Napraviti zvuk pucketanja u usnoj duplji uz pomoć jezika i gornjeg nepca. Obično se dešava nesvesno, kad poželimo nešto. Coktanje je primetnije i glasnije kad nam krene voda na usta.
Kad se kaže ''coknuo na nešto'' sve je jasno.
-Zvali me žuti na otvaranje nekakvog ''Kluba za širenje europskih načela i sanaciju kulturoloških razlika''. Sve to finansirano iz nekih čudnih fondova i pod pokroviteljstvom raznih NVO-a i tako tih. Ma znaš već o čemu ti pričam...
-Znam. I kako je bilo?
-Ono što se kaže, na nivou. Šampanjci, kokteli, neka jela za koja nisam znao ni kako se zovu ni od čega su, pa neke lignje, dagnje, kurci-placi, al ništa pragnje.
-Jebeš to onda.
-Ma da. Kakva su to jela kad na ništa nisam coknuo? Al sam se zato nakačio na neki šampanjac. Sve mi donose neke male i uske čašice, ma nema ni gutljaj u njima. Moro sam da jurim konobara sa onom tacnom i repetiram. I trajalo bi to do sitnih sati da me nisu zamolili da napustim proslavu.
-Što?
-Pripišalo mi se otog šampanjca i odem da šoram, a zamnom uđe neki flafičasti aktivista i stane kraj mene. Vidim ja da mi on bleno u kitu, al kontam da svi muški krišom gledaju i mere jedni drugima ćune u streljačkom stroju. Ništa, šoram ja i dalje, al kad mi je bratac na kurac coknuo jezikom, e tu sam već morao da ga nabodem.
Čuveni svetski putnik. Ova izreka potiče iz sada već davne 1372. godine, kada se mlad čovek po imenu Iguman zaputio u nepoznato. Nezadovoljan životom na selu, i mogućnostima kakve tamošnji život pruža, uzeo je motku, za nju vezao džak, spakovao najosnovnije stvari i krenuo. Susrećući se sa raznim nevoljama na putu, naučio je da je život van sela težak. Najpre, imao je problem sa nekom vrstom carina koja je tada ograničavala protok seljaka po teritoriji kraljevstva. S obzirom da nije imao dovoljno novca, ostajao je po određeno vreme u svakom mestu kako bi zaradio dovoljno da bi prešao tu nazovi unutrašnju granicu. I tako iznova i iznova. Uputio se ka velikom trgovačkom gradu, koji je tada bio pod okriljem manastirske županije. Brada mu je porasla, i organizam oslabio, tako da je rešio da malo primiri telo, ali ne i duh. Služio je kao sitni pomoćnik jednom zanatskom preduzetniku, kako bi zaradio nešto novca, a nakon smene, uvek je voleo da legne u hlad pod okrilje jedne breze, i da mašta gde će i kako će dalje. Nakon 2 godine gotovo istovetnog života, nastavio je svoje pitešestvije. Zahvalio se tom preduzetniku na svakoj pomoći, i zaputio se ka severu. Sada je imao novca za te "carine", međutim, kako je sever poznat po hladnoći, imao je novi problem. Pritom, ova oblast nije dobra za useve i stoku što je u to vreme bilo izuzetno popularno, pa ni mnogo naselja nije mogao naći. Skoro promrzao, konačno je ugledao jednu krčmu u planini. Tu je dao sav novac koji mu je ostao na neke krznene kapute i šubaru, i nešto toplo spremljene kafe, uz naravno specijalitet krčme-kuvano vino. Odseo je tu 2 dana čisto zbog dobre volje vlasnika, a onda je nastavio da se kreće. Hodao je i hodao... Krao je sa obližnjih farmi kako bi preživljavao. I najzad, stigao je u taj grad u koji se i zaputio. Kada je video ljude u njemu, zapitao se: "Da li je ovo vredelo ovoliki put?". Svi uredno doterani, stalno u nekoj žurbi, niko se nikome ne javlja... Iguman je postao očajan. Nije mogao da nađe posao, jer su tu bili najbolje obučeni šegrti i kalfe, pa je zbog slabih kvalifikacija uvek ostajao praznih ruku. Uspeo je ponegde da zaradi za parče vrućeg hleba iz obližnje pekare iznoseći đubre, ali na to se nije mogao osloniti. Seo je na ulicu, i očajan počeo da kuka: "Šta mi je ovo trebalo, zašto sam uopšte kretao bilo gde? Jooooj, šta ću da radim! A imao sam lep i siguran život na selu. Sad nemam ni para, ni volje da se tamo vraćam, kad pomislim koliki put treba ponovo da pređem!". Masa je počela da se okuplja oko njega, i da mu udeljuje svako po nešto novca. Nije mu bilo jasno o čemu se radi, jer se sa prosjačenjem nikada nije susreo. Kada je na kraju dana pogledao koliko je novca imao-zapanjio se. Odlučio je da kupi konja i dosta hrane, i da krene nazad. Otišavši do prodavaca konja, tražio je najboljeg i najizdržljivijeg. Svakom je nalazio po neku manu, jer je životom u selu naučio podosta o njima. Kada je najzad našao naizgled savršenog konja, prodavac ga pita:
-"Pa dobro bre, šta će ti ovoliko dobar konj? Hoćeš li on da ti ore njiva ceo životni vek?
