Praznik. Nekad hrišćanski nekad komunistički. Jedno je sigurno a to je da se Beograđani u svom rodnom gradu mogu nabrojati na prste. Znači cela kvazi Beogradska fela otišla u rodni kraj po kotlinama i palankama Srbije. Ima tu još i jedna dobra strana cele te priče... Nekreativni Talibani imaju inspiraciju...za definiciju.
31. Decembar 20XX.
Nova godina je dan kad se napijem ja i moji ortaci! :)
Nova godina je veče hehe najbolje na svetu u godini! xD
Nova godina je super pošto se ne sećam predhodne večeri...
Nova godina je dan kad JTU sedi kući i brine se da li će i ove godine ostaviti 1. definiciju kad prođe ponoć... Da da ponoć. U kući mojoj. U sobi isto mojoj.
Izlizana izmišljotina da bi čovečanstvo pokazalo da je čovek. Počelo je sa danima za obolele od raka i danima posvećenim pivu i sličnim, ozbiljnim stvarima, a završilo se na toleranciji, homoseksualizmu, aždajama, mravojedima.
"Dobar dan, pratite dnevnik RTS-a. Počinjemo vesti sa izveštajem iz Hondurasa povodom Medjunarodnog dana mravojeda" ... "Ja sam Eduardo i moja porodica gaji mravojede već generacijama"
Ukazivanje starijih na stepen poštovanja koje treba biti ukazano kumu. U neformalnoj hijerarhiji kod Srba kum je za stepenicu iznad ostalih. Kumovo je mjesto s desne strane domaćina, prije brata, rođaka i prijatelja. Bog na nebu, na zemlji - kum.
- Zdravo, kume! - Ooo, zdravo, kumašine! Šta ti rade kod kuće? Žena, djeca? - Hvala Bogu, sve dobro. Nego, što ovaj tvoj mali neće da se pita sa mnom? - Kad je neupitan na majku... Mali, dolaz' 'vamo! Pozdravi se s kumom! - Dobar dan, kume! - E, tako! Slušaj me sad dobro. Odsad kad prođeš pored kumove ograde, da kažeš "Dobar dan, kumova ogrado!" Je l' jasno!? - Jasno, jasno!
Taksista u toku jednog radnog dana čuje toliko priča koliko mi "obični smrtnici" ne čujemo za ceo svoj život, stoga ne čudi da skoro svaki taksista podseća na Vendi bez vimena - mnogo priča, a ništa ne kaže, iliti sve zna, a ništa ne zna.
- Oooo, što smo lepi jutros, dokle ćete gospođo? - Hvala, ali nisam ja gospođa, već gospođica profesorka. - Šta predajemo? - Biologiju. - I šta kažete, hoće li biti ovog smaka sveta zbog globalnog zagrejavanja? - Zagrevanja. - I njega, i njega. - S obzirom na to da se tokom ranog 20-og veka srednja temperatura Zemljine površine povećala za oko 0,8 stepeni, pri čemu je do oko dve trećine povećanja došlo nakon 1980, ne bi me čudilo da uskoro dobijemo more. ------------------------------------------------------------------------------------------------ - Dobar dan. - Dobar dan, kako ste danas gospodine? - Eto nije loše, razmišljam kuda na letovanje. - Strpite se još malo, uskoro dobijamo more, majke mi.
Rečenica kojom ortaci zajebavaju Željka Samardžića kad pikaju Soni.
-Saću stavim Raću Petrovića da izvodi slobodnjak. Sećaš se da je jednom pogodio na koju stranu da šutira. :lopta spičila u vugla radnicu u Stepinom vajatu: -E moj Želimire, pa nije svaki dan osmi mart.
Što bi naši stari rekli: "Sišli s konja na magarca." Dan, koji je u očima ljudi izgledao kao 4. maj 1980. još jedna ikona dobrog primera je tada pala u vodu i ostavila nas je da sami tumaramo kroz život. Moj otac i dan danas napravi lapsus pa za sto eura kaže sto maraka. Marka, jedinica za nešto dobro, super i odlično. Da je kojim slučajem Filip Višnjić živ, sigurno bi u nekoj pesmi opisao napaćenog ratnika kako pozajmljuje sto maraka od ratnog profitera. Kada smo računali, računali smo kroz marke, dinar nas nije toliko zanimao, pa i on da je propao lakše bi nam bilo. Švabe nismo voleli, ni danas se situacija nije promenila ali marka, to je nešto drugo. Ušla je k'o školska simpatija u naše živote i postala deo folkora. Sto maraka sa likom Klare Šuman, kompozitorke i pijanistkinje, za koju mnogi nisu ni znali u Srbiji ali su je svi voleli. Njeno pojavljivanje je usko vezana za našu golgotu devedesetih, prvi put ištampana 1. oktobra 1990. Kao da je napravljena da nam u nemaštini i totalnom rasulu donese malo toplote i nežnosti. Imati sto maraka u džepu, znači biti gospodin čovek. Nije postojalo to što nije moglo da se kupi sa sto maraka, Fića, Stojadin, Jugo, otići na more ili u banju... novčanicu koju kao da je sam Bog napravio. A onda su došli oni. Putem medijske torture počeli da nas uveravaju kako je evro totalno okej. U to niko nije mogao da poveruje, čak ni penzioner koji je gutao sve što mu se servira sa javnog servisa RTS, skontao je da nešto tu smrdi. Odreći se nemačkog standarda, lepote plave novčanice bilo je ravno samoubistvu, za nas je to isto k'o da smo se odrekli Kosova. Da se našao neko da povede ljude u rat za marku, sigurno bi dobrovoljaca bilo širom zemlje. I došao je evro. Rmbačiš od jutra do sutra za dvesta eura sa kojima ništa ne možeš da uradiš, dok platiš sve obaveze tebi ni cvonjak da ostane. Nema više mora, ludih provoda po kafanama, nema više gospodina u tebi, osramotili su te, tog dana kada su marku zamenili za evro kao da su ti život zamenili, sve je nekako krenulo da ide nizbrdo a ti još ne možeš da se navikneš. Majku im jebem kapitalističku!
