Inspirisan sada već legendarnim definicijama juzera toba-cco-a, ZycloN-a i jNy-a tj. prva tri dela hronike "Counter Strike Svrš", napisah 4. deo hronike koja prati neke od najnenadjebivijih CS hajlajtsa koji ostaju u sećanjima svim kaunterašima, prošlim, sadašnjim, a nadamo se i budućim!
Podsetimo se jNy-ovog svrša 3:
Posle epskog svrša u trećem delu hronike kada je kaunter u neverovatno napetoj završnici svojoj ekipi doneo veliku pobedu, hedšotovavši trojicu protivnika (jednog i kroz kutiju), zatim defjuziravši bombu jednom rukom, drugom palio cigaru, posle čega je sebi zasluženo obezbedio besmrtnost, stiže nedugo očekivani četvrti deo anforgetabl momentsa u istoriji ove velike igre:
* Counter Strike Svrš (4. deo)*
i svrš iz jednog novog ugla, pa pogledajmo:
mapa: dust_2
vreme: podne ili nešto posle podneva (zaključujući po dužinama senki igrača)
odnos terorista i kauntera u igri: 10 protiv 10
rezultat: 15:14 za kauntere
Naš junak, iskusni igrač, danas terorista u gerila autfitu kreće u finalnu borbu. Predvodi svoju ekipu sa više od 40 fragova, i predstavlja strah i trepet za svakog protivnika. Buđelar je skoro pa pun. Brzinom svetlosti klikće B 4,2 - uzima kalaš, B 6, B7 - municiju, B 8, 3, B 8, 4, B 8,5 - fleš, bombu i dimnu. Govori u mikrofon: "To je to! Idemo!" Prska sprejem po podu. Kolegu terora koji je otišao da kenja ubija snajper samo što se vratio iz WC-a i seo za stolicu. To je zato što je bio blizu kamenog zida, vrlo opasnog mesta na ovoj mapi, gde su terori vidljivi kaunterima. "Pi, budala, umesto da se pomeri" - ostali saborci komentarišu ovaj hed, očigledno ne znajući da je kolega imao proliv. Krenuli su! Gazda daje uputstva: "četvorica idu na sajt B, trojica kratko A, dvojica iza mene na dugačko A!" Naš junak predvodi! Štekuje se od kutije do kutije sa C-4 na leđima, polako grabeći u nepoznato. Baca dimnu, na izlazu iz kapije kod dugog A. "Nema nikog? Neki štek opet, sigurno" - pomišlja u sebi, dok stavlja tompus u usta. Vireći ka bomb sajtu A, locira dva neprijatelja u šteku kod zida, koji gledaju ka prilazu kratkog A. Jedan od njih čuči. Zadovoljno se smešeći cilja istog u vugla. Pokušava da u tom haosu zaledi momenat, i sa jednim metkom prospe štekari čontru o zid. Oseća kako se igra zahuhtava, preko slučalica čuje glasove i pokliče, tutnjavu metaka sa svih strana i eksplozije bombi odnekle. Evo ga! Našao je zen! Vreme se usporilo, sve je slou-mou! Video je matrix! Pritiska miš dok mu tompus viri između srednjeg i kažiprsta. Čuje se BAAAM! (metak leti > > > > > > > > > > > > (pogađa - pljuc! čontra vrišti na sve strane! hedšot!) Ali ček! Šta se dešava??? Pa to je u stvari naš junak pogođen, i to frendli fajerom nuba u sopstvenoj ekipi!!! Pada na pod, nacrtavši sopstvenom krvlju grafit bolje nego onaj na početku sprejem. Da sve bude gore, klinac ga je rokno polupraznim glokom! U šoku ne zna šta mu se dogodilo! Ne može da nađe dovoljno sočne psovke kojima bi ga počastio! Dok sluša glasove svojih saboraca koji govore: "Mali koji si ti kreten, neverovatno!", oči mu se polako zatvaraju i sa nevericom progovara u mikrofon: "jebote kakav svrš!".
Osoba zaposlena u državnim službama i administraciji, stručno osposobljena za rovovski rat međ' šalterima. Brine se o problemima koji nastanu onog trenutka kada operateri (šalteruše) dođu u konflikt sa svojim operativno-radnim jedinicama (kompjuterima).
Taj problem, koji kontrolor mora rešiti, čini jedna stavka: neodgovaranje na zadate komande. Blokada, pad sistema, još malo pa plavi ekran smrti. Haos planetarnih razmera.
Dođe on, gleda, gleda, klikće mišem (tasterima istog), kucka neka slovca ("Home", "Esc" i tako ta slična "ozbiljno-operativna" dugmad), gleda zamišljen (unutar glave mu je verovatno monolog istovetan monologu glumaca u latinoameričkim sapunicama) i odlučuje: pritiska restart dugme i vraća mašinu u operativno stanje.
Šalteruša: "Jao, pa šta je sad ovo? Pa, što mi ne izlazi ništa što iskucam? Šta ova strelica stoji ovako? Mile, možete li doći ovamo?"