-"Ne, vraćam se u svoje rodno selo na jugu (i objasni mu gde je tačno).
-"Aaaaa, e pa izvoli konja, i PUTUJ IGUMANE!"
Onaj ko ne ide gradskim prevozom na posao/školu/faks nema pojma kolika je prednost života blizu okretnice busa. Još ako imaš i markicu, vožnja GSP-om bude prava uživancija.
Autobus dođe za 2 minuta. Prazan, mesta koliko 'oćeš. Uđeš i dobro proceniš gde ćeš sedeti. Obrati pažnju na sledeće sitnice:
1. Nikako iznad točka, drmaće te k'o centrifuga (naročito preko ležećeg policajca).
2. Nikako na onoj strani gde "peče zvezda"!
3. Nikako na prvom sedištu pored bilo kojih vrata, jer će te neka bakuta ( ili deda, u svakom slučaju neki fosil...) podići već na sledećoj stanici.
4. Obavezno proveriti da li radi patent za otvaranje najbližeg prozora ( u slučaju da uđe neki klošar, cigani što imaju ˝vaške u glavu k'o pErinač", neki dripac što jede "deset u pola s lukom" ili gospa sa kantom kiselog kupusa ).
5. Pre nego što sedneš pogledaj ima li nekih zelepljenih žvaka ili okrzane iverice na ćošku sedišta da se ne pocepaš (ako si u onom starom busu, novi imaju plastična)
6. Sedi do prozora da ne moraš da se svaki put zarotiraš i skloniš noge da onaj ko je pored tebe siđe na stanici.
7. Stavi slušalice, pojačaj do daske i uživaj – kad te neko nešto pita, pravi se lud, čak i ako ga čuješ!
Nećete primetiti ni one ludake koji uđu u bus i psuju i svađaju se, pričaju o "Titi" i Draži, ni one što su se od tolike gužve nagnuli preko vas i drže se, ni vozača koji trubi, jebe majku onome što je izleteo iz sporedne ulice k'o manijak, babu koja kuka da je pre 3 dana operisala nogu, pa te moli da sedne na tvoje mesto... Samo zažmurite i uživajte u muzici i mestu koje ste sebi tako lepo izabrali...
Prelomni trenutak, izazvan od strane jačeg u intelektualnom ili fizičkom smislu. U Srpskoj verziji, začinjen nama urodjenim inatom, može biti koban po budući život uvredjenog ili povredjenog adolescenta, pa čak i po njegovu bližu okolinu.
RistaGlista99: - ...taaako, još samo da sačekam sat vremena da prodje, pa ako ovo nije za naslovnu, ja ne znam šta je onda!
Nakon sat vemena.
"Strana je uklonjena ili nikada nije ni postojala
Vrati se na naslovnu stranicu sajta."
RistaGlista99: - ŠKK???!!! Pa, ne mogu da poverujem!!! Opet mi obrisali poster??!!!
U naletu besa piše definiciju:
" ADMINI I KTITORI, osvetiću vam se sa kamatom! Samo zbog vas upisaću informatiku, postaću haker i jednog dana srušiću vam vaš jebeni sajt! Napraviću virus koji jede postere i nazvaću ga "Grof"! Za 'leba nećete imati, mamicu vam pekarsku!"
Petnaest godina kasnije.
Profesor: - Kolega, deset godina ste već ovde i samo pet položenih ispita. Zar ne mislite da ovaj fakultet baš i nije po vašoj meri?
RistaGlista99: - (sa uzdahom) Mislim da ste u pravu profesore, da sam poslušao strica (vlasnika pekare), do sad bih imao bar osam godina radnog staža.
