Putuj Igumane

Čuveni svetski putnik. Ova izreka potiče iz sada već davne 1372. godine, kada se mlad čovek po imenu Iguman zaputio u nepoznato. Nezadovoljan životom na selu, i mogućnostima kakve tamošnji život pruža, uzeo je motku, za nju vezao džak, spakovao najosnovnije stvari i krenuo. Susrećući se sa raznim nevoljama na putu, naučio je da je život van sela težak. Najpre, imao je problem sa nekom vrstom carina koja je tada ograničavala protok seljaka po teritoriji kraljevstva. S obzirom da nije imao dovoljno novca, ostajao je po određeno vreme u svakom mestu kako bi zaradio dovoljno da bi prešao tu nazovi unutrašnju granicu. I tako iznova i iznova. Uputio se ka velikom trgovačkom gradu, koji je tada bio pod okriljem manastirske županije. Brada mu je porasla, i organizam oslabio, tako da je rešio da malo primiri telo, ali ne i duh. Služio je kao sitni pomoćnik jednom zanatskom preduzetniku, kako bi zaradio nešto novca, a nakon smene, uvek je voleo da legne u hlad pod okrilje jedne breze, i da mašta gde će i kako će dalje. Nakon 2 godine gotovo istovetnog života, nastavio je svoje pitešestvije. Zahvalio se tom preduzetniku na svakoj pomoći, i zaputio se ka severu. Sada je imao novca za te "carine", međutim, kako je sever poznat po hladnoći, imao je novi problem. Pritom, ova oblast nije dobra za useve i stoku što je u to vreme bilo izuzetno popularno, pa ni mnogo naselja nije mogao naći. Skoro promrzao, konačno je ugledao jednu krčmu u planini. Tu je dao sav novac koji mu je ostao na neke krznene kapute i šubaru, i nešto toplo spremljene kafe, uz naravno specijalitet krčme-kuvano vino. Odseo je tu 2 dana čisto zbog dobre volje vlasnika, a onda je nastavio da se kreće. Hodao je i hodao... Krao je sa obližnjih farmi kako bi preživljavao. I najzad, stigao je u taj grad u koji se i zaputio. Kada je video ljude u njemu, zapitao se: "Da li je ovo vredelo ovoliki put?". Svi uredno doterani, stalno u nekoj žurbi, niko se nikome ne javlja... Iguman je postao očajan. Nije mogao da nađe posao, jer su tu bili najbolje obučeni šegrti i kalfe, pa je zbog slabih kvalifikacija uvek ostajao praznih ruku. Uspeo je ponegde da zaradi za parče vrućeg hleba iz obližnje pekare iznoseći đubre, ali na to se nije mogao osloniti. Seo je na ulicu, i očajan počeo da kuka: "Šta mi je ovo trebalo, zašto sam uopšte kretao bilo gde? Jooooj, šta ću da radim! A imao sam lep i siguran život na selu. Sad nemam ni para, ni volje da se tamo vraćam, kad pomislim koliki put treba ponovo da pređem!". Masa je počela da se okuplja oko njega, i da mu udeljuje svako po nešto novca. Nije mu bilo jasno o čemu se radi, jer se sa prosjačenjem nikada nije susreo. Kada je na kraju dana pogledao koliko je novca imao-zapanjio se. Odlučio je da kupi konja i dosta hrane, i da krene nazad. Otišavši do prodavaca konja, tražio je najboljeg i najizdržljivijeg. Svakom je nalazio po neku manu, jer je životom u selu naučio podosta o njima. Kada je najzad našao naizgled savršenog konja, prodavac ga pita:
-"Pa dobro bre, šta će ti ovoliko dobar konj? Hoćeš li on da ti ore njiva ceo životni vek?
-"Ne, vraćam se u svoje rodno selo na jugu (i objasni mu gde je tačno).
-"Aaaaa, e pa izvoli konja, i PUTUJ IGUMANE!"