Džukac velik kao tele, bez imena. Nije rasan. On je mješanac vučjaka i šar-planinca. Od prvog je naslijedio njušku, uši i dlaku, a od drugog veličinu, divljačko ludilo i ljubav prema samo jednoj osobi.
Zašto nema imena? Ne možete takvog psa nazvati nekim flafičastim imenom poput Bobija ili Rikija. Njegova pojava je njegovo ime. Stra'ota sa velikim S.
Nije pasmina koja se vodi u šetnju i koja služi za paradiranje pred trebama. Sloboda mu je uskraćena kad je kao četvoromjesečni štenac, lokalnom kabadahiji zubima otkinuo pola guza. Od tada je vezan lancem koji bi se mirne duše mogao koristiti za vezanje sidra na prekookeanskim brodovima. Nikad nije cijepljen protiv bjesnila, jer nema tog veterinara koji bi imao petlju da pokuša. Čak i ako pobjesni, teško da bi neko primjetio, jer iskeženi zubi i zakrvavljen pogled jasno stavljaju do znanja o kakvoj se zvjeri radi.
Čula su toliko izoštrena da ne može da mu promakne ni leptir, a da se ne oglasi lavežom. Lavežom? RIKOM od koje psi u krugu od dva kilometra bježe u kućice i sklupčavaju se u ćošku dršćući od straha, vukovi u obližnjoj šumi padaju na leđa praveći se mrtvi, a crnokosi neznanac postaje Fabricio Ravaneli.
Jednom je komšija doveo svog borbenog psa koji je režeći ušao u krug opisan lancem. Živio je još 10 sekundi. Nije dao da se ukloni lešina čija ga je prosuta utroba podsjećala na trenutak trijumfa i čiji je nesnosni smrad opominjao da nijedan pas ne pokuša nešto slično.
- 'Alo! Milovane! Gdje si?
- Na poslu sam. Šta se desilo?
- Ona naša Stra'ota iščupala kolac za koji se veže!
- Lele... Je li nekog zadavio?
- Nije, ali jutros nijedno dijete iz sela nije otišlo u školu. Komšije su se zabarikadirale u kuće, a radnici na poljoprivrednom dobru ostali su blokirani u kuhinji. Dolazi, samo tebi dozvoljava da mu priđeš!
- Dobro, doći ću!
- Požuri, k'o Boga te molim! Znaš da nam je poljski WC...
Nastojanje življa da vekovima, u neznanju, napravi paganiju i apsurd od svega što je nekada krasilo srpskog čoveka. Tako se danas može konstatovati da je Srbin pripadnik nebeskog naroda koji se u slobodno vreme bavi politikom i vodjenjem fudbalskih timova (pogotovo nacionalnog), a na poslu gleda da zakine, zajebe i zakrivinari.
Stiče se utisak da će Srbi 2379. za svoje loše stanje u državi i dalje kriviti pet vekova pod Turcima, od kojih su nam ostale mnoge navike, ali malo onih dobrih..
Amerikanci koje podjebavamo da nemaju istoriju, našu poznaju bolju nego mi sami. U tradiciju i običaje ni sami ne diramo, iako se od mesta do mesta razlikuju i do granice apsurda.
Na dan slave više slavimo pečeno prase nego svetca, i od te mučene životinje koju nabijamo na kolac smo napravili pravi, iskonski, čisti brend i obaveznu relikviju na slavama, krštenjima, svadbama, ispraćajima (iako je istina ta da se prasetina jede za praznike od onog vremena kada su nam Turci otimali jaganjce, pa nismo imali šta drugo da jedemo)..
Krstimo se strogo sa tri prsta, i onaj koji se u crkvi ne prekrsti kada pop izgovori Gospode pomiluj je automatski otpadnik i nevernik. Shodno tome, ljudi bez desne šake ili cele ruke su u startu osudjeni na pakao.
Sve to nam ipak nije smetalo da na vlast dovedemo ateistički komunizam.
Nacionalni identitet je takodje veoma bitan, iako su nam čukunbabe silovali i Turci i Austrougari (po zvaničnom podatku u Beogradu krajem osamnaestog veka nije živeo čist Srbin).
O Kosovo se otimaju najviše oni koji nikada nisu bili tamo, nisu u stanju da nabroje ni tri manastira koji su se tamo nalazili, ili još uvek postoje. Mislimo da nas mrzi ceo svet koji smo inače videli na malom ekranu, i sve znamo o njemu. Ne znamo jedino to da taj svet u stvari za Srbiju boli kurac, i o njoj znaju isto koliko i prosečan Srbin zna o Minesoti,Svazilendu, Čadu ili Hong Kongu..
