Vreme potrebno da organizujete tradicionalnu srpsku svadbu, postujuci sve obicaje. Ukoliko zbrzate ovaj proces, svejedno cete posle toga biti desetak godina stariji.
Prvo sto treba da uradite pre citave organizacije je da obavestite roditelje. To ce vam oduzeti dobrih godinu dana zivota, jer cete morati da se susretnete sa pitanjima: "Ko je, ciji je? Cime se bave njegovi roditelji? Koja mu je krvna grupa? Sljoka li? (ne valja ni da sljoka ni da ne sljoka- ako sljoka, onda ce sve pare da trosi na kurve i kafanu, a ako ne- kako bre da otac ne nazdravi zetu na svadbi?-sem toga, ovo jos i povlaci za sobom pitanje da li je on mozda leceni alkoholicar) Je l' mu bistra mokraca? Je l' mu se redovno dize? Koliki mu je (krvni pritisak)? Ako vec ima dece, da li je barem sastavio dvoje dece od iste zene?"
Ako ste jos i trudni, jos godinu dana ce vam oduzeti pomisao da ce vas se roditelji odreci u novinama, ali ne brinite, to je jako skupo, a roditelji vas ne vole bas toliko da bi silne pare bacali na to da dospete u novine.
Sledeca stvar je upoznavanje roditelja jedne i druge strane. To vam oduzima najmanje dve godine, jer- oni ce najpre razmatrati varijante da li da vi kao "pobegnete" od svojih pa da ovi drugi prave "mirbu", sto povlaci za sobom, naravno, i to da se pre toga posvadjaju. Mislim, zasto ljudi da se mire kad nisu u svadji? Kao i uvek, politika sve resava (ne kazu dzabe da je kurva, ta i u brak se mesa), pa ako su roditelji na razlicitim politickim stranama, svadjbu i mirbu je lako organizovati, osim ako su recimo, vasi demokrate, a njegovi radikali- u tom slucaju roditelji mozda i prezale one pare za odricanje u novinama.
Sustina svadjbe i mirbe je da se jede i pije. Ista je sustina i upoznavanja, ako niste "pobegulja". Tada njegovi roditelji idu kod vasih roditelja na upoznavanje. Oni, naravno, pre toga moraju da odu kod vasih roditelja da se dogovore kad ce da dodju da se upoznaju, a pre toga, logicno, da se dogovore kad ce da dodju da se dogovore. S obzirom na kolicinu protracenog jela i pica pri svakom susretu, godinu dana ce vam oduzeti kritike roditelja sto kao svaka normalna zena niste pobegli od kuce. Dalje, mora ovde da bude isti broj ljudi sa jedne i druge strane, pa ako u mladinih ima petoro, a u mladozenjinih troje, ovi treba da pozovu jos dvoje, to, valjda, za svaki slucaj, ako dodje do tuce.
Ako sve to prezivite (drzacu vam palceve), krecete u potragu za kumom, sto, logicno oduzima jos godinu dana zivota. Ne zato sto nemate prijatelje, vec zato sto ce u datom trenutku i vasi najbogatiji prijatelji biti svorc i jebace im se bas da daju tol'ke pare, zato sto vama dunulo da gradite porodicu. Najbolje da u startu za kuma izaberete nekoga sa kim ste u losim odnosima, jer cete se kasnije svejedno svadjati oko imena deteta, pa zasto da kvarite neke vec dobre odnose?
Jos godinu dana vam prosto ispari, ako morate da se objasnjavate njegovima da ne zelite starog kuma, i da tog coveka ni oni nisu videli 200 godina, i da je pitanje da li tog coveka mozete naci na ovome svetu, ili vec ispasta grehe sto je vasem muzu dao to glupavo ime.
Ista procedura je i biranje pobratima i oduzima isto toliko vremena.
Onda ide veridba, na kojoj upoznate samo onih 1000 od njegove najblize rodbine, neki su vec s jednom nogom u grobu, ali ce, vama u inat, ziveti barem do dana vase svadbe. Sa svima morate da se ljubite. Ode jos jedna godina...
Onda dalje organizujete svadbu, na sta ode bar godinu dana, za to vreme saznate od svojih roditelja da su svi vasi mnogobrojni rodjaci u medjuvremenu posteno poradili na natalitetu, a i neka njihova deca, i da brat-bratu kad sve saberete i oduzmete, imate 20000 zvanica, od kojih poznajete 20, ali 10 od tih tog dana ne mogu da dodju.
Kada konacno taj dan dodje, ucinice vam se da je to bas Sudnji dan i da je citav zivot prosao. Ali to nije sve. Na poklon (a nadali ste se da cete jos i zaraditi?) cete dobiti mnogobrojne kineske soljice, vazice, tanjirice, serpice, loncice, u koje mozete da lupate do mile volje kad shvatite da ste bankrotirali praveci "paradu pijanstva i kica".
Posle prve bracne noci probudicete se sa herpesom od ljubljenja mnogobrojne rodbine, i, sto je najgore, trezni, jer- koja se jos snajka napila na sopstvenoj svadbi? I, da, samo ce vam jedna stara, dobra misao prolaziti kroz glavu: NE KVARI LJUBAV BRAKOM!
Ove pakosne poruke komercijalnog sadržaja su stvorene sa idejom da vam isperu mozak, iskvare oči i naprave neprijatnost kada posećujete pornićarske sajtove. Uvidjajući činjenicu da sve više ljudi koristi internet, firme za prodaju kuraca i palaca su previdele faktor ljudskog inata i rešile da svoje proizvode reklamiraju gde god je moguće. Ne možeš više ko čovek ni pornić da pustiš, a da ne iskoči neko melodično govno da probudi ukućane i svima da do znanja šta radiš.
Ne možeš više na miru ni definiciju na vukajliji da napišeš..Jebite se kapitalisti, duvaj ga kompanijo i celo proizvodno postrojenje - neću vaše proizvode i usluge, pa makar bile za džabe!
Ustaneš popodne kao i svakog drugog neradničkog dana, uključiš komp i rešiš da virneš usput i na vukajliju. U nameri da se uloguješ sdhvataš da na mestu gde se obično upisuje šifra nalazi link stranice, koji možeš da ukloniš jedino ako klikneš na njega. Šta ti preostaje..Završavaš na stranici neke firme koja proizvodi lubrikante i vibratore. Gasiš govno i ideš dalje.
Epl ti nudi program koji će ti sam čitati definicije naglas. Drago ti je što kaizen ne reklamira samo govna i možda će za promenu uzeti koji dinar. Odbijaš, no reklama je uporna i gasiš je tek nakon petnaestog puta.
Odlaziš na forum da vidiš pvt, zaključivši da imaš poruku od Surovog. Iznenadjen otvaraš pvt i imaš šta i da vidiš - Ako kupite odmah tiganj..U KURAC! TOP ŠOP JE UBIO SUROVOG I STAVIO SVOG ČOVEKA! Šokian ovim saznanjem, ostale poruke i ne otvaraš.
Ideš na čet da vidiš šta ima, i ubrzo shvataš da se tamo iše ne reklamiraju samo definicije - i jebena idea je napravila nalog! Vidiš, Reservoir dog je ponovo prvi autor. Odlaziš na njegov profil, gde nalaziš da reklamira jelen pivo i meridian kladionicu. Više ne drži tigra na slici nego maxpol boje i lakove, i sve ti biva jasno..
Na naslovnoj, u odabranim definicijama stoje jedna o pošti, jedna o epsu i dve o rama margarinu. Do kurca, i moderatori su u ovome. Zaključuješ da su tajne reklamnoubilačke organizacije preuzele sajt. Sa desne strane stoji ziljavi smajli koji viče sej samting. Propast.
Odlaziš na stranicu sa autorima. Chevu ima profil sliku top šopa, znači Chevu je ubio Surovog. Ne znaš kako mu je uspelo kad je na Novom Zelandu, ali nije ni važno - reklame pobedjuju.