---------------------------------------------------------------------------------------------------
- Kmeee, zašto si me udarioooo?!
- Zato što sam jači.
- Kmee, kmeeee, videćeš ti kad moj mladji brat malo poraste, zajedno ćemo trenirati boks, jednog dana ćeš i ti plakati, kmeek!
Rokeri s Moravu su možda i najbolje odradili ovu temu sa njihovim urnebesnim "Radio Moravski plićak"-om, pa tu nema mnogo toga da se dodaje.
Ovi pozdravi su bili ranije ogledalo srpske ludosti, pameti, duhovitosti, gluposti, kurčenja, lečenja kompleksa, smaranja bližnjeg svog, odnosno zdravlja nacije uopšte, jer su jelte bili najdostupniji vid javnog iskazivanja bilo čijeg mišljenja.
Danas, ovu ulogu preuzima jeftin i lako dostupan internet, pa je zato apsolutno nejasno koja je uloga pozdrava.
Ipak, zaključak je sledeći: Internet se ne koristi svagda...pa tako neko ne može čuti bilo čije mišljenje bilo kad.
Zato, dok se i dalje: vozi po autoputevima i putevima; okopava bašta; cepaju drva; čami po zatvorima; ne radi na poslu; mesi hleb i slično, pozdravi na folk radio-stanicama će imati svrhu prenosa bilo čijeg mišljenja pekarima, taksistima, službenicima, putnicima, zatvorenicima, fizičkim radnicima i poljoprivrednicima.(*)
Plus što je i dalje prisutna slaba internet pokrivenost i slaba pokrivenost najmodernijim telefonima i drugim gedžetima.
Iz (*) sledi da su i pozdravi postali jači i prodorniji nego u vreme Rokera s Moravu, pa pored čestitanja praznika i rođenja deteta i sl (1), koji se i dan-danas drže, svoje mesto su našli i ovakvi pozdravi (2):
(1): a - Svome malome unuku Radoju, čestitamo prvi rođendan, koji se slavi u najbolju kafanu u grad "Terzijanu", nek nam živuje i čuva ono naše ogromno imanje, to mu želi baba Višnja, a pozdravu se pridružuju teta Ljilja, njojna ćerka Dunja i moj muž, a Radojetov deda Ananas koji radi u Ciriha.
b - Sami sebima čestitamo uvođenje telefona, 45-678 broj, samo se ne javljamo u prvo vreme jer smo zauzeti poslom u gigantu Krušik, a ne ko što neki mislu da se ne javljamo iz nedostatak znanja rukovanja s istim. Milan i Mašinka Đunić iz Prekulovo.
(2): a - Trećoj smeni pekare "Otrov" želimo srećan rad. Mire, Pera, Žile, Žvaka, Sisa i Odgoj, i nek Mica malo odmori, duša naša, pesmom: "Recite mu da ga volim"!
b - Drž se Kizo, brate, izdrži, svi smo uz tebe, Coa, Bora, Aksentije, Bunar, Mala, Kurva i Doktor Nauke, kao i ceo kraj...pesmom: "Izađi na pet minuta"!
c - Pozdrav za veselu ekipu koja sadi krompir i kopa jarak od teča Ace i gluvog Inoćentija Prepodobnog, pesmom: "Kec, kec, keceljica"! Držte se Aco, Mićo, Pero, Kazane, Šomi i Pajglo. Slađana čeka.
d - Za mog dragog Mikija koji trenutno vozi šleper od Preševa do Horgoša, njegova ljuba najvernija Danijela šalje pozdrav pesmom: "Obraše se vinogradi!"
Rode se normalni ali se zaklone od života i umru blesavi.
Mama mu je nosila ranac do škole, tata od škole do kuće. Bio je u raju od malih nogu jer mu je brat olakšao odrastanje u surovom prigradskom naselju. Nikada nije saznao kako je kada ti stariji otmu novu novcatu moltenku i još ti ne daju ni da igraš, kada ti nadenu ružan nadimak i blamiraju pred devojčicama…..
Završio je isti faks kao i brat, doduše to je trajalo troduplo duže. Bilo mu je čudno što ga roditelji tapšu po ramenu svaki put kada obnovi upis godine. Bratovljevo “soljenje pameti” je bilo jedina cena koju je plaćao večitom studiranju.
Devojke ga nikako nisu htele. Ruku na srce, nije ni on njih.
Kladionica je bila centar njegovog univerzuma. Tamo je upoznao Milicu, lokalnu devojčicu i jedno bezazleno veče se produžilo u pijanu noć i mnogo meseci kasnije je njoj donelo mnogo besanih noći.