U sledećem delu srpskih tradicionalnih svetkovina - svadba.
Odgovor domaćice na priupit: ' Čemu toliko spremanje? ' . Bez obzira da li dolazi koleginica po skriptu iz naslednog, drug na soni dvojku, djevojka radi divljeg i neobuzdanog seksa, dešava se isto.
Negdje oko 3 sata po ponoći:
S: Majko, što ne spavaš?
M: Pa sutra ti dolazi djevojka. Moram da spremim nešto, ne gledam je svaki dan. Eto, tu sam ti narezala pršute i sira. Sjutra ujutro ću neko meso ispeć. A u frižideru ti je kolač.
S: Hej hej. Idi spavaj. Sve što je mojoj curi potrebno, je jedan XXL rebrasti. I sok neki. To je to.
M: Samo ti meni reci, voli li ona kinesku hranu?
S: Kakvu bre kine... Ostavi mi psa!!!
Faktor u porodici zbog koga je kod nas u porastu broj obolelih od srčanih oboljenja i dijabetesa. Nije bitno sve ostalo, bitno je da dete jede. I to ne da jede kao normalni ljudi, već svaka količina unete hrane manja od 1kg se smatra gladovanjem i izbirljivošću kod deteta što proizvodi frustraciju kod majke. A vi, šta ćete, da ne nervirate majku jedete na silu i osećate kako se holesterol taloži na vašem miokardu.
-Evo supa, pa sad malo mesa, ajde ajde, lepo da ručkiš. Zašto ne jedeš salatu? Što sve kao ptičica?
-Ali kevo pojeo sam već dve šnicle i ko zna koliko krompira do sada.
-Ma hajde, toliki momak, a ne može dve šnicle da pojede. Hoćeš za desert tortu ili kolač?
10 minuta posle, ležite na krevetu i nije vam dobro.
-Hoćeš jabuke ili banane? Pojedi i "Milku", vrućina je, da se ne rastopi...
Iako ovakvi i slični idiomi ("srpski Markes", "bosanska Merilinka", "voždovački Rambo", "leskovački Monmartr", "ćićevački Kamp Nou" itd.) najčešće obećavaju latentno-daunovsku logiku iza svog porekla i nastanka, konstrukcija iz naslova ipak krije jednu mnogo lepšu i - što je još važnije - netransferičnu čupri, koja datira iz vremena s početka 19-og veka i akutne borbe srpskog naroda za svoju autonomiju i samostalnost.
U tom periodu, naime, centar srpske kulture i nacionalnog identiteta nekako se učario na području severno od Dunava (jer se južno i dalje tradicionalno "natačinjalo na kolac", ako me razumete), a nekako najučaurenije u gradu na pomenutoj reci i prekoputa Petrovaradinske Tvrđave, tom današnjem izvozniku lepih srpskih devojaka a uvozniku mađarština - Novom Sadu. No, ištvanoide na stranu; u tadašnjem NS-u je i zbirno i procentualno živeo najveći broj Srba na teritoriji danas zvanične Srbije a Beograd će ga po toj statistici stići tek 1853. godine (dok ovijeh dana pruža prebivalište 2/3 od ukupnog broja državljana Crne Gore, ali je to neka druga priča...a i oni su ustvari Srbi, samo viši i ljepši, hehe). S tim u vezi još je 1817. godine Vuk Karadžić rekao o Novom Sadu da je “otečenstvo učenih Srbalja”, na šta su se kasnije nadovezali i mnogi drugi viđeni Srbi. Ipak, anegdota o nastanku naslovnog pojma uglavnom se vezuje za Ulicu Bele Lađe, danas Njegoševu, u kojoj se onomad nalazila gostionica "Alba navis", stecište intelektulne i druge elite i mesto gde je redovno svraćao tadašnji gradonačelnik NS-a, Svetozar Miletić. Iz jedne sedeljke i razgovora sa izvesnim Stevom Jelinićem Ćebendom, lokalnim zanatljiom i filozofom iz hobija, bačeno je poređenje sa Atinom i, eto, od tada se kao nadimak zadržalo u kolokvijalnom govoru i običajima.
Dobar giros, doduše, još nisam našao tamo...
Pokušaj babe da objasni unuku iz grada zašto plaća popu.
Baba: ''Vidiš sine blago babi, sad se prekrstiš, otpiješ malo od vina...lakše malo, kažem otpiješ ne popiješ. I platiš popu Radenku, kad preseče kolač.
Unuk: ''A je li baba, zašto ja popu da dajem pare?''
Baba: ''Pa tako se valja blago babi, takav je običaj.