Zapažaš da je na 70% postera neka reklama, za turističke agencije, zelenu kafu, vodokotliće..To te raduje jer su posteri postali kvalitetniji, ali opet se od toga ježiš. Rešiš da napraviš svoj, i dobijaš paletu reklamnih slika koje možeš da koristiš, ostale su na sajtu postale zabranjene. To je to, napisaćeš definiciju!
Definiciju možete dodati jedino ako ste klijent metalsd banke. Klijent metals basnke možete postati kliknuvši na link. Hvala Vam što korisdtite usluge metals banke. Zovem Sosa, koji mi daje hak za pisanje definicije bez učlanjivanja u bankarsku sektu. Krećem da pišem..Pošalji..
Čitam definiciju i zaključujem da je izmenjena nekim programom koji od svega pravi reklamu. Rešen da se požalim na forumu, čujem glas iz zvučnika:
"Govori automatski čitač misli Bostan 3004, na forumu nećete dobiti objašnjenje. Ukoliko želite da naručite automatski čitač misli Bostan3004 to možete učiniti"..
Zurim u ekran. Sa leve strane je sajt vlade Srbije, sa desne animacija rozih balona i devojčice koja duva u sveće na torti. Rešavaš da neko vreme izbegavaš internet. Neko zvoni na vrata, otvaraš..Našli su te preko ip adrese.
Dva grmalja te hvataju, dobijaš inekciju, zaspiš..Budiš se sa istetoviranim MESARA MATIJEVIĆ na čelu.
Popularna mišljenja, predrasude i istorijske zablude koje jedan prosečan građanin Srbije gaji prema stanovnicima drugih zemalja i drugim nacionalnostima. Godinama, decenijama pa i vekovima izgrađivana i negovana seksualno-šovinističko-nacionalistička predubeđenja o NESRPSKIM narodima i narodnostima, koja su na kraju i od nas napravila seksualno-šovinističko-nacionalistička govna. Možda bismo mogli da i za to okrivimo sirote Turke i pet jebenih vekova zuluma ili da kažemo da nismo imali sreće na Bečkom Kongresu 1814-te godine, ali ovu specifičnu ''igru asocijacija'' smo sami izmislili, odigrali i na kraju u njoj pobedili. Doduše, ne treba previše da nam bude krivo zbog toga. I bez nje smo poprilično zajebani...
Spontani i ne-abecedni niz stereotipa po nacijama :
- RUSIJA
Dozvolite da započnem sa našom dragom, plavom, slovenskom i ortodoksnom braćom, Rusima. Oni su, naravno, NAŠI PRIJATELJI. Uvek su bili, uvek će biti. Večna ljubav prema njima otklanja svaku sumnju u njihovu eventualnu koristoljubivost. Komunizam, kupovina NIS-a, kvas i vodka, samo su neke od mnogobrojnih dobrih stvari koje smo od njih dobili. Vodka je, normalno, nacionalno piće koje piju svi, od deteta do starca.
- ČINJENICE : Kao ogromna država sa gomilom spoljno-unutrašnjih problema, Rusija nikada ni prema kome nije bila prijateljski nastrojena, sem ako je od toga mogla da ima neke koristi. Takva je sudbina i sirote Srbije a ugovor o izgradnji gasovoda je samo jedan od novijih dokaza da im je zapravo oduvek pucao njihov slavenski kurac za nas. Jebiga, ali tako je. Virus komunizma ne bih komentarisao ali je zato kvas izuzetno zdrav. Što se vodke tiče, ruski naučnici su u poslednje vreme, a sa napretkom forenzike, došli do zapanjujućih ali i očekivanih saznanja da izaziva SMRT pa je došlo do ozbiljnog pada u broju konzumenata iste. Đus-vodku, pak, i dalje ne piju.
- ŠVEDSKA
Sve Šveđanke su lepe, plave i seksualno slobodoumne prema oba pola. Nije retkost videti ih kako se na ulicama Štokholma, Geteborga, Malmea ili nekog drugog većeg grada, jebu sa potpuno nepoznatim ljudima ili se pri'vatavaju sa jebozovnim istomišljenicama. Tako je i nastao izraz ''švedski akcioni'', jasno aludirajući na tip filmova za odrasle.
- ČINJENICE: Iako je većina pripadnica ženske populacije u Švedskoj zaista plavokosa, poslednjih godina se, dolaskom Turaka i ostalih zaprežnih naroda u ovu kraljevinu, taj broj značajno smanjio. Nećete ih, nažalost, videti ni kako u javnosti blajve nekom liku ili sisaju bradavice koleginici s posla. Za to, naime, imaju posebne prostorije.
- ALBANIJA
Jebeni Šiptari. Muslimanštine koje treba ubiti minimum dva puta, a onda izmasakrirano telo pregaziti još triput. Što je sigurno – sigurno. Potom treba uleteti u Tiranu, koja nije ništa veća i lepša od jedne Čibutkovice, i srušiti sve nezavršene kuće od cigle u centru. To će ih naučiti pameti da se ne kote na tuđoj teritoriji.
- ČINJENICE: Verovali ili ne, Albanija se deklariše kao država katoličke veroispovesti. Prema podacima jedne nezavisne organizacije, odnos Muslima i Hrišćana u Albaniji je 38%-36%. To, međutim, nikako ne umanjuje njihovu ''zločinačku prirodu'' i našu, čini se, genetski usađenu mržnju prema njima. Tirana nije baš najsrećnije urbanizovan grad al' teško da ćete u centru iste zateći ''domaće'' kuće - ako i jedu iz iste zemljane činije, nisu baš toliko zaostali...
- BRAZIL
Svi muškarci odlično igraju fudbal a žene su sve odreda sisate lepojke. Znate onaj karneval u Rio de Žaneiru? E, to vam je jedan lepi, veliki GRUPNJAK. Svi se jebu i uživaju.
- ČINJENICE: Valjda smo se do sada svi, a pogotovo naši slavni fudbalski klubovi, uverili u istinitost narodne izreke ''Nije zlato sve što sija'' . Posle dugačkog niza izuzetno neuspešnih akvizicija fudbalera iz Brazila, ( a i cele Južne Amerike ) koji su omirisavši ljuti balkanski vazduh potpuni zaboravili ČIME se šutira prokleta lopta, konačno nam je došlo iz dupeta u glavu da nije svaki fuzbos iz ''zemlje kafe'' Pele, Romario ili jebeni Ronaldo. Sisate lepojke ostaju i dalje nedosanjani san a ta zabluda verovatno ima veze sa životnom željom svakog od nas da, bar jednom u životu, natakne melezkinju. Uššš...
- HRVATSKA
Kratko i jasno: sve Ustaša do Ustaše. Kod nas vlada uvreženo mišljenje da svaki Hrvat od trenutka kad se rodi pa sve do svoje smrti, ima u planu da zakolje bar jednog Srbina. Zato ceo život u šteku i drži potencijalni nož za srpsko grlo. Hrvatice, međutim, nisu tako ubilački nastrojene ali su zato teške drolje i kurave.
- ČINJENICA: Iako je Hrvatska sa Hrvatima dugo vremena zauzimala prvo mesto na listi najomraženijih naroda među Srbima, njihova pozicija je danas umnogome povoljnija. Ameri, Albanci i Šiptari sa Kosova, konačno su uspeli da ih stignu i prestignu a to svakako nije mala stvar. Stare rane se, želeli mi to ili ne, ipak zaceljuju ali ne bih se usudio da prognoziram neki prisniji odnos sa njima u budućnosti. Sem onog kurtoaznog, naravno.
U sledećem delu saznajte nešto više o stereotipima prema Italijanima, Nemcima, Faranima i ostalim ne-nebeskim narodima.
Podgorica, glavni grad Crne Gore, tokom svoje istorije imala je što je malo ko na ovaj svijet imao, prije svega premasu naučnika (zipa tebra ovo "premasu", da se zna da je vođe prvi put upotrijebljeno), filozofa i ostalih gadova što na grbaču države žive, ništa ne rade pod ovom kapom nebeskom i prdi im guzica i za izbore i za poplave i za Kosovo i sve za čime prost narod umije suzu puštit' o vikendu i većim svecima.
