Priča, priča i samo priča. Priča i dok puši, ne zaklapa, non stop bleji. Ne možeš od njega da stigneš do reči. Da počneš da brojiš koliko može bez da ne otvori usta, verujem da bi jedva stigao do tri. Takođe i redovno drži monolog.
- Vidi ovoga, 'ajde gasi taj komp, igraš tu dotu ne možeš kil da nabaciš sebi. A ti, kanteraš, ti, ti, što se okrećeš, znaš li ti to da igraš? - Opet je počeo. - Nego Ilija, uplati mi poker, deset jevreja, da pokušam. Pazi juče šta je bilo, flop dve sedmice, ja sedmicu imam! Triling matori, divljina, kad ono ispada kec sledeća karta i on na dva keca sve odnese, e, poludeo sam matori! Tu puknem nešto keša i uletim na neki tur za šeset centi, tu nabodem četri ipo. - Koliko? - Četip... Aaaa, mene si naš'o, tri i jedan ipo. - Moj te pipo, aj' sad, dostao si rendao, zaklopi.
Proserava se. Glumi pametnjakovića. Priča mnogo, a ne kaže nista. Prenemaže se dok priča, a to što priča nema poentu ni cilj. Svi ga doživljavaju glupim, jedino on za sebe misli da je inteligentan.
"Otiš'o sam do prodavnice, kad' tamo neka jebozovna prodavačica, izgleda da je nova. Baš dobra riba. Ja uš'o, ona me gleda, a kako me lepo gleda zaboravio sam i po šta sam doš'o. Nije bila neka gužva u prodavnici, i krenemo ti mi tu da ćaskamo. Kažem ja @#&%@@@#$& ( do plus beskonačno) i ona meni @^%$$$#@**&! ( do minus beskonačno) ....."
"Dooobro, dobro, skrati jebo te, i šta, uzeo si joj broj na kraju?"
"Ma jok. Platio to, i tako. Hteo sam da vam kažem samo kako dobro izgleda."
"E ne jedi vise govna na viljušku, nemaš čoveče poentu uopšte. Nikada. "
Tetovaža, ali ona zelena, vojnička ili zatvorska. Radi se običnom iglom i najjeftinijim tušem. Specifične su po tačkastom načinu crtanja, crteži su nepravilni, a obavezno su tu i neki datum ili ime. Inače, štemovanje je obijanje i bušenje zidova zarad postavljanja neke instalacije. Krvav posao, koji obično rade fizikalci ili majstori pripravnici.
-Maćoreei! Divi što sam radio tet! (*zadiže majicu*) Do jaja, a? -Ne shvatam... -Š'a ne svataš? -Što bi neko tetovirao Jetija na levoj sisi? -Idijote, to je Čiča! -Auuu, kakav štemajz!
Svi znamo najmanje jednog. Covek koji sve zna, sve je prošao i proživeo. Da ga neko pita kako je to postigao sa svojih 20 godina, verovatno bi i za to našao priču. Svaka omanja grupacija sadrži jednog. Obično sin jedinac, razmažen, ima love, nema mozga. Svi znaju da to što priča nije tačno, on zna da to što priča nije tačno, ali priča će se ispričati uvek do kraja.
Neko - Brate gledao sam to na tv-u, nisam mogao da verujem da to postoji Baron - Šta ste gledali Neko drugi - Ma priča o nekom super novom kompu, mnogo lud i brz Baron - Ma šta vam je znam ja lika, pričao mi je, nije to ništa
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda? -Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam! -Heh. Imate li neki hobi možda? -Da. Pišem pripovetke i crtice. -Uuu. Baš lepo. -I pravim lampe od papira! -Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni? -Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako. -Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M? -U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe? -Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate! -Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t -Sledeći! -Čьto?
Osoba ženskog roda, koja proklinje majku što je rodila kao žensko. Više liči na muško, hoda, priča, ponaša se kao muško i spopada ribe po autobusu.Ko je pogleda popreko, najebao je.
Mi u busu: Drug:Jao brate, jel si poneo markicu? Badživojka je kondukter. Ja:Ma zaboravio sam, nema veze, ionako je spopala onu malu. Drug:Šta spopala, to joj je riba. Jel si čuo da je ugradila tuki? Sad je Radovan.
Ovaj broj predstavlja nešto što je obeležilo odsluženje vojnog roka svakog muškarca. Neki od njih su učestvovali u njegovom stvaranju a neki su bili samo prenosioci ili slušaoci. Za slušaoce je to urbana legenda, za prenosice neverovatna priča a za stvaraoce uspomena na vojsku...
Svako ko je služio vojsku u zemlji Srbiji može se složiti da higijena nije na zadovoljavajućem nivou, a da su wc-ovi gori neko "čučavci" u selu... I tako nekog vojnika potera velika nužda u wc, a on kud će, šta će jadan (u takvoj situaciji nema razmišljanja, sve misli su usmerene ka wc šolji i kako što pre skinuti pantalone i gaće (po mogućstvu istovremeno)), dok trčeći upada u wc i u letu ispušta za njega tada najvećeg neprijatelja, ne pogleda ima li toalet papira... I ranije je dolazio u wc, i vidjao 111 na zidovima, ali mu do tog trenutka nije bilo jasno sta znači taj broj ispisan svuda po zidovima. U momentu mu sinu, ili ce ići usran do sledećeg kupanja (a to nije uskoro) ili ce morati da ispiše svoju prvu sto jedanaesticu... Spaja palac i mali prst,sa preostala tri obriše dupe,obriše to sa prstiju o zid (odozgo na dole), zastane na trenutak uživajući u svom remek delu, podigne gaće i navuče pantalone, opere ruke,i ponosno se vrati na stražu...