Unuk: ''I kod nas u gradu se tako valja ali dop ne prodaje pop nego Gile robija.
Izvor straha i panike kod nas. Kada se u Srbiji dese promene, svima se javljaju vizije koje podsećaju na mešavinu francuske buržoaske revolucije, seče knezova i Danteovog pakla i svi su ubeđeni da će sve otiću u ku...
Moguć koren ovakvog odnosa prema promenama(1459. godina):
-Joooooj, Milojice sultan posl'o svilen gajtan našem paši jer je nezadovoljan brzinom ovih bliskoistočnih integracija! Prsli smo, trebalo je više nas da se preobrati u islam!
-Jes', vala, Životije, koji god sad paša da dođe, nataćiće bar 500 nas, neobrezanih, na kolac, čisto da pokaže da se ne zajebava. Šta nam je činiti?
-Il' kod hećima na obrezivanje, il' u zbegove!!!
Predgovor :
Bio jednom jedan vitez koji je bio najmoćniji u celom kraljevstvu i onda je jednog dana posle bitke sa zlim čarobanjakom shvatio da život nema smisao, postao je veliki mangup, počeo da čita Ničea i lepo odlučio da svakom živom biću tera strah u kosti tako što će ime Vitez promeniti u ime Crni Vitez. I onda naravno uništi jedno lepo mirno kraljevstvo, zavede tiraniju, proglasi grindcore i death metal jedinom važećom kulturom i počne da vlada sa gvozdenom pesnicom i pomoću svoje zle legije Crnih Vojnika - koju čine uglavnom pijani gorštaci čija je jedina krivca ta što ih niko nije učio ko su dobri, a ko loši momci. Ali tokom zle bitke u kojoj je Crni Vitez pomoću svog Crnog Zmaja, spaljivao plamenom mirno kraljevstvo, kralj šalje svoju trudnu ženu daleko u bestragiju sa nešto novca i odanim slugom crncem koji niko ne zna otkud on usred kraljevstva koju čine nordijci al' pošto ga glumi Semjuel L. Džekson niko se ništa ne pita. I tu počinje glavna radnja filma...
Radnja Filma :
1) Posle 17 godina od tog događaja, neki klinac seljak koji još ni žensko dupe nije video, živi mirnim životom u selu punom patuljaka, sve dok jednog dana ne otkrije da on nije patuljak kad shvati da mu je ćale jedva do pupka po visini. Tu se onda otkriva da je on misteriozni sin neke žene koja je došla sa nekim crncem i da se ona porodila u tom selu, jer nije mogla više dalje i ionako je doslovno pucala od zdravlja, ona je umrla i ostavila mu neku magičnu amajliju na kojoj piče neki drevni moto koji uključuje čast, borbu, slavu i besplatno haranje selom subotom.
2) Onda klinac pošto je vrlo ljubopitljiv i radoznao, odlazi iz sela da traži svoje korene i tako u neku noć on naiđe na neku krčmu vrlo sumnjivog kvaliteta u koju ipak ulazi, i čak ionako ulazi na sav glas u krčmu i počne da govori o časti i slavi njega niko ne napada. Al' cvrc posle oko pet minuta, kad kaže krčmaru da mu je grozno pivo svi potežu najrazličitije oružije i sprave za mučenje u cilju da malog nauče pameti, a pošto je još i lepotan da ga sodomizuju u procesu.
3) Ali odjedanput, kada je mali uspeo da nokautira trojicu pre nego što ga je gomila zarobila, a neki manijaci u njoj već razvili određene bolesne mentalne slike o njemu, iz ugla pojavi onaj sluga crnac, sa dugom belom bradom i vrlo velikom motkom. A pošto crnca glumi Samjuel L. Džekson on bez problema u dve sekunde razbije celu krčmu, svakoga iz gomile umlati od batina, a one manijake ubedi da se okrenu normalnom životu i da se lepo ožene.
4) I pošto on lepo spase mladog junaka, on ga odvede u neku pećinu gde mu zaleči rane, psihološki ga proceni i otkrije mu ko je on zaista. I tada u epskoj pesmi on mu preda jedan srebrno-zlatni mač sa draguljima izrecituje drevnu davno zaboravljenu zakletvu kraljeva i proglasi ga počasnim Svemoćno Poslednjim Vitezom Od Reda Hrabrih I Časnih Ljudi Koji Će Ubiti Crnog Viteza.
5) I onda mic po mic, ova dvojica odlaze na neko daleko putovanje bogu iza nogu.