E, u takvoj sredini, bezbožničkoj, tu se Aristotel od milošte zvan Risto najjače izdvajaše. Familija mu bijahu otac i majka izbjeglice iz Grčke jer bijaše neko sranje zapalo Grčku pa ovi odma bjež' preko granice u Albaniju jer su tripovali da će se spasit tamo. No, kad viđoše u kakav Pakao su se našli, oni opet bjež' i stigoše do Podgorice ravne i tu mu se otac zaposli kao autolimar i poslije nekih tri godine dođe i Risto na svijet.
Da ne peglam sad sa pričom kako je odrastao, dobio prve brke, zamomčio se i ostalo, skočiću do nekijeh 15 godina kada se viđelo da je drukčiji u odnosu na ostale vršnjake. Na svakom času fizičkog oće on košarke, a ne fusbala ka ostali drugovi mu. Neka to, nego svi u srednju vele ajmo svi dolje u Budvu gostuje Who See u Trokadero a Risto veli kako ne želi da sluša govna te su isti Montenigersi i veli ajmo pare da skupimo da Pink Flojd dovedemo da nam svira na matursko, Shine on you crazy Diamond i ostale hitove.
Tu preživljava prvi atentat. Nijesu mnogi voljeli Pinka Flojda i vjerovatno tu treba tražiti uzrok za taj prvi atentat, ali, kako to i nije mnogo bitno za ovu priču, prođe sve to, prođe srednja, maturiraše uz Aca Pejovića i sve se učinje u prvi mah da će biti dobro i da će Risto od tada pa do kraja svojeg života provesti u sreći, miru i veselju.
Ali, sudbina je za njega druge planove imala. Nije moga na faks jer familija nije imala da mu plati to. Iako je izrastao on u finoga mirnoga mladića koji radi u Mex market, ima curicu i sve lagano ali Risto nikad nije bio zadovoljan time. Shvatio je nema se mnogo pa ne smije da se sanja, proklinjao je familiju i što se rodi među ovakve raspadove siromašne, ali, što će, ne može ništa, iz ove se kože u drugu ne može, BRATEU!!!
Završava on jedan dan smjenu u Mex u 10 sati naveče i ne oćaše mu se doma ići te on zapali malo na Goricu da iskulira. Stiže on na vrh sa bocom Bravo Multivitamin-a omiljenog mu pića, iskapi je za 37 sekundi i zapita sam sebe "što ja radim od života svoga jeba me pas" i "dal je Kosovo i dalje srce Srbije, srce Srbije, srce Srbije" i tu mu odjedanput sinu, potrefi ga nešto po sred mozga, odluči Risto da ga boli kurac za sve i hoće da ide na put oko svijeta i puca mu kurac i trk kući spremi ruksak odjeće, brašnjenik hrane, četiri sata sna i bijaše spreman da sa svojih 700 eura ušteđevine uzme autobus do Golubovaca u Zetu i tu na aerodrom sa prijateljem pilotom iz osnovne brže bolje kroz neku priču dogovori da ga pušti u avion za bilo koju zemlju. Koju, pitate se Vi! Koju? A nije bitno, jadan, koju bilo, jadan, ovaj pristade i krenu Risto za Japan. ZA JAPAN? Za Japan!
Poslije puno sati letenja, gdje je svoje mjesto u avionu dijelio je sa par kufera, stigoše, pozdravi se sa prijateljem, zahvali se na časti, ali, čim siđe sa aviona dolaze mu tri momka, svaki metar i ćevap i ovaj srednji mu veli "HADOUKEN" i zaslijepi Rista neka plava svjetlost i on pada u nesvijest. Ko zna koliko je dugo on u toj nesvijesti bio, budi ga miris ribe, ne može oči da otvori ali shvata da je zavezan za krevet a nepoznati glas mu se obrati ovim riječima:
- Dragi Aristotele, ti znaš da su CG i Japan i dalje u ratu!
- Kakvom crnom ratu? - zapita se Aristotel, još u nemogućnosti da otvori oči.
Ali, barem je saznao da razgovara sa nekim starcem.
- Đe sam ja ovo što je ova muka što sam vezan?
Starac ništa ne odgovori. Odjedanput Risto čuje TAHA TAHA TAHA, tri metka pa još tri pa još tri ukupno je izbroja 66, neko mu par trenutaka kasnije skidaše lisice, konačno progleda na oči svoje, prizor koji ga je čekao nije bio prijatan ni malo, na podu leži u lokvi krvi stari čiča izrešetan. Viđe Risto da se nalazi u nekoj staroj ćeliji, oko njega četiri momka kao vile građeni i konačno Risto ciknu
- Oće li mi ko objasnit što je ova muka?
Okrenu se ovaj najbliži do njega, zapali cigar i poče:
- Brate, ka što si i sam čuo, Crna Gora je i dalje u ratu sa Japanom a sve to datira iz početka 20. vijeka kad je neko mudo Crnogorsko otkinulo ruku sabljom prejakom Japanskom Samuraju. Tu su ovi iz CG mislili da je fajt gotov no Japanci ludi nikako ne mogu preć preko toga da ih neki šesti lik iz šeste države tako ponizi u ratu i evo skoro vijek tajne organizacije u službi vlade Japana se spremaju da krenu na Crnu Goru da vam jebu mater i vrate svoju ukaljanu čast a tebe su oteli jer su htjeli informaciju znaju da si na crno ušao u zemlju i niko ne bi zna da si nestao ali mi smo špijuni te je Milo poslao da pazimo ođe da se masu ne pomame Japanci, BRATEU!!!
Vrćelo se Ristu u glavu previše informacija, juče bijaše prodavačica u Mex a danas je u sredini rata te zatraži kocku šećera i malo vode i posle 2-3 minuta se povrati i konačno shvati da je ovo ono što je čeka cijeloga života, ovo je ta velika avantura, ovo je ono što želi:
- E pa fala vam momci na ovome aj mene sad vi recite kako ja mogu pomoći stvarno želim!!!
Osmjeh na licu ovoga do njega ga raspoloži i rekoše mu da su se nadali da će to reći i da imaju odmah zadatak za njega. Naime, izgubili su vezu sa Crnom Gorom pa treba Risto da se odmah vrati i obavijesti lično Mila Đukanovića o planovima Japanaca. Rado pristade Risto i evo ga u avion, piči put Podgorice, prva klasa, naočare, odelo sav u topu eeej, pa ne srijeće se prvi put Gospodar Milo, eeej, opet autobusom od Golubovaca do Podgorice i trk do restorana Maša i eno ga Milo sjedi za sto, pije mohito i razgovara sa nekim preko telefona i prosto odiše stilom nekim, tim, karakterističnim. Mala trema ufati Rista ali što se mora mora se, uputi se put Mila i na 20 metara od njega nailazi žutać ka od brda odvaljen i radi Ristu iz sve snage ŠARIJOUKEN te pada Aristotel na licu mesta mrtav.
Posle letošnjih uspeha ove i ove defke, u pripremi je i treći deo. No pre toga, da bih bio "trendi", povodom novog filma iz serijala, hajde da vidimo kako bi se najčuveniji tajni agent snašao na tom pominjanom magarcu.