(Objašnjenje: iako kontrolora (Mileta), šalteruša zove ličnim imenom ili nadimkom, ona mu i dalje persira jer tako je naučena da mora. To je pokazatelj prisnog odnosa u toj organizaciji, ali i međusobnog poštovanja, što zbog godina, što zbog položaja).
Kontrolor sistema (čitaj - priučena budala, uglavnom): "Izvolite gospođice, recite u čemu je problem?"
Š: "Pa, ja sam stranci (gospodin ili gospođa koji su došli da državi plate nešto posle 2 sata stajanja u redu) kucala račun, tačnije obrađivala sam podatke, kada je najednom sistem blokirao. Ne znam šta da radim."
KS: "Videćemo šta je u pitanju. Dozolite (čitaj: diži guzicu da sednem, zar moram da ti svaki put crtam kakav je red)."
Klik, klik, kliklikliklik.
KS: "Hm..."
Kuc, kuc, kuckuc.
KS: "Hmmmm... Šta li je sad u pitanju?"
Unutrašnji monolog KS-a: "E, jebem mu sve da mu jebem! Pa, šta je ovo koj' kerov kurac, jebem mu sve? Hajd' sad, reši ti ovo na finjaka. Ako ne osposobim ovo da radi, poljuljaće mi se reputacija. Ko me jebe kad nisam slušao na specijalizaciji. Lepo rekli, to je forme radi, da ne bude da nas nisu prekvalifikovali, da opravdaju pojedene i popijene pare, da bude da su to sa razlogom spičkali, ustagijebem sve da gi jebem. A, ovo govno, sveca mu njegovog i ko ga napravio, da samo restartujem, resetujem ili kako je već pravilno, pa to može svaka šuša da uradi. Ništa, improvizovaću, moram tako."
KS: "Koleginice, ja ovo moram da restarujem, jer posao ne sme da trpi, nama je svaki šalter potreban kao operativan. Nadajmo se da će posle ovoga kompjuter biti operativan za rad. Serviseri će se kasnije pozabaviti sa samim problemom, ako do njega ponovo dođe."
Veoma ozbiljan, sa neverovatnim mirom i sigurnošću pritiska "restart" dugme na računaru. Po podizanju sistema, sa blagim osmehom (jedva primetnim) odlazi na svoj prestol (rasklimanu stolicu u mini-boksu) da posmatra svet koji dolazi da plati svoj mesečni dug državi.
Stranka sa druge strane šaltera (u sebi): "Jebem vas ja sve da vas jebem, bagro nestručna! Život mi prođe u redovima zbog vas stručnih, jebem ja vas tako stručne!"
"Jebeš praznike!"
To je prvo što je rekao. Bio je fin, kao i uvek do tada. I posle toga je uvek bio fin. Fino se najebao majke svima kad god je za to imao prilike. Sada je pogotovo imao razloga za nečim takvim. Kako je hladno vreme došlo tako se i obim posla u sve posrnulijem preduzeću smanjio. Plata je kasnija dva meseca, najavljeno je da će novembarska biti prepolovljena, a decembarske verovatno neće ni biti. Prođe Sveti Nikola, ide doček, a zatim Božić i onaj Pravi doček, Naš! Ženi trebaju ženske stvari. Deci trebaju dečije stvari. Njemu treba puno rakije da se obeznani.
Istina je da je sam i da nema ni žene, a kamoli dece, da živi na tavanu porodične kuće, da ga svako jutro bude golubovi i da mu ćale tokom svakog obroka kenja. Zato je samo rekao: "Jebeš praznike!" ustao od stola, obuo cipele, obukao iznošenu perjanu jaknu, izašao iz roditeljske mu kuće i uputio se putem od kabistra, usput psujući imenom i prezimenom ministra. Prvo vojnog, posle obrazovanja, onog bez portfelja i onog preskakača.
Svratio je do lokalne radnje koja nije "Lidl", već je "Pere Istine mehana", bircuz u kome pošten, radni čovek može naći utehe u brlji sumnjivih sastojaka i još sumnjivijeg kvaliteta, kao i privida ljubavi od strane krčmarica po tarifi "daj šta daš". Seo je za šank, rekao gazda Peri da otvori novo poglavlje i da će mu sve što popije, pojede i pojebe od tog trenutka, pa sve do fajronta, ispltiti istog dana kada mu legne prva zaostala plata. Pera, čija gostiona nikada nije imala fajront, je bezizražajnog izraza lica samo klimnuo glavom, na praznoj strani upisao njegovo ime, datum i vreme, te mu potom sipao jednu čašicu od 0,03, potom drugu, treću, a onda se smorio i ostavio mu ceo litar. Častio ga je sa 0,8 litara izvetre kisele koja mu se vukla od Svetog Ilije, kada mu ju je zatražila neka rđa od čoveka rekla da ne pije i ne jede masno.
"Jebeš praznike!"