Venčanje je bilo skromno ali je rođenje kuronje proslavljeno kako dolikuje. Svi su nešto dobili: unuče ili bratanca. Jedino on nije shvatio da je “dobio” porodicu. I kako bi? Za njega je putanja od mezimčeta do muža i roditelja bila nepremostiva.
Utoliko mu je bilo lakše da na proslavu prvog sinovljevog rođendana vozi svoje roditelje do Velike Plane. Milica je vrlo brzo skontala da život u velikom gradu nije bajka koju je sanjala i vratila se “kod roditelja”. Iz početka je mislila da je privremeno, ali nekoliko godina kasnije je ta “privremenost” postala način života.
Diplomirao je taman pred sinovljevu malu maturu. Tako je od obične, postao školovana budala koja je nepismena za život.
Protok vremena je prihvatao jedino kroz smenu liga, prvenstava, olimpijada, otvaranje i otvaranje lokalnih kladionica, spadanje sa konja na najeftinija piva, švercovan duvan i sumnjive brlje ispod tezge.
Život mu je konačno okrenuo leđa kada su mu se roditelji razboleli. Nije mu smetalo da svaki put cima sina da ih vozi do bolnice. Šta će kad mora?! Nema auto. Na brata je odavno prestao da se oslanja jer se mučki odselio u Kanadu.
U četrdesetim je počeo da poboljeva. Tada se prisetio Milice. Ta žena se vremenom neobjašnjivo prozlila jer ga je blokirala. Sin nije. Iz početka je “znao za red” ali ga je na kraju mučki smestio u starački dom.
Dreždi na terasi po ceo dan, puši i bleji u soliter preko puta. Tamo se dešavaju neki životi. Svima se nešto desilo osim njemu. Kad mu pljuga dogori do usana ili dok mu se menjaju pelene, njemu bljesne da je ceo život izvozao bez ijedne generalne. Jetra mu otkazuje, šećer ga izjeda, šlog ga je prikovao za invalidska kolica…
Konačno shvata da je kasno za generalnu. Ignorisao je sve znakove upozorenja i uporno je vozio slepom ulicom. Brzine nije menjao, šoferku nije nikada oprao, u retrovizor nije nijednom pogledao. ..
Rikverc je bio njegov način života. Kako bi bilo da pun gas?
Nisam vidio nešto mnogo tekstova posvećenih slavama, krmokolju, rakijskom kotlu I drugim našim svetkovinama, pa sam odlučio da vam pišem. Elem, radi se o tome da je moja porodica počela ove godine da slavi slavu , nakon prekida od nekih 50-ak godina. Nismo slavili dok je deda bio živ, jer je on bio zakleti komunista. Da ironija bude veća, pošto smo mi skorojevići, poslije rata, kad je pravoslavlje ušlo u modu, dedi su došla čak tri popa da pjevaju na sahrani. I sad se sjećam kako su se zgledali među sobom, sve se bojali da će Vojin ustati iz groba, pa ih okupiti k’o ondak kad su dolazili svetiti vodicu. A sad, rješili smo I mi da počnemo slaviti.
Pošto mati nije vična kuhinji, sve smo nabavili iz pekare, uostalom 21. je vijek, ko će se pržiti oko šporeta. Ne znamo mi ni obreda, ali doći će pop pa pokazati, a ima I stari prika on to isto zna. Poč’o narod dolaziti , sve to izgleda dobro još uvijek…
Posjelo se malo, popila se ona dočekuša, stig'o I pop, čekamo 7 sati pa da počnemo.
Došlo I tih 7 časova. Veli pop, prvo slavu da očitam, ja ,pa onda ti mali, tj. ja, očitaj Vjerovanje I Očenaš, onda rakija I pajajnje.
-“Jel’ jasan protokol ?”
“Jeste”- odgovorišmo složno.
Odjednom neko upita popa čim maže kosu kad mu je tako sjajna , ovaj odgovori:”Ničim”
A moj mlađi brat, poluglasno :”Kurcem te spičim”. Počeli se mi keseriti, veli pop “Angeli s tobom, dijete…”
-“Jeb’mu ned’lju pope, dijete je, neće više.”- veli ćaća. Nastavišmo mi…
Veli pop:”’Aj mali okadi.”