1. Šon Koneri na magarcu
Džejms Bond jaše magarca nepreglednim karipskim plažama, kad mu prilazi mladi crnac i kaže: "Amigo! Mogao si da iznajmiš džipa, por favor, dođi kod mene u garažu!". Bond odlazi, tamo mu nabijaju kesu na glavu i odvode ga u nepoznatom pravcu. Budi se u nepoznatoj pećini iza vodopada, odakle ga oslobađa lepa Kubanka, sa kojom odmah vodi ljubav. Saznaje da mu je magarac odveden u Havanu na naučno ispitivanje. Ispostavilo se da je taj magarac veoma tajno oružje, koje se mora pažljivo koristiti, i tako se može ovladati svetom. Maskiran u predsedavajućeg Saveta Nesvrstanih zemalja, Bond odlazi na Kubu, ulazi u Kastrovu palatu, a potom i u štalu. Tamo nalazi svog magarca. Kastrovi ljudi ih obojicu stavljaju u pritvor, a sam Kastro traži od Amerike da se Florida pripoji Kubi, da ne bi otpočeo Treći svetski rat. Bond se tada priseti da mu je "Kju" rekao kako nisu sve stvari očigledne, i da je ponekad oružje ono čega se ne bi setio na prvu loptu. Tada zarotira magarcu rep tri puta i iz zadnjice izleti laserski snop koji probija vrata ćelije. Ubrzo na taj način otpočinje sukob sa kubanskom vojskom, a konačno, Bond uzleće na magarcu, odlazi do iza vodopada, uzima sa sobom onu senjoritu što ga je oslobodila, i leteći na magarcu, vode ljubav.
2. Džordž Lejzenbi na magarcu
Džejms Bond jaše magarca nekim planinskim putem i nađe najjaču ribu koja će se ikada pojaviti u filmu i reši da je povede. Usput odluče da se venčaju. U međuvremenu naiđe zlikovac na konju i ubije mu tu ribu. Pu, jebem ti producente!
3. Rodžer Mur na magarcu
Iako ne liči na sebe posle ove tragedije (pa jes, majku mu, svi, pa i sam Fleming, su lepo rekli da je Bond crn, a oni iz čista mira staviše svetlo-smeđeg glumca da ga igra, i to punih 12 godina), Bond odlučuje da se osveti. Odlazi na magarcu u sedište tajne organizacije koja mu je ubila verenicu. Iznenada, zemlja se otvara, i zlikovac odlazi na Mesec. Bond uspeva da se na magarcu ušunja u poslednju raketu i odlazi za njim. Tamo organizuju dvoboj, gde kepec u vlasništvu ovog zlikovca naglo pokreće veštačku gravitaciju i svi padaju na zemlju, magarac se povređuje. Ipak, Bond ima tajno oružje, laserski modul na ručnom satu. Pokreće laser, on se odbija o brojna ogledala i na kraju pogađa zlikovca u glavu. Mrtav je. U povratku, na magarcu vodi ljubav sa lepom robinjom zlikovca (da, zaboravio je zbog čega se uopšte svetio). Sustiže ih kepec, ali ga Bond vezuje- dabome, za magarca, i to sa donje strane.
4. Timoti Dalton na magarcu
Bond ponovo liči na sebe, a osim toga sada je džentlmen, sa izrazitim ukusom za odevanje. I magarac je lepo obučen. Sve oko njega je nekako lepo. Ipak, magarac mora da ide kao zalog, tačnije, kao mamac na međunarodnoj švercerskoj mreži trgovine magarcima, kojoj MI6 hoće da uđe u trag. I onda se izgubi trag. I mreži i magarcu. Ipak, Bond je vezan za njega, pa odlučuje da samostalno krene da ga traži. U tome mu pomaže novostečena dozvola za trgovinu stokom. Pronalazi ga i raskrinkava mrežu.
5. Pirs Brosnan na magarcu
Bond je moderni plejboj, koji ide svuda po svetu, cinično jašući magarca i pušeći kubanske cigare, da bi delovao interesantno raznoraznim ribama. Ponekad zaustavi magarca pokraj neke seksi lokacije, gde vodi ljubav sa ženama važnih političkih ličnosti, kako bi saznao šta su njihovim muževima slabe tačke. Ali ti muževi ga ponekad provale i dobro ga izdevetaju. I njega i magarca. No njegov magarac je genetski izmodifikovan, pa ne oseća bol. Bond ga oseća. Odlazi nazad u MI6 na plastičnu operaciju i ribanje od Kju zbog ugrožavanja misija. Onda uzjaše magarca, zapliva sa njim u Žutom moru, a potom stiže u Peking, gde- uprkos upozorenjima- ubija sve, za koje je preko riba koje je spavao saznao da su protivnici Njenog veličanstva.
6. Denijel Krejg na magarcu
Džejms Bond (ponovo ne liči na sebe i) jaše magarca, noseći samo gaće. A potom mu i gaće zasmetaju, pa ga jaše go. Zaustavlja ga crnogorska policija, pa se pobije sa njima. Posle toga ga panduri devetaju pendrecima. Na kraju se neka riba sažali na njega, pa ga odvodi kod sebe. Odmah vode ljubav. Odmah je zadavljuje. Na magarcu galopom upada u stanicu korumpirane policije. Dolazi do vatrenog okršaja, koje se po nestajanju municije okončava golim davljenjem. Bond poslednjim snagama pobeđuje.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5)
Iako mi je neka ideja bila da se ovaj serijal nastavlja sa razmacima od po 2 dana, rekoh sebi, "Prašino, nemoj da ubijaš inspiraciju dok je imaš". Unapred se izvinjavam onima koji vole krateže, a iako sam planirao da ovo bude najduži, verovatno će biti jedan od najkraćih tekstova uopšte.
Elem, u prošlom delu stigoh do trenutka kada je Srbija napokon počela da liči na nekakvu državu. Kralj Petar, u svojim šezdesetim, počeo je da oseća kako nije dorastao državničkim dužnostima, pa je rešio da njegov sin postane princ regent- što će reći, on bi sam ostao kralj, ali bi njegov sin obavljao sve njegove funkcije. Petrov stariji sin, Đorđe, bio je malo čvrknut u glavu, i mada se istoričari ne slažu u kojoj meri, bilo je jasno da on ne može pri čistoj svesti i zdravoj pameti biti kralj. Stoga je Petar odlučio da ga na tronu nasledi njegov mlađi sin, Aleksandar, koji je potom imenovan i za princa regenta. Aleksandar je bio pametan dečko, ali je odmah počeo da pokazuje određene diktatorske osobine- za razliku od njegovog oca koji je svu vlast dao narodu, Aleksandar je ipak više bio za čvrstu ruku. No, to je u početku bilo korisno, jer je jedino takav lider mogao da reši neke stare probleme.
Baš kao što je područje drevne Palestine veoma malo, ali ima mnogo naroda koji bi želeli da je osvoje, tako i na Balkanu postoji područje, opšte svedeno pod naziv Makedonija. Na njega su pre 100 godina polagali pravo Srbi, Bugari i Grci (nije to ništa, danas na dotičnu pravo polažu Bugari, Grci, Albanci i oni što tvrde da su drevni Makedonci, jedino Srbima ništa ne daju). Problem je bio u tome, što je šapu na ovoj zemlji još uvek držala Turska. Stoga, ove tri nacije su rešile da ko braća govno podele Makedoniju, ali i da oslobode od Turaka ceo Balkan do Istanbula. Posle 20 i nešto godina, Srbi su počeli da se pripremaju za svoj omiljeni hobi- rat!
Najave ujedinjenja
Postojala su dva ključna koncepta balkanskih integracija, početkom 20. veka. Prva je bila veoma interesantna i predlagala je formiranje Balkanske federacije, u koju bi ušle Srbija, Crna Gora, Rumunija, Bugarska i Grčka, uz mogućnost širenja na Bosnu i Hrvatsku ako to dozvoli istorija. E, sad, kad su velike sile čule za to, nimalo im se nije svidela ideja o supersili na Balkanu. Zato je prednost počeo da dobija jedan drugi koncept.
Ideja jugoslovenstva nije nastala preko noći, kako danas neki vole da veruju. Pojavila se u izvesnim masonskim krugovima još sredinom 19. veka, a do prvih decenija 20. već je uveliko uzela maha. I u samoj Srbiji nastale su organizacije, poput "Ujedinjenja ili smrti" (rođene iz oficirskih krugova koji su pobili Obrenoviće), na koje ću se vratiti u narednom delu.
Iako su Francuzi, Rusi i Englezi bili spremni da prihvate ovo rešenje- neke zemlje nisu: pre svega Austrijanci, jer je Jugoslavija podrazumevala da se njima samima oduzmu Hrvatska, Slovenija, Bosna i Vojvodina. No o tome kasnije.
