUSTI OVO ĐUBRE NA EKRAN?! ČU LI TI ZA KONČALOVSKOG? ZA SKORCEZEA? ZA NOLANA? OVO BRE NIJE NI ZA OVU TVOJU ŠKLOPOCIJU! GASI TO BRE I PUŠTAJ NEŠTO ZA LjUDE A NE ZA ŽIVINU PRED KLANjE, NEMO' MI TU VREĐAŠ INTELEGENCIJU!
Već arhaična izreka, ali paradoksalno i u potpunosti primenjiva čak i danas.
Nekada je olovka bila misaona imenica, njeno arčenje nepoznanica, te je uputiti nekome ovakav prekor značilo transparentnu, pežorativnu linčariju uperenu na nepismenost i neprosvetljenost dotičnog. Šibnuti ga imaginarnim bičem po lenjosti i neizainteresovanosti ka obrazovanju. Degradirati ga i poniziti u cilju prestanka hvatanja pastirki ispod suknje i čitanju bilo čega.
Kažem paradoksalno, jer danas, iako posedujemo sve moguće uslove za kvalitetan uspon neuronskih veza i dalje nastojimo gurati svakakve stvari u uši. Digresivno moram napomenuti da su to uglavnom ključevi od kola. Suptilno, ali da se vidi privezak sa markom istih.
-Vuče, šta to radiš? -Igram se tata. -Ne crtaj mi po zidovima, daću ja tebe u manastir, nije plajvaz za čačkanje ušiju. .............................. -Koleginice, možete li mi reći ko je napisao "Vostani Serbie"? -Ivana Žigon. -Eeee, nije plajvaz za čačkanje ušiju.
Natpis koji nikada nije stajao ni na jednom poznatom albumu u muzičkoj istoriji, ali je pripisivan Nirvani, Eminemu i mnogim drugim grupama čiji članovi nikad nisu čuli za Srbiju. Proizvod iluzije svakog Srbina da ostatak sveta ima mišljenje o njemu.
A: Kako možeš to da slušaš, jesi čuo da je na njihovom prvom albumu pisalo "Zabranjeno za pse i Srbe"? Video ja!
Priručna kesa za bacanje pegle, koju nosimo u pretincu automobila za svaki slučaj. Ako se neko oleši, da ne zaustavljamo vozilo, već kesu samo izbacimo kroz prozor i nastavimo u pravcu, jelte, kretanja.
Osoba koja nije budala, nije idiot, čak ni mamlaz. Ne, za njega ne postoji dovoljno jak izraz. On je toliko glup da ne može da izbroji gume na traktoru, ne zna da se potpiše, on misli da mu je deda Mraz tata, i naravno, veruje u Lego kocke. Obično pri kontaktu sa ovakvim karikaturama, izgovaramo ovu rečenicu.
A: Izvinite, koliko ima odavde (Mirijevo) do autokomande? S: Ima druže nekih 70 kilometara, možda i 100 nisam siguran. Ne bi trebao da voziš, bolje idi vozom, brže ćeš stići. C : Našli ste koga ćete da pitate, metak da je milion evra, za njega nije skup. Marš odavde! S: Ti si metak!