A ja nikud pristao nisam, ne znam ni kako se kadi , a mati već gura paljak sa pepelom I tamjanom u ruku. Počo ja vintati paljkom, k’o konj u gumnu, veli prika: “U lijevu ruku dijete, desnom se krstiš jeb’la te ned’lja, nepismena, pa kad se prekrstiš, oko svijeće tri puta, pa onda nas okadi.” Sve ja to nekako uradim, al’ kad sam trebao druge kaditi, tu se opet zajebem. Uzmem onaj jebeni paljak pa od jednog do drugog nosim I desnom rukom nanosim dim na njih da se kade. Umrli mi ljudi od smijeha, vele : ”Nemoj se džaba truditi, sami ćemo mi naćerati dim na nas, pa se okaditi.”
Očita pop slavu, šta će, čoek zna, sve zapjeva, k'o Vitni Hjuston Kevinu Kostneru u Tjelohranitelju. Došao red na mene, Očenaš sam nekako I smlatio, al’ ono Vjerovanje me pošteno sjebalo, taman kad sam došao do onog dijela đe se Isus ovaplotio od Marije Djeve, počnem se smijati k’o da mi je 5 godina, I zapnem. Šta’ š kad nema refrena k’o u slavi “Vo slavu I čest” pa nemaš đe odmoriti. Odape mi pop I ja nastavim I dovršim. Krenule I rakije, kod nas idu tri repice, proseravanje, ali ne znam što… Mada, kažu, ima sela gdje broj zdravica uveliko prevazilazi broj gostiju, jer se nazdravlja I snajki što je kru umjesila, kravi koja je otelila vočića, I tako čega se ko sjeti, pa pola gostiju I ne dočeka sarmu a već ih iznesu…
U međuvremenu, stari se našo pajati, pa kad ga je glas poč’o izdavati, ubacio u sporohodnu , nikad kraja. Pa onda rezanje slavskog kolača u pravom hrišćanskom duhu, tu ćaća nazdravi rječima :”Što u desnici ruci – Dušmanu povuci.”
E, tu je pop već popizdio, vidim krvave mu skočile, jedva je doček’o da se obred završi pa da ide. Stignem ga na vratima da se izvinem, velim:“ Jebi mu sunce pope, izvini, prva nam je slava, pa ne znamo joj ništa, praštaj.“
Veli on:“ Znam da niste do sad slavili, imate tri zagrijancije, a poslije nema zajebavanja.“
Dalje na slavi sve se zna, supa, sarma, red rakije, red mesa, red pive, sve uz potresanje basom...“
U svakom kraju postoji po nekoliko njih. Ali uprkos istim interesovanjima, GPS babe nisu poznate po dobrim međusobnim odnosima. One su maheri u snalaženju po gradu na kratkim relacijama. Specijalizovane su za iste trake: do Doma zdravlja ili pijace. Niko ne zna sve moguće putiće, prečice, i načine izbegavanja gužve u jutarnjim časovima kao sto to znaju GPS babe. One su bolje i od GPS uređaja jer se nikada ne kvare, i u trci sa vremenom uvek su one pobednici. Ne daj Bože da vam se desi da stanete na put nekoj od njih na semaforu (čekajuči da se uključi zeleno za pešake) ili u gradskom autobusu (čekajuči da autobus prvo stane pa da tek onda izađete), jer se od količine hejta koje će osuti po vama otarasiti sporije nego vudu magije. One su najbolji vozači, a da nikada nisu sele za volan. One to mogu i sa suvozačkog mesta.
Ali mogu GPS babe biti i od koristi. Ukoliko kasnite na posao, a idete u pravcu pijace, budite velikodušni prema komšinici, povezite je kada vam je već usput. Skratiće vam put za 10-20 min, garantovano*.
*sitnim slovima: U garanciju nisu uključeni očuvanje psihičke stabilnosti i sluha na desno uho.
Autobus. Krcat još od prve stanice. Krenuli penzioneri prvim jutarnjim. Kako se priblizava stanici pred pijacom, neprobojna masa se polako formira pred vratima. U trenucima kada se autobus polako počinje zaustavljati na stanici i vozač pritiska dugme za otvaranje vrata, baba ustaje sa svog, životom čuvanog mesta, i sa sve torbom na točkiće se svojom neslućenom snagom, koja je iz njenog isušenog organizma izbila kao adrenalin kada je shvatila da postoji mogućnost da ne izađe prva iz autobusa, probija kroz masu i izlazi iz autobusa. I dok se vrata autobusa iza nje još uvek otvaraju, ona kao pobednik nastavlja da razgrće masu, ali sada na ulici, pred pijacom jer mora što pre stići do tezge sa krompirima da vidi dal i danas ima dobrog krompira, koji naravno ne zeli da kupi.