Balkanski ratovi
U Srbiji su na mogućnost konačnog oslobodilačkog rata gledali sa simpatijama. Uostalom, već 20 godina se radilo na profesionalizaciji vojske, bilo je krajnje vreme da se i dobije neki rat. Srbija, Grčka, Bugarska i neizbežna Crna Gora su sklopile savez, koji je podrazumevao da ukoliko je jedna od njih napadnuta, to bude tretirano kao napad na sve njih. Sve je bilo tu: sila, volja, saveznici, razlog... ali ne i povod!. Za to su rešili da se postaraju upravo Crnogorci. Kao spornu granicu, ocenili su onu na Skadarskom jezeru. Brže-bolje, izazvan je baš tu incident, posle koga su Crnogorci zahtevali da Turci napuste dotično jezero. Turci su odbili. Izbio je Prvi balkanski rat.
U "odbranu" Crne Gore ušle su preostale tri zemlje: Grčka je Skadarsko jezero branila osvajajući Solun u Egejskoj Makedoniji. Srpska vojska je napredovala kroz Kosovo, potom upala u Staru Srbiju (vardarsku Makedoniju, odnosno, današnju Makedoniju), i bitkama kod Kumanova i Bitolja proterala Turke. Slične rezultate su postigli i Bugari. Srpska i crnogorska vojska su se spojile u delovima Metohije i u Sandžaku. Potom je, simbolično, pobodena srpska zastava u Jadransko more.
Kao i obično na kraju svakog rata, bilo je posla i za diplomate. Pregovore su organizovali Britanci. Kao Amerikanci danas, ispali su arogantna govna, jer su sasvim neplanirano stvorili još jednu državu na Balkanu- Albaniju. Nerado, sve pobednice u ratu su morale da je priznaju, iako su Srbi, Crnogorci i Grci već imali ideju kako da je podele.
Jedna zemlja je odbila da potpiše sporazum- Bugarska. Drage komšije su smatrale kako je srpska taraba ušla duboko u njihovu teritoriju. Tako je izbio Drugi balkanski rat.
Bugarska je napala Srbiju, kojoj su se pridružile Crna Gora, Grčka, a potom, nova članica saveza- Rumunija i- najvećim balkanskim obrtom sudbine- Turska. Za razliku od onog idiotskog rata, koji je vodio Milan Obrenović skoro 30 godina ranije, sada su Bugari bili ti koji su morali od usranih gaća da prave bele zastave.
Nova runda pregovora je organizovana u Bukureštu, a tu su Bugari faktički samo potpisali ono što i drugi godinu dana ranije u Londonu. Novi raspored snaga na Balkanu, međutim, nije se svideo jednoj državi. Pogađate o kome je reč.
Godinu dana, Srbija je bila tek nešto manja od Dušanovog carstva. Naravno, ekonomiji je bilo potrebno izvesno vreme da se oporavi, a novim teritorijama da se integrišu u državu. No, sve je bilo na pljuvometar da odleti u paramparčad. Beograd, glavni grad, bio je rekom udaljen od Austro-Ugarske, koja je počela da gomila trupe na Drini, Savi i Dunavu. Razlog je bio jasan: Srbija je morala ili da nestane, ili da se smanji, jer je za svega 30 godina dostigla gotovo polovinu one veličine, koju je Austro-Ugarska postigla za nekoliko vekova, a pretila je da nastavi da se širi- i to baš na njihove teritorije. Čekao se samo povod. A on je, u p(P)rincipu, uskoro stigao. No o naredne, nadasve uzbudljive 4 godine, u narednom delu.
Ako zajebemo medijske propagande i lažne statističke podatke koje plasiraju zapadne sile kako bi njihova kinematografija zaradila više novaca nego naša, čime naša privreda i sedma umetnost uzročno - posledično stagniraju na zabrinjavajuće niskim granama kvaliteta materijala i uticaja u ostalom svetu, i na nacionalni dnevnik bacimo pogled iz objektivnog ugla bez mešanja nacionalnog ponosa u samu procenu materije, bez puno muke doći ćemo do tačnog i nametljivog zaključka da je ovaj serijal kratkih filmova nadaleko premašio sve turbomegakul popularne filmske serijale koji opstaju na tržištu poslednjih 20 i više godina. Zašto? Iz prostih razloga:
- realističnost
- sadržajnost
- dostupnost
- postizanje boljih efekata sa minimalnim ulaganjima
- pristupačnost kako mladjoj, tako i starijoj publici.
Pandan svakoj priči, sceni i obrtu u američkim filmskim serijalima, i to svaki dan. No, krenimo redom:
Rambo 1, 2 i 3 vs DNEVNIK 1, 2 i 3
- U akcionom serijalu Rambo, radnja je bazirana uglavnom na jednog napucanog lika pozamašne mišićne mase koji izgovara raznorazne neubedljiove fraze, nacionalnost i patriotizam su na pet zvezdica, akcija i drama takodje, dok su efekti i pojavljivanje dobrih pičaka pomalo zakazali. Prvi deo je naravno najsadržajniji i najoriginalniji, a ostala dva dela postižu uspeh na staroj slavi prvog.
- U akcionom serijalu Dnevnik 1, 2 i 3, najveća pažnja poklanja se drugom nastavku, koji je ujedno i najgledaniji. Prvi deo je samo uvod za kulminaciju koja dominira u drugom, a priča dobija ubedljiv kraj u trećem delu čime se serijal ujedno i zatvara. Psihološki je dublji, socijalne teme bolje razradjene, a iako se krv i eksplozije samo pominju i efekti nisu na visokom nivou, u eksplozijama, udesima i elementarnim nepogodama umire više ljudi nego u Rambu, (koji uzgred ubija jedino hladnim i vatrenim oružjem, dok su ovde pogibije maštovitije).
Umri muški 1, 2 i 3
- Za razliku od ovog serijala koji je Brusa Vilisa lansirao u astronomske visine megapopularnosti, u DNEVNIKU 1, 2 i 3 pozitivac nije uvek na pravom mestu u pravo vreme, tako da ginu i nevini jer nema ko da ih spase (akcenat na realističnost). Takodje, ni svi statisti koji se pojavljuju na ekranu nisu lepi, i mada je šef policije u oba serijala nadrkani starac koji prosipa loše opaske i ide na kurac gledaocima (usput često ispadne glavni negativac), u domaćoj radinosti ovaj tip nije zajeban već više liči na karikaturu sumnjivog autoriteta, iako mu autoritet nije ograničen. U Umri mučki dobre pičke su deficitarne, dok se u drugom i trećem delu dnevnika na kraju uvek pojavi Adrijana Lima, Ana Ivanović ili poneka fudbalska navijačica koja makar izgledom vadi stvar. Teksovi su im izgleda u svim serijalima neuverljivi.
Niko 1, 2 i 3
- Dok Stiven Sigal na početku prvog dela za dobar dan likvidira pedesetak negativaca, najviše ljudi pogine uglavnom u drugom delu DNEVNIKA, dok prvi deo služi uglavnom da te uputi u sranja koja te čekaju do kraja trećeg dela. Slično drugim akcionim serijalima koji priču i akciju uglavnom loše kombinuju, u DNEVNIKU radnja i akcija teku uporedo.
Roki 1, 2, 3...
- Prekenjana bajka o bokseru koji ne zna da boksuje, kog ništa ne razumeš dok govori i odvaljuje osam puta veće likove od sebe poslednjim naporima snage (važi). DNEVNIK ima sporedne likove koji u osam puta većem broju odvaljuju glumce, pevače, strance..Djokovića, odbojkaše, Čavića, Jasnu Šekarić...U serijalu se lupaju automobili, seku vene a najava odsudnih borbi je dramatičnije i napetije najavljena, čime su i naboj i iščekivanje gledalaca veći. Glavni junaci nisu uvek pobednici, ali utisak gledaoce uglavnom duže drži i strasnije navijaju za glavnog heroja.
