Dobro da bolje ne može biti. Jer, kako god pogledaš, preko je bolje. Preko grane je zapad, nekada Trst a danas EU. Preko Dunava je bila zemlja Sovjeta, komunistički raj. Preko Save je Vojvodina, tamo žive prečani a kažu da je njima lepo. Preko brda bolje rađa šljiva a i bliže su gradu. Preko ulice je ono novo naselje, imaju i igralište. Preko puta tvojih vrata živi ona komšinica... Ima nešto u tome, mada ima i u onome: "Mali brata rek`o, neću ovo mleko, hoću ono tamo jerbo je daleko".
Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo? - Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
26.02.2010. godine 10:07, Prodavnica Vekne&Djevreci (Da ih ne reklamiramo, jelte)
Ja: Dobar dan! Prodavac: Dobar dan, izvolite? Ja: Dacete mi jedan razani hleb. Prodavac: Imamo, hoces sa 20% ili sa 80% razi? JA: Paaaa 'ajde neka bude sa 20% Prodavac: A da 80% bude belo ili crno brasno? Ja: Pa neka bude crno. Prodavac: Hoces ovaj veci ili manji? Ja: Aman covece, daj mi jedan obican beli hleb!!! :))
Najgora kletva koju otac ili majka mogu da ti upute i obrnuto! Kada dodje do toga se odricete preko novina,to znaci da vise ne priznajete jedni druge kao porodicu i imate zelju da to podelite sa drugima.... Naime,u Srbiji nijedna stvar ne moze da postane zvanicna,dok to komsiluk ne sazna i ne pocne da abruje o tome,a najbolji nacin da se nesto razglasi je preko novina ili preko lokalne obavestajne sluzbe,koja siri pricu preko svojih agenata,lokalnih torokusa.
Odricanje preko novina ne mesati sa objavljivanjem da su vam nestala neka dokumenta u "Sluzbenom glasniku"....
Osećaj koji, bar po meni, malo šta može da prevazidje. Naročito ako se gore pomenuti ritual obavlja vikendom u ranim jutarnjim časovima. Hodate ka kući, srećni što ste napokon došli na red u pekari od silnih penzionera koji logoruju ispred pekare od 5-6 ujutru, da bi razgrabili najjeftiniji hleb. I dok razmišljate o tome kako ste oduzeli red komšiji iz zgrade preko puta, osetite kako iz kese dopire miris vrućeg, taze hleba, što je moj deda govorio. I ko može da vam zameri ako vam padne na pamet: "Ej, štrpnjuću malo sa oba kraja". Kada uz one hrskave zvuke odlomite vruće "dupiće" od hleba, pa ih okusite, to je nešto najbliže raju, u to doba dana. Dok onako lagano, zatvorenih očiju žvaćete, zaboravite na sve probleme. Zaboravite na školu, besparicu, to što vas je devojka ostavila. Zaboravite i da ćete da dobijete prekor od ćaleta zato što ste mu pojeli omiljeno parče hleba, okrajke, pa sad ne može da maže domaći sir i čvarke na nji'. A nekako vam se i čini da dok grickate hleb na putu do kuće, mnogo brže stignete kući, nego što vam je trebalo do pekare da dodjete. Tako da, možemo reći, da za ovaj ritual možemo da upotrebimo moto iz reklame za "Milka" čokoladu, malo izmenjen, naravno. "Jedan štrp, i kući ste".