____________________________________________________________________
(Savesni komšija rešio da pomogne starijoj komšinici, i odveze je na pijacu, da se ne gura u autobusu)
-Stoj, tu desno, desno!
-Ali pijaca je pravo..
- Ne znaš ti, pravo svi idu tamo je guzva, ovamo je brže.
posle 10 minuta
- E, komšija, doviđenja. A, ides li i sutra u ovom smeru u pola7?
- (Cuvši: E, komšija, hvala. Prijatno vam želim.) Nema na čemu, hvala, takođe.
Simbol svake skepse starijih i suvišne brige za svojim mladim naraštajem.
Mnogi takve rigidne stavove dovode u vezu sa dedama i- pre svih- babama, međutim njihovo poimanje omladine nije odmaklo mnogo dalje od ideje da "idu tri mladića i puše istu cigaretu", a što se tiče rođene unučadi, u njihovim očima oni ni sa dvadeset neće preći petu.
Zapravo, sve skepse, neobjašnjiva paničenja i brige uglavnom potiču od roditelja, kao lično odgovornih za izvođenjem mladunčadi na životni put. Oni su smislili i "kafiće gde sipaju drogu u piće" i "dovođenje nove snajke svake nedelje". To je verovatno zato što se iz mladosti uglavnom sećaju raznih seksualnih, alko, narko i drugih revolucija, kao i šta su sve one donele, pa su spremni da štite mladunčad od onoga čemu je sama njihova generacija doprinela.
Uostalom, razni istorijski pobornici ljudskih sloboda su listom svoju decu vaspitavali jako rigidno i patrijarhalno.
Noć, 2 ujutru, čuje se tiho otvaranje i zatvaranje vrata. Roditelji leže u krevetu i slušaju
Otac: Evo ga! Idem da mu se naj**** svega živog i neživog!
Majka: Polako, Simo. On je mlad, mora malo da se iživi... Jedino ako nije išao u one kafiće gde sipaju drogu u piće
(čuje se razgovor sa nepoznatom ženskom osobom)
Otac: Šta!? Opet je doveo novu žensku!
(Oboje skaču iz kreveta, u predsoblju zatiču i babu koja se probudila)
Baba (umilni glas Eve Ras): Da li je došao bakin sin?
Otac: Došao je, tašto, doveo nam je novu snajku!
Baba: Jaoj, blago baki! Kakvu snajku? Meni reče da mu je to drugarica...
Otac: Idem po pušku!
Baba: Zete, pa nemoj. Hoće deca da se igraju malo...
Otac (gleda gde je sakrio pušku): Tašto, kada ćete shvatiti da on ima 22 godine i da sada ima drugačiju igračku...
(Sin izlazi iz svoje sobe, nosi posteljinu i jastuk)
Otac: Magarčino! Gde si krenuo? Ko ti je ona tamo, nova snajka?
Sin: U dnevnu sobu, ćale, da prespavam... Kakva nova snajka, matori, drugarica. Iz Galenike je, nije imala noćni prevoz, pa je pozvao da prespava.
Baba: Eto, vidiš, zete. Deca se malo igrala...
Otac (sebi u bradu): E, barem da si našao nešto da jebeš...
Majka: SIMO! Vuci se u krevet!
1. Izražavanje zadovoljstva zbog nekog dogadjaja;
2. odričan odgovor;
3. zapovest;
4. ako.
- Oooo, pa koga to moje oči u kafani vide?! Okle ti, pobratime?
- Odjebao sam juče onu moju kravu.
- Definitivno?
- Definitivno.
- I neka si vala! Nismo mogli da te navatamo dok si bio sa njom, ko da si Higzov bozon. Aaaaa, pa to mora da se zalije! Mala!
---------------------------------------------------
- Kume, 'oćemo još po jednu?
- Neka kume, drugi dan. Moram sad kući, ubiće me Slavka.
---------------------------------------------------
-Neka mi se javi Ćosić pod hitno!
---------------------------------------------------
- Pa kako, majku mu?
- Ma ne pitaj ništa... krenuo do pekare, skrenem na semaforu, kad iz sporedne ulice, kao grom iz vedra neba, izleti, niko drugi do Radiša Urošević i pravo kod mene na suvozačevo.
- Jel vikao oslep'o sam?
- Neka, neka, samo ti zezaj. Doći će i mojih 5 minuta za zajebavanje.