Sam u kući 1, 2 i 3
- Jadan klinac. Njegovi ga ostavili samog u kući a on se onako džgoljav nosi sa okrutnim kriminalcima i zlikovcima. Pičkim dim za DNEVNIK i decu koja preživljavaju sirotinju na Kosovu, prelaze rizične petnaestokilometarske putanje do osnovne škole na zavejanim planinama, šumama i kamenolomima punih zveri i čudovišta, za malog Milisava iz kartonskog nasilja, preko klinaca koje skidaju, muče i mažu govnima do onih koji trpe nasilje u porodici, ili porodicu i kuću uopšte i nemaju..
Povratak u budućnost 1, 2 i 3
- Sve je to u redu, i kola, i teleporti, skejt koji leti i sva druga čuda. Ali i sami producenti, režiseri i glumačka postava mogu samo da se češu po glavi kada vide kako Tadić, obrijan, ispeglan i bez po muke stiže na Australijen open, u Holandiju na vaterpolo i u Beograd na rukomet. U medjuvremenu upravlja jednom državom i stiže da spase svet. Kao i ostali filmski heroji, nikada ne spava, ne jede i ne piša.
Terminator 1, 2 i 3
- Dobar serijal. Ima mišića, pičaka, dece, eksplozija, tuče a ni priča nije loša, iako bavarski hrast ne govori najuverljivije. Doduše, u DNEVNIKU 1, 2 i 3 likovi nisu tako mišićavi, ali su jednako retardirani u jezik a lome, pale, ubijaju više i jednom rečju prave veća sranja. Radnja se podjednako proteže u oba serijala, samo što je u DNEVNIKU jasnije objašnjeno zašto nam je sadašnjost mračna, budućnost beznadežna a civilizaciji i ljudima nema spasa.
James Bond serijal
- Nije najrealniji, ali pokriva sve aspekte dobrih filmova - pozitivci su lepi, negativci ružni, pičke dobre, tehnologija na nivou a u priču upadaju narko karteli, diktatori, tajne organizacije, neposredna izbegavanja nuklearne katastrofe..Al ima i jedan propust - nema navijača! A u DNEVNIKU 1, 2 i 3 ima sve to, a i navijači, koji menjaju stranu i nekad su pozitivci a nekad negativci. Usput, u JB serijalu nije posvećeno dovoljno pažnje dramatičnim poplavama u Jaša Tomić, kataklizmičnim smetovima na Kopaoniku i armagedonskim zemljotresima u Kraljevu i Mionici, te sušama po Vojvodini. U DNEVNIKU, ove teme su obradjene po bar 15 minuta.
Pošto sam juče istražio neke od najčešćih slučajeva parničenja u dragoj nam Srbiji (a i šire), vreme je da se pozabavimo i nekim specifičnim slučajevima, koji- ispostavlja se- nisu tako retki kako bi to moglo da se pričini.
1. Parnica sa RTS-om
Prilično srodno parnicom sa državom, ali je poprilično novog datuma- otkada je pre nekoliko godina uveden harač na javno laganje. Naravno, prema RTS-u, dotični plaća 90% graždana, što deluje naročito čudno, jer (gotovo) niko u vašem komšiluku dotični ne plaća (i tako po celoj Srbiji). Jer, da 90% graždanstva zaista plaća pretplatu, valjda bi RTS imao novac za sudske takse da podnese tužbe protiv onih 10% što ne plaća (da, dobro ste čuli, RTS nema novac ni za sudske takse, i upravo je to razlog što nema masovnih "utuženja"). Ukratko rečeno, RTS nije pod kontrolom graždana, jer da je tako, ne bi našiiroko omraženi Tijanić bio direktor 10 godina, tako da narod ne vidi zašto bi dotičnu kuću "častio" sa gotovo 10 evra mesečno. I tužbe su krenule- RTS je poput neke pičke prvo utužio stanovništvo nekih sela po zapadnoj Srbiji, gde sve žive neke babe i dede. Za primer! No, ispostavilo se da javni servis nema signal po ovim selima, pa se ovaj "istorijski" proces završio krajnje neslavno po RTS- sudskim porazom. Stoga su nova utuženja na "stend baju", jer za razliku od parnice sa državom, čini se da novu vlast zabole nešto dupe za Tijanića i njegov upravni odbor, pa neće da im čuvaju leđa u nečemu što može da se pretvori u opštu bruku i rasipanje državnog novca.
2. Parnica pred Evropskim sudom pravde
Razmišljao sam da ovo poglavlje nazovem i "Parnica sa državom višeg reda". O čemu se radi? Otkada je Srbija pre desetak godina pristupila Savetu Evrope, graždanima je omogućeno da traže reviziju svojih parnica; te pretres svojih pravnih problema pred Evropskim sudom pravde, gde će najeminentnije kontinentalne sudije hladne glave razmotriti ono što ih mori. Naravno, broj parnica koje nisu protiv države se (iz razloga navedenih u prošloj definiciji, odnosno, zbog činjenice da ih je na domaćem sudu gotovo nemoguće dobiti) sveo na nivo statističke greške. Tome je naročito doprineo podatak da u jednoj susednoj državi koju nećemo imenovati, mali građanin dobio većinu parnica pred ovim sudom. I tako, počeše Srbi da idu od osnovnog do višeg suda, a kada bi i dotični presudio da je država u pravu, preskočili bi vrhovni, i zaputili bi ljubavno pisamce pravac u Strazbur. Ako bi Strazbur presudio u korist malog građanina, teorijski, to bi trebalo da bude obavezujuća presuda. No, razlika između teorije i prakse se još jednom pokazuje kao surova...
Državni tužilac: "Pa šta ako je tamo neki Francuz rekao da si ti u pravu!? Neće valjda neki stranci nas učiti našem pravnom sistemu! To što ti tražiš nazad je državna šuma i nema Boga da se to promeni!".
3. Parnica sa NATO paktom
Ova vrsta zajebavanja otpočela je u drugoj polovini sada već istorijske 1999. godine, kada su pred beogradskim okružnim sudom pravosnažno osuđeni strani državljani Solana, Havijer; Klinton, Vilijam; Bler, Entoni i Širak, Žak, na osnovu optužnice da su počinili ratne zločine. Mada će se i najrazumnija osoba složiti sa time da dotični jesu zločinci, naravno da je bila reč o mlaćenju prazne slame. Ne samo da u trenutku presude ni jedan od uhapšenih nije bio dostupan srpskim organima gonjenja, već nismo mogli ni Interpolovu poternicu da raspišemo za njima, jer, avaj, bejasmo izbačeni iz Interpola. I ne samo to- ni jednom od silnih policajaca koji su se 2 godine kasnije našli iz bezbednosnih razloga na ulicama povodom dolaska Havijera Solane na razgovor sa novim vlastima nije palo na pamet da mu stavi lisice i odvede ga na izdržavanje kazne u CZ, Zabelu, ili pak da vadi krompir u Padinskoj Skeli (iako mu presuda još nije bila ukinuta). No, ova presuda je bila samo uvod za još veće mlaćenje prazne slame, kada su razni pojedinci, porodice žrtava i organizacije počeli masovno da tuže NATO pakt, zemlje članice i njihove vojske zbog ratnih zločina, materijalne štete i duševnog bola. Ukratko, posle same "Republike Srbije"; "NATO pakt" je postao drugi omiljeni sudski protivnik. Ovi procesi su se uglavnom vodili pred sudovima u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Naravno- neuspešno. Ni jedan od 20ak poznatih procesa (nepoznate ne možemo da komentarišemo) nije se završio u korist građana Srbije. Čak, velikom igrom sudbine, NATO- koji je povukao okidač- ispao je nevin za pogibiju 16 radnika RTS-a, dok je istovremeno tadašnji direktor televizije dobio od našeg suda 10 godina ćorke za "nepreduzimanje mera zaštite u slučaju napada". A ko je izveo napad? Upravo onaj ko nije kriv: NATO!