6) A za to vreme Crni Vitez, koji je postao Crni Imperator, sazna za događaje u krčmi pomoću magične Crne Kugle, i on u svojoj Crnoj Kuli sa svojim Crnim Vojnicama odluči da započne još jedan ogroman rat da uništi sve normalno u svetu, jer mu je prokleto smorno da gleda sve one ljude kako nose belo i druge boje, jer je Crno jedini pravi put boje. I tako on pošalje svoju hordu Crnih Jahača da nađu tog klinca jer da bi pokrenuo rat, ionako ima ogromnu milionsku armiju Crnih Vojnika, Crnih Jahača i Crnih Zmajeva njemu fali onaj srebrno-zlatni mač koji ne shvata kako će mu pomoći u osvajanju sveta, al' pošto je magičan mora nečemu da služi.
7) A za to vreme crnac i klinac, dolaze do neke daleke vukojebine, gde se sasvim slučajno ispostavi da je glavni centar Oslobodilačke Armije Sveta Koju Čine Nacije Raznih Duginih Boja, i gde se otkrije da je sluga crnac njihov glavni zen majstor i učitelj filozof koji uči nihove mlade kako da mlate motkom i ostalim hladnim oružjem.
8) I u tom trenutku se pojavi vođa te armije, za koju se ispostavi da je princeza Alamala Ribasija, koja je prelepi riđi ženski vilenjak star 400 godina, al' koja se nikada nije oprobala u ljubavnim veštinama jer čeka onog pravog već vekovima, ionako je gomila prelepih kraljeva i vilenjaka nudilo na svoje živote samo da je vide golu. I ona se na prvi pogled zaljubi u klinca, al' pošto je ipak princeza nekog tamo nestalog vilin-kraljevstva ona ipak drži do sebe pa počinje da tvrdi pazar.
9) Al' cvrc dok se svi tako lepo upoznaju redom, otkriju se neke tamo daleke rođačke veze i ko zna šta još odjedanput se sto hiljada Crnih Jahača pojavi iz vedra neba baš ispred kapije tvrđave gde su svi odseli.
10) I tako počne ogromna epska bitka, svi redom ginu, Crni Jahači napreduju bez problema i seku sve redom jer se bore protiv male gomile
patuljaka i vilenjaka. A onda iz vedra neba, glavni junak izlazi na neki kamen, sunce ga obasija savršeno k'o da je u pozorištu, i čak iako vrlo često muca i nema pojma kako da sklopi prosto proširenu rečenicu, on ispriča tako vatren govor u kojem se pominju čast, spasenje, žene, deca i male mace da bi se čak Čerčil, Lenjin i Hitler zajedno posramili i otišli nazad u osnovnu školu da uče ponovo gramatiku.
11) I onda počne da pršti epska muzika, čuje se ceo filharmonijski orketar kako svira k'o da je sudnji dan i vilejnjaci i patuljci iz vedra neba izvade svoje mačeve i sekire, urlaju k'o neviđeni manijaci i navale na Crne Jahače k'o Etopljanin na roštilj.
12) I tu nekako usred epske bitke bori se onaj crnac sa šestoricom Crnih Jahača, a onda se iza njega pojavi Crni Čarobnjak koji je neviđena pička, uvlakuša i dentroid jer je uspeo da ubije crnca tj. Semjuela L. Džeksona. I dok krene užasno tužna melodija, i dok u slow-motionu crnac pada na zemlju i gleda bitku, dolazi klinac, malo se rasplače i malo govori u negaciji, pa podigne svoj zlatno-srebrni mač i dok se Crni Čarobnjak smeje onim zlim demoskim smehom, klinac navali na njega i isecka ga k'o da je krenuo mašinom za seckanje mesa. I naravno Crni Čarobnjak uspe da padne sa trideset metara visine, ionako se borba odigravala usred nekog ravnog poljančeta.
13) I onda počne polako završna špica, bitka je gotova, patuljci i vilenjaci su samleli Crne Jahače i već prave pobedonosnu povorku, kad se pojavi klinac sa telom crnca i počne još jedna ovog puta nostalgično-melanhonična pesma. I onda se čuje ženski sopran kako peva na latinskom, organizuje se ogroman pogreb na koji dođe pola miliona ljudi, klinac održi još jedan srcecepajući govor o časti, smrti, večnoj slavi i onda sa pogreba odjaha na svom vernom Belom Pastuvu u zalazak sunca. A ona vilin-princeza koja se odjedanput ponovo pojavila ionako je nije bilo u pola filma, gleda u zalazak nešto zapeva na drevno-vilinskom i odlazi kući da sanjari junaka na klasičan devojački način.
