Flaša rakije na stolu. Odriješeni jezici u društvu koje se sastoji od dvojice staraca koji su preživjeli 2 svjetska rata, majstor Ljube, lovca Raleta i njegovog sina koji najmanje priča, ali pomno prati šta ovi pričaju. Glavno je nadmašivanje u životnom iskustvu. Kad sisata konobarica donese sledeću flašu obavezno uslijedjuje dobacivanje ili čak pipkanje, ali šta će jadna to joj je posao.
-raniše me kad ode Milorad da piša, ja onako sanjiv mislio nji'ov i zapucam na njega, kad ovi moji trgoše se iz sna i saspu mi rafal pored glave, sreća samo me jedan metak pogodio u vrat, evo pipni još je tu...
mali pipa.
-...i tako ti ja uvatim zeca golim rukama, tresnem ga o zemlju on prevrne očima, samo otkinem glavu i pojedem ga živog. mali, sipaj.
mali sipa.
-e moj Rale mi smo na liniji dok smo otadžbinu branili jeli koru drveta i travu ti mi pričaš o zečetini. Granate livade orale, pune mi ruke gelera. Pipni mali slobodno.
mali pipa.
-...odi mala vamo da ti pokažem moj krst od volana i ponesi flašu ove tvoje brlje. mala dolazi.
mali pipa.
-iiiijuuu! (okret)
mali sipa.
Kurac, kao i ženski smisao za vožnju, logiku, vreme i odabir obuće koja je neće nažuljati. Naravno, tu dolazi do onog poznatog Dunning-Kruger efekta i većina žena smatra da su megacarevi u svim tim slučajevima, pogotovo ako im se muško usprotivi. Emancipacijo, jebem ti maiku. Ne do bog da je muško u pravu.
Na prašnjavoj seoskoj cesti se čuju zvuci puntića koji piči 70 na sat u drugoj i zvuči ko ranjeni orao. Parkira se ispred lokalnog granapa i skoro udara u nosivi stub, bog te jebo. Iz puntića izlazi Jovana Lemur-Popowsky, HR menadžer u IT firmi Bitbajt, obučena u kožni dopičnjak i štikle od 20 santima bez šešira, na radost i polzu ekipe na zidiću.
- Izvinite, khm gospodo, gde je ovde hotel Radison?
- Gospoja, da vi niste malo pogrešili? Ovo su Pičkovci Donji, od urbanizma imamo dve kuće ozidane ciglom i kafanu sleš granap sleš kladionicu koju ste skoro srušili tim vašim puntićem, koji budirečeno dimi dok vam mi gledamo u te nabrekle sise.
- Nemoguće, moj GPS kaže da je hotel Radison udaljen samo 10 minuta vožnje odavde te da trebam na idućem raskršću skrenuti levo.
- Gospoja, ako skrenete levo, imaćete čast upoznati Elvisa Bisljimija, cigana mečkara i njegovih 26 sinova. Tamo su se nastanili zimus, čekaju da zatopli pa da krenu na veliku jugoslavensku turneju.
- Bože, ja sam gora što se raspravljam sa ovim neukim paorima, a već kasnim na konferenciju. Duvajte ga paorčine, ja verujem svom nadmoćnom ženskom intelektu u kombinaciji s najnovijom tehnologijom.
- Tako treba, gospoja. Mi živimo ovde samo 50 godina, šta mi znamo.
To vam je bre pravi super-vojnik, a ne kao onaj u onom filmu što glumi Žan Klod Van Dam. Elem, taj lik, taj vojnik, dika svojih roditelja, je iz porodice u kojoj je svaki prethodni muškarac bio uniformisano lice, sve unazad do građanskog rata. A ovaj naš delija, ljubi ga majka, je odlučio da krene putem svojih predaka. I obavezno je učesnik prvog zalivskog rata, a verovatno i rata u Talibaniji, ovaj, u Afganistanu i vrlo verovatno u Iraku. Blago njemu, duša junačka, bori se za demokratiju, da mi lakše spavamo.
Ali, onda on shvata da je rat sranje, da demokratije nema, da je ovo pakao na zemlji, razočaran je. I vraća se kući. Popišan, i još više razočaran, sada je bruka za familiju, ubijao je žene, decu, nemoćne starce, niko ga ne voli, a njegova draga, što reče mu na rastanku da će ga čekati, za vreme njegovog odsustva našla je sebi drugog saputnika i dala mu šut kartu.
On sada odlazi u neko mnogo malo meste, negde u srednje-zapadnu vukojebinu, da živi u svojoj kolibici i da uživa u samopostojanju bez igde ikoga. Odmah tu u blizini je gradić (Pejton) i gde dolazi da kupuje šta mu treba i tako upoznaje finu curu, ali krije šta je bio. I tu je, naravno, neki bigataš koji teroriše sve, policija je njegova i sve je njegovo, i kao za inat se i on loži na istu finu curu, koja pritom ima dete a muž joj je bio neki alkos koga više nema međ' živima.
I onda bogataš počne da cima i cima našeg vojnika, a ovaj trpi, neće nasilje, dosta je on sranja počinio, drži krst i moli se kao da je Papa lično, mučenik do sada neviđeni. I, naravno, kada bogataš počne da muči onu finu curu, njeno dete (oh, to ga baš ražesti) i ostale građane, onda naša junačina (ma, delija nenadjebiva) uzima pravdu u svoje ruke. U stilu Nea iz Matriksa izbegava metke, tamani negtivce kao Terminator, srčan je kao Tarzan, a kada rane onu finu curu (u međuvremenu se njih dvoje malo hopa-cupa druže) počne da plače kao svi pravi ljubavnici u latinoameričkim serijama.
Za samo finale, on se u stilu nindža filmova Žnj produkcije "potepa" sa onim bogatašem koji zna karate (ko da mu je Čak Noris bio cimer) i onda ga on pobedi i svi budu jebeno srećni.
A, naš junak - fini, dobri, pošteni američki vojnik, sa suzom u očima - zagrlio svoju dragu (koju je onaj slučajni metak pogodio u stomak po sred srede, a ona samo ožiljak zaradila, okrznulo je valjda), sa sve detetom u krupnom kadru (najbolji način da on dobije simpatije šireg uditorijuma) i gledaju u svitanje (uvek je to u svitanje novoga dana), a na nebu se boje nastale od sunčevih zraka, oblaka i čega već ne pretvaraju u američku zastavu sa svih pedeset zvezdica.
I svi su jebeno srećni.