Evo drugog i završnog dela referata o ponašanju naših od preko grane kada se nakratko vrnu kući. U prvom delu smo se pozabavili našim gastosima na starom kontinentu, gde nas ipak ima najviše. No, kao što znate, ima nas od Aljaske do Novog Zelanda, a svi ti ljudi kada već nekako dođu kući imaju neke osobenosti koje vredi ispitati. Kao što je poznato, što si dalje od svoje zemlje, to je više voliš i više ti nedostaje, tako da su emotivno-patriotski izlivi ovih gastosa najintezivniji.
1. Kanada
Preko velike bare, Kanada je nekako postala srpska meka, počev od završetka Drugog svetskog rata, kada su oni koji su se osetili potencijalno nepoželjnim za novi režim zbrisali glavom bez obzira. Zvanično ima oko 80 000 rezidenata "srpskog porekla", što naravno znači da nas ima znatno više koji se nismo tako izjasnili. Nekako se stiče utisak da "Kanađani" od svih koji su zapalili nešto dalje od Starog kontinenta najbolje održavaju kontakt sa svojim korenima, u Torontu uveliko izlaze srpske novine. A osim toga, od svih koji su otišli van Evrope, nekako najčešće vole da dođu kući, prema nekoj mojoj evidenciji koju imam među našim "Kanađanima", u proseku jednom godišnje, oko Božića ili Uskrsa. Kada se vrate, imovinu više nemaju, (ovi stariji se uglavnom bore za restituciju), a u kućama svojih rođaka/prijatelja prave nacionalističke proslave, na kojim bi im cela Ravna Gora pozavidela.
2. SAD
Nije ista kategorija kao i Kanada iz više razloga. Prvo, u SAD živi prema nekim podacima možda i pola miliona Srba (iako se nisu svi tako izjasnili, jer i dalje mnogi tvrde da su Jugosloveni), pri čemu u samom Čikagu- jednom od pet najvećih srpskih gradova- živi možda i 300 000 zemljaka. Drugo, iako su slično "Kanađanima" i "Ameri" odlazili bežeći od "crvene pošasti", više su nastojali da se uklope u američko društvo i da prihvate američki način života, iako nas Ameri generalno drže za budale, no dobro, oni drže za budale i Meksikance i Kanađane, pa se ovi ne žale. U proseku, u Srbiju banu svakih 3-5 godina. Starije generacije su karakteristične po zaboravljanju jezika, ili bolje rečeno, zaboravljanju pravilnog izgovora, za šta je karakteristično prevrtanje našeg "r" u ono englesko i menjanje pojedinih reči za engleske. Slično važi i za način života. Kada već dođu u Srbiju, "iščuđavaju" se zašto Srbi mrze Ameriku i zapad, zašto toliko vole Rusiju, zašto su studije i zdravstvo (makar formalno) besplatni, zašto mladi ljudi žive sa roditeljima, zašto studenti neće da rade, zašto učenici ne raznose novine po kućama i zbog sličnih sranja. Tvrde da Srbija mora da se ugleda na američki način života ako hoće da bude normalna, što rođaci i prijatelji uglavnom posmatraju pogledom krave na mrtvo tele. Slično Kanađanima, uglavnom nemaju neku imovinu u Srbiji, osim ako je naknadno nisu nabavili.
3. Australija, Novi Zeland i Južna Afrika
Negde slično Kanadi, naši zemljaci koji su zapalili u geografski najudaljenije krajeve drže se zajedno kroz organizacije, srpske škole, KUD-ove, fudbalske klubove i slično. U Australiji nas ima zvanično oko 70 000, mada neke procene idu i do 300 000 Srba. Na Novom Zelandu nas formalno ima tek nešto preko 1000, ali verovatno da je taj broj mnogostruko veći. U Južnoj Africi ima ukupno oko 20 000 srpskih glava. U ove krajeve, Srbi su išli iz raznih razloga- kako pre svetskih ratova, tako i neposredno posle njih, te naročito 1990ih. S obzirom na geografsku udaljenost, u proseku dolaze najređe u obilazak svojih korena, ali kada već dođu, ostaju i po nekoliko meseci, te tom prilikom studiozno obilaze sve što im je nedostajalo. Meni lično su fenomen ipak "Južnoafrikanci"- tamošnji sveštenici SPC uspeli su prethodnih decenija da prevedu u pravoslavlje mnoge pripadnike bušmanskih plemena. Da li postoji ideja da se Kalahari pripoji Srbiji kao zamena za Kosovo, još nije poznato.
4. Rusija, Afrika i arapske zemlje
Razlog za to što zemlju koju Srbi u proseku najviše vole stavljam van Evrope i to tek na četvrto mesto, ne leži u malom broju emigranata (naime, tamo nas ima oko 30 000 trajno nastanjenih, a ti emigranti su poznati po tome što kada se vrate donose razne travke i kabastu rusku tehniku, sposobnu da radi na rakiju ili benzin), već u načinu emigracije. Reč je uglavnom o sezonskim radnicima koji u Rusiju zapale kada treba nešto da se radi, i to uglavnom u azijskom delu teritorije. Jednom dnevno, ogromni "Aeroflotov" "Tupoljev" sleti na "Surčin", istovari stotine ljudi, utovari novih sto i ćao-zdravo. Pritom, bezvizni režim sa Rusijom je vrlo specifičan po tome što se dozvoljeni boravak automatski produžava kratkotrajnim prelaskom granice. Slično je i sa afričkim zemljama, u koje su (naročito ranije, dok se nismo svrstavali) odlazili građevinci i lekari. Sa arapskim zemljama smo imali više sreće dok je Gadafi bio živ (i na vlasti), ali i dalje odlaze ljudi istog profila tamo. Plus stjuardese. Dakle u suštini ne vredi pričati o ponašanju ovih ljudi kada se vrate, zato što oni uglavnom ni nisu emigrirali, već su nakratko otišli.
5. Ostatak sveta
U ostalim zemljama, Srbi se broje u najboljem slučaju trocifrenim brojevima. U celoj Južnoj i Srednjoj Americi nas ima možda ukupno 5-10 000, a kada se vrate, donose priče o bogatim ritmovima, salsi i razuzdanim latino-devojkama . Kinu, Japan i ostatak Dalekog istoka očito još nismo "osvojili", ali je očito i to pitanje vremena, kako se središte svetske privrede prenosi tamo.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5, 6)
I, eto, prošlog puta stigoh sa ovom epopejom do dela kada je Srbija napokon oslobodila sve teritorije koje je smatrala svojim, i još se pripremala za ujedinjenje sa Crnom Gorom i svima koji to budu želeli. No, ne lezi vraže!
Srpska vlada nije bila blesava: kada vam neko duž granice gomila trupe, koje pritom povremeno pucaju po vašoj pograničnoj straži, normalno je da preti da izbije (još jedan) rat. Jedino što su Pašić i ekipa mogli da urade, jeste da ne daju nikakav povod. No, baš kao što ni na stadionu vođe navijača ne mogu da kontrolišu sve budale koje bi sudiju i protivničke igrače gađale novčićima, mobilnim i upaljačima (zbog čega voljeni klubovi moraju da plaćaju visoke kazne), tako ni srpska vlada nije mogla da kontroliše sve svoje građane. A naročito ne Srbe izvan Srbije.
Prvi svetski rat- 1. deo
Odmah nešto da razjasnim: "Mlada Bosna" nije bila srpska nacionalistička organizacija, kao što se priča danas. Bila je upravo pro-jugoslovenski orijentisana organizacija, u kojoj je bilo i Srba i Hrvata i Muslimana. E, sad, da onaj nesrećni Gavrilo Princip nije bio Srbin, ko zna da li bi se njegovi revolverski pucnji uopšte pretvorili u povod za ono što je usledilo. Inače, jedina veza koju je "Mlada Bosna" imala sa Srbijom, bila je upravo preko pro-jugoslovenske organizacije "Ujedinjenje ili smrt". No, austrijska istraga nije gledala ideologiju, već samo činjenice. Jebi ga. Bosanski Srbin je ubio austrijskog prestolonaslednika, a oružje i motivaciju je dobio od Srba u Srbiji.