I onda se pojavi drugi deo filma, koji traje duplo duže sa još krvavijom epskom bitkom u kojoj se vilin-princeza i klinac konačno zavole, usput se otkrije da je Crni Imperator zapravo davno izgubljeni ujka, a u trećem delu konačno dolazi do sudara svih svetih armija na nekom poljančetu ispred Belog Grada, uz epsku muziku, a klinac pomoću davno izgubljene mape nađe ulaz u Crnu Kulu gde Crnom Imperatoru iseče glavu i nabije ga na kolac. I na kraju se oženi vilin-pricezom i odlazi u zalazak sunca sa njom po treći put...
Apsolutno nova stvar na sceni. Pošto znamo da je, u većini slučajeva, jazz muzika koja se svira na licu mesta na osnovu improvizacija, e pa isto tako je i kod ovog vida psovanja. U glavnom se dogodi, kad je onaj koji psuje, teško iznerviran nečim, nečijim rečima ili ponašanjem, u većini slučajeva u poslednje vreme, česta reakcija na telemarketing pozive.
stojiš u redu u pošti, čekaš da platiš račune i odjednom neko se uvuče preko reda do šaltera pod parolom "samo da pita nešto". U tom trenutku kreće naboj i počinješ: "Jebem ti majku usranu; jebem ti majku u trulu sisu što te buđavim mlekom dojila; jebem ti sunce ti jebem bezobrazno; nabijem ti svekrvu ili taštu na neomašćen kolac, pička ti materina bezobrazna, jebem ti sve po spisku, jebem li ti sve što ti se za kvaku uhvatilo u kući."
Sto godina gladnoće
razmazane na državni hleb a ne onaj simid
neš džem od šljive oš samo od kajsije a? a? a?
a tain? a so? a kora od drveta?
a predratna pekara što držao Trajko Gavrilović?
pa posle
mast i aleva - jebite se srednja generacijo al ajd nek vam bude to ste jeli od kuće do škole listajući erotske časopise, brda, reke i jezera
pa onda
je li sav lebac tvoj - tri dinara - bem ti lebac i bez lebac -
a ne vređaj leb nikad i dan danas po neka žena kaže: bože me prosti greota da se kaže al ovaj leba kakav je ni za šta: da ga udrobim pa da dam srnićima i žabićima
a ta žena profesorka neka bila veleučena al živi strah da ne uvrediš to
sunce u malom
Mada, ipak, bez obzira na sve ima i druga strana, treba dići ruku ko Neo i reći stop, izvršiti smenu i postaviti proju kao simbol svesrpstva i nove kaledonije: leb je gnjecav često ko smonica i srpski karakter: stumbanfirer: molim vas recite srbima da ne dolaze više da prijavljuju jedni druge seru svi ko foke - pune su fioke potkazivača i potkazanih -
isti kazan, isti kurac -
a proja, proja je istrajna, onaj bolji deo zajedničkog karkatera, izmrvi se al istrajna i takva zapne u grlu osvajaču pa od Ralje nema dalje! - Pendula pljusnu u blato - zinat - zvezde su oči ratnika - sa očima, izvan, svakog zla.
Proja pročisti pa seremo redovno i gde treba a ne na drugim mestima neredovno, često, i gde ne treba,
netransparentno na kraju krajeva.
Pa zar i On kao esencija srpstva odrekavši se leba tek i uzevši belog čoveka sa severa ne posta Onaj koji jeste?
I raba njegova često mu proju spremaše i ruke sve ispeče po rerni jer nevešta beše isprva al posle sve slađe i slađe kusaše.
Dakle, mora se menjati svest ljudi - poručuje nutricionista Slovenac peder Andrijo Mariborč komesar za pitanja jugozapadnog Balkana
Da, ali ne tako kako ti misliš govno jedno oslonimo se na sopstvene snage - glasajte za malu stranku srpsku porodičnih ljudi: parada ponosa je za mene kad ustanem ujutru a deca moja i deca moje dece i njihova deca i deca mojih komšija idu u školu zajedno a ptice cvrkuću
i jedu mrvice proje
Narod nema leba da jede a ti mi se tu praviš fina ajde ajde čovečice valja decu praviti, zorom sise namazati, u podne žnjeti, a popodne svekra sretni - dug je dan letnji - jastuk pod leđa metni
Pisano za takmičenje Strajizam - konferencija: gladna okeanija - srpski sektor kontrole, napomena na ulazu: jebiga trebalo je samo prva dva reda ali oteglo se kao i uvek
B92: Srpska selekcija izbačena s takmičenja -
poručila dok su je ko šešelja iznosili:
braćo, miris svežih pekara ujutru niz jednu beogradsku ulicu a ne miris napalma ujutru, zvona i praporci i helikopteri!