Ponovio je to na pola flaše. Pogledao je ka prozoru u kome je video svoj odraz. Hteo je da pljune u tom smeru. Predomislio se jer mu je baš tada zazvonio telefon. Majka zove, brine se jer je kasno. Nonšalantno je odbio poziv, nasuo još jednu čašicu, drmnuo je i iz jednog gutljaja popio. Sipao je sledeću i onda je opet krenuo sa gustiranjem. 31. je decembar, 14:30 na časovniku, a njemu se ne slavi kao drugima - njemu se uopšte ne slavi. Cilj mu je da pije dok se ne usere ili makar obeznani toliko da mu faca izgleda preparirano kao kod redara koji je prdnuo glasno u trenutku kada je počeo da odgovara na učiteljicino pitanje ko je odsutan.
Došla je Rada, pitala ga kako je. On je samo nezainteresovano podrignuo. Sela je na stolicu pored njega, pitala ga da li će je častiti pićem. U svoju čašicu je sipao malo rakije, dodao joj, te potom nagrnuo iz flaše i popio ostatak. Rada ga je pogledala uvređeno. Znala je da od budala koje tu obitavaju i koji se užele malo rvanja u toaletu u stilu "Omaldinske radne akcije 1974" može sve da očekuje, ali ne i ovo. Dobijala je šamare za loše pušenje, dobijala ih za dobro pušenje, dobijala ih bez ikakvog razloga, ali je u tome bilo barem neke emocije. Ovaj odvratni nihilizam kojem je upravo bila izložena je bio šok za njeno, u biti, nežno i krhko biće.
On je podigao ruku, pucnuo glasno prstima kako bi gazda Perinu pažnju dobio, a potom kažiprstom napravio dupli krug. Pera je klimnuo, dogegao se do šanka, polusavijen posegao za novom staklenom litarkom koju je potom stavio ispred njega. Staru flašu je brzo sklonio, za svaki slučaj. Rada je ponovo zatražila pića. Peri je klimnuo kratko i odsečno. Ovaj mu je isto tako odgovorio i na šank stavio još jedu čašu. Nasuo je u obe i ostavio ih. Rada ga je gledala, on nju jok. Samo je piljio pravo. Rada je počela da pije. Pio je i on.
Uglavnom su pričali sa njom, govorili kako je ona previše dobra za to mesto i kako će je izvući odatle i napraviti poštenom ženom. Posle guženja u smrdljivom toaletu su plaćali račun za piće, meze i dodatne usluge. Sutra je nisu ni poznavali kada su pili prvu jutarnju kafu u podne. Uveče joj ništa više nisu pričali, samo bi joj govorili: "Dolaz!" dok su se klimavim koracima vukli u pravcu vrata na kojima je rđavim slovima pisalo "WC".
On je ćutao, nakratko zaškrgutao zubima pre nego što bi u sebe sasuo još otrova. Prijalo mu je. To je bilo gorivo za njegovu vatru koja je plamtela kao najgrandioznija salemska lomača. Taj požar ga je iznutra celog uzeo, zagrlio ga kao najgracioznija ljubavnica koja je iskreno volela grozotu njegovoga bića i potpuno joj se predala. Zato mu nije trebala niti Rada, niti bilo koja Perina mučenica - samo je ova mutna tečnost imala ono što mu je trebalo.
Podne i veče su odmicali brzo, pevalo se, igralo, dupence konobaričino štipkalo. "Dogodine u Kninu!" je neko povikao. "Tako je!" - odgovarali su. Pera ih je prekrštenih ruku gledao. Svaku razbijenu čašu kao dodatni trošak zapisivao. Može sve da se radi, što da ne, ali sve mora i da se plati. Razbijena čaša, piksla i konobarice vilica. Nema murije, nema suda, ali ima da te boli više nego šut u muda.
Pera je pogledao u Radu koja je tužno gledala u njega. Džaba sedi samo, para biti neće. Nesuđena mušterija samo pije i preda se bulji. Plaši se ona, plaši se i Pera. Zna mu strica i kakva je to, kada dobrano popije, bio zlica. Ima koga da zove ako bude belaja, al' dok on dođe ima da u kafani bude zateknuta celokupne klijentele pogibija.
"Jebeš praznike!" Razdrao se i sveg glasa. Ustao je naglo, uhvatio Radu i bacio je na najbliži slobodni sto. Dok je otkopčavao pantalone, slobodnom rukom je uzeo flašu. Grlić u usta, kitu u Radu. Teslačio je dok je radžu na iskap ispijao. I gazda Pera i klijantela su nebo i u čudu gledali. Čula se samo Rada kako mazno stenje. Kako je kapljice nestalo, tako se i sa rabotom prestalo. Masa je od oduševljenja zapljeskala, ime mu glasno uzvikivala, legendom ga nazivala. Na rukama ga ponesoše, od jednog kraja do drugog ga vodiše. On je samo kao Patrik Zvezda tupo gledao u lusterske sijalice nadajući se da su to svetla lomača u daljini.
Novogodišnji kup