Elem, jednog mirnog jutra, u Pašićevu kancelariju je iz Beča stigao ljubavni telegram, od koga čoveka strefi infarkt: ultimatum. Austrijska vlada je otvoreno optužila Srbiju da joj je koknula princa prestolonaslednika, i zahtevala neke stvari, od kojih bi se i Sijera Leone osetio poniženim, da mu ih zatraži Amerika. Da stvar bude interesantnija, Srbija je prihvatila sve zahteve osim jednog: onog koji je podrazumevao da austrijski istražitelji i sudije mogu neometano po Srbiji da hapse koga god žele. Odgovor je, tipično srpski, poslat u minut do 12, dok se austrijski ambasador već pakovao da krene.
No vratimo se na opšte mesto: ni svet nije bio blesav. Još pre nego što su balkanske zemlje sklopile savez, sličan pakt su napravili Nemci i Austrijanci, i on je podrazumevao da se napad na jednu od njih smatra na obe. Nanjušivši sranje, slično su postupili Francuzi, Englezi i Rusi, stvorivši savez Antante. Srbija nije pristupila ni jednom od ova dva saveza (furao se Koštunicin fazon: politička i vojna neutralnost). Ipak, Pašić i Karađorđevići su dobili garancije od ruskog cara da će Rusija objaviti rat Austro-Ugarskoj, ukoliko ova napadne Srbiju. Najinteresantnije od svega je, ipak, što su sve evropske dinastije bile u veoma bliskim rođačkim vezama, tako da se ono što će uslediti može posmatrati i kao neko malo porodično raskantavanje sa milionima žrtava.
Elem, kada je odgovor stigao u Beč, nije zadovoljio tamošnje vlasti. Ipak, pre konačne odluke, carev izaslanik je otišao u Berlin. Nemački car je dao mig. Srbiji je objavljen rat. Pokrenut je domino-efekat.
Za divno čudo, Rusija je ispoštovala obećano: ruski car (koji je možda još uvek osećao grižu savesti što svoje kumove Obrenoviće nije zaštitio od atentata) objavio je rat Austro-Ugarskoj. Nemačka je momentalno objavila rat Rusiji. Francuska je objavila rat Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Dva dana kasnije, Velika Britanija je sledila Francusku. Telegrafija je činila svoje, pa su evropske sile o početku rata saznale pre nekih balkanskih, ali, čim je golub pismonoša stigao na Cetinje, kralj Nikola je postavio topove duž granice sa Hercegovinom, objavio rat Austro-Ugarskoj, i predstava je mogla da počne.
Narednih mesec dana, rat se uglavnom vodio međusobnim granatiranjima: austrijska artiljerija je gađala Beograd, a po prvi put, grad je bombardovan i iz aviona. Crnogorska artiljerija je gađala Hercegovinu. No, dok je na Balkanu, među zemljama koje su pokrenule sve, trajalo zajeb..., pardon, zahuktavanje, činjenica da su goleme borbe otpočele na istoku i na zapadu, svedočila je o pravim razlozima izbijanja Prvog svetskog rata: trebalo je da to bude sukob velikih sila, koji će okončati sve ratove. Nemačke trupe su prohujale kroz praznu Belgiju, i naletele na francusku vojsku. Rusi su formirali front širine stotine kilometara...
No, to nas ne interesuje. Mi se vraćamo na naš sporedni kolosek, sa koga je, jelte, ipak sve i pošlo. Elem, Austrijanci su posle mesec dana odlučili da pokrenu kopnenu ofanzivu. E, sad, način na koji su osmislili realizaciju dotične malo je zbunio i srpski generalštab. Umesto da pređu Savu i odmah osvoje Beograd, odlučili su da idu korak po korak, pa je ofanziva išla preko Drine. Ovaj genijalan plan ih je koštao kao ono kad je jednom `nomad Jamada ispao u prvom krugu Nindža ratnika, jer se previše osilio. Pripadnici Drinske divizije, a potom i celokupna Druga armija, posle nekoliko dana bitke na Ceru naterali su Austrijance u beg preko Drine (e, sad, neke budale su krenule za njima, pa su se podavile, jer nisu znali da plivaju). Dva meseca kasnije, ofanziva je krenula preko Drine, a onda i preko Save. Osvojeni su Beograd, ali i još neki gradovi. Činilo se da je Srbija gotova.
Ali, kurac! Sva srpska vojska koja je mogla da se sakupi, otpočela je ofanzivu na frontu koji je išao duž reke Kolubare. Čak je i kralj Petar uzeo pušku i učestvovao u borbama, štaviše, vojnik sa njegove desne strane je ubijen, a sa leve ranjen, dok samom kralju nije falilo ništa. Front je probijen, a Austrijanci su pobegli. Beograd je oslobođen.
Gotovo godinu dana, Srbija je imala priliku da sklopi mir. Štaviše, Austrijanci i Nemci su ponudili Nikoli Pašiću da potpiše separatni mir (odnosno, sama, bez obzira na druge saveznike)- Srbija nikada nije pristupila Antanti, što bi značilo da ne mora da vezuje svoju sudbinu za Francusku, Rusiju, ili druge. Ono što je usledilo, nije mi sasvim jasno: bez trenutka razmišljanja, Pašić je to odbio, tvrdeći da će nas Austrijanci i Nemci prevariti. Štaviše, u isto vreme, srpska vlada prvi put zvanično donosi odluku o neophodnosti ujedinjenja svih južnih Slovena- iako su se mnogi od njih borili protiv Srbije (izuzetak su Crnogorci, koji su u to vreme imali jedan izlet u Hercegovinu, i planirali su da zauzmu Sarajevo. Bezuspešno). Srbiju je morio još jedan problem- epidemija pegavog tifusa, koji su, navodno, preneli mađarski vojnici. E, sad, nisam baš nešto siguran otkud ta ideja- mislim, po čemu su mađarske vaške opasnije od srpskih. Mislim, logično je da je najveće žarište bilo Valjevo (jer se tu blizu vodila bitka), ali drugo najveće žarište je bio Bitolj, na krajnjem jugu zemlje (ne zaboravite šta je sve obuhvatala Srbija u tom trenutku), a otkud tamo Mađari, to stvarno ne znam.
Elem, posle 3 godine ratovanja (računajući i Balkanske ratove), Srbija je bila slomljena. Granatiranja pograničnih gradova su se nastavila, pegavac je ostavio traga, a Austrijancima su se na balkanskom frontu pridružili Nemci. Vlada i vrhovna komanda su doneli odluku da se izvrši povlačenje do Grčke, koja je prihvatila da ponudi utočište Srbima, iako je formalno bila neutralna. Taman se otpočelo sa time, kad su u rat ponovo ušli i Bugari, koji su sada uzeli celu Makedoniju za sebe. Još jednom velikom ironijom slučaja, Srbi su sada mogli da se povuku samo kroz jednu zemlju, protiv čijeg formiranja su bili, a zahvaljujući čijoj neutralnosti su bili bezbedni- kroz Albaniju. Crnogorci su u bici kod Mojkovca usporili austrijsko napredovanje, ali su ubrzo kapitulirali. Posle više meseci epskog povlačenja preko albanskih gudura, Srbi su stigli do obala Jadranskog mora. Bez ijednog broda na vidiku. Ruski car Nikolaj, ponovo se pokazao, nažalost, poslednji put: zapretio je povlačenjem Rusije iz rata, ako saveznici ne pošalju transport za iznurene Srbe.
***
Posle nešto više od jednog veka obnavljanja nezavisnosti i teritorijalnog širenja, Srbija je faktički nestala sa svetske karte za svega nešto više od godinu dana. Tačnije, morala je da otpočne sa izgradnjom sopstvene budućnosti na grčkom ostrvu Krf. Ali kakvu su budućnost izabrali, u sledećem nastavku.
