Majstor za plasiranje ideje u tuđe glave. Ako je još i sam indoktriniran u ono što priča, dobija +42 poena na dexterity, što ga čini praktično neuništivim.
Sve na njemu je posebno izabrano da maksimalno suptilno skrene pažnju, od garderobe do gestikulacija rukama i izraza lica. Ništa nije suvišno, sve je pažljivo dotjerano i stoji na svom mjestu na najbolji način, kako bi ispiranje mozga bilo što efikasnije.
Prvo što uradi, jeste da zasadi malecku klicu sagovorniku. Onako, usput, kao pomene neke nebitne sitnice, naizgled nepovezane i pusti te da ti sam dođeš do zaključka. Kako vrijeme prolazi u tvojoj glavi klikeri bućkaju i najzad ukapiraš istinu. A on koji je svo vrijeme bio tu pored tebe i pratio tvoj razvoj, vješto glumi iznenađenje, uz obavezan komentar tipa "mislim da si na tragu nečega".
Ž: Đe si Mikajilo, legendo. Nema te sto godina.
M: Evo me, moj dobri čovječe. Bog neka je sa tobom.
Ž: Vidi ga što baca sintagme. Pa gdje si se skrivao svo ovo vrijeme? I kakva ti je to šešulja?
M: Koje? Ma to mi bilo prvo što sam dohvatio jutros da obučem. Znaš, mnogo sam zauzet. Zato me nije bilo praktično nigdje ovih dana.
Ž: A je li? Šta te tako okupiralo?
M: Vidiš, mnogo sam zabrinut u poslednje vrijeme. Gledao sam neke dokumentarce na jutubu i neki od njih su imali reference na HRT-ove emisije u kojim se govorilo o postanju svijeta. Pričalo se o tome da je raj prapostojbina Hrvata i tako.
Ž: Au jebo te. Odakle im te informacije sada?
M: Očigledno su neke nove stvari došle na vidjelo. Uglavnom, tu mi Srbi nismo pomenuti nikako.
Ž: Aha. U ljeljak ti jebem. Pa to je krajnje zabrinjavajuće... (-onomatopeja kamenja koje počinje da se kotrlja u Ž-ovoj glavi)
.
.
.
Ž: Mamu im jebem ustašku. Kako vidim, sve što može sada da se uradi je da osvojimo Viroviticu. Druge nema.
M: Hmm, vidiš, to mi nije palo na pamet. Ali, mislim da se slažem sa tobom, u potpunosti. Čak šta više.
M: O đe si Stevo. De sekund da malo prozborimo. Nisam te dugo vidio.
S: Oho, duvaj kurce Mikajilo. Ne'š mene u te svoje pizdarije uvući. Spel kasting imjuniti +50 bijač, OPAAAAA
Ne bavi se nikakvom naukom. Naprotiv! Od bilo kog, pa i najslobodnijeg tumačenja nauke je dalje nego Srbija od članstva u EU. Jedino što ga sa Čarlsom povezuje je mogućnost da ga predstave kao kariku koja nedostaje, živi dokaz njegove teorije o postanku i poreklu čoveka.
- Tata, večeras dolazi dečko po mene, pa bih te zamolila da se uljudno ponašaš.
- Ih, kad ja nisam bio fin? Pa, mene zovu kultura na dve noge, a uljudan mi je drugo prezime. Nego, kad smo već kod toga, je l' opet onaj što dokazao Darvina?
- Ne, ako misliš na Mišicu, to je gotovo! Ali ipak preteruješ!
- Ma nemoj?! Ček' da se prisetim... Svaka druga reč mu bila "Mis'im..." iako je očigledno da nema čime, a ostatak vokabulara mu je "ovaj, ovo-ono, paaa, značiii..."
- Dobro, on je fudbaler, ako je u njegovu odbranu...
- Dobro, ali ono čačkanje nosa, naročito u toku večere, sviranje iz debelog creva, da se kulturno izrazim, glasan govor i šizofreničan smeh uz mlataranje rukama i komadiće pljuvačke koji lete okolo, pišanje u lavabo, bacanje pegle u hodniku... Pa još će meni "maćori", a tvoju kevu za dupe uštipao pri odlasku! I šta sam mogao osim da 'vatam za gušu, do vrata i noga u dupe. Sa uživanjem, dodao bih!
- Malo si i ti to sam isprovocirao. Nisi baš morao ceo balon one šećeruše da izneseš i staviš ispred njega.
- Inicijacija, ćerko! A što pije kad ne može da podnese?
- Vidi, ovaj večeras je fin i kulturan, studira. I zato i ti da pripaziš malo.
- Fin, kažeš, kulturan... Dobro, onda ćemo drugačije, nema brlje. Ženo, spremi onu dedinu gromovaču iz podruma!
Novi dijalekat srpskog jezika, koji koriste političari.
Govor na Evropsko-unijskom:
Naša zemlja će učiniti sve da bi dostigla standarde Evropske unije.
............
Transparentna administracija i pravosuđe
............
Potpuna saradnja sa međunarodnim institucijama.
...............
Slobode seksualnim manjinama.
.............
Lideri u regionu.
....................
Ravnopravan partnerski odnos u zajednici evropskih naroda.
................
Jer Evropska unija nema alternative.
.................
Na Šumadijsko-vojvođanskom:
Uradićemo sve što nam kažu. Ko radi domaće zadatke, taj ne radi na građevini posle. Jeste videli nekad “vukovca” na građevini?Jeste kurac, osim ako se navuko na alkohol.
I više neće moći da dekraju ovi na vlasti. Nema više ono: “ovoga ne mogu da osudim, on je Perin kum”. Kojiii breeee Pera?!? Ko mu jebe mater, bre.
I ima da spakujemo, i da im pošaljemo, svakoga koga nam kažu. Bole nas kita. Nećemo mi da ih ranimo... Specijalne sudnice, Hajat, pičke materine. Nema više, matori! Ima Hajat i u Švedskoj, idi tamo jedi ostrige, mamu ti jebem.
Pederi mogu, ponavljam mogu, da idu ulicom i da viču: “ja sam peder! Ja sam peder!” I za dupe mogu da se vataju. Jer koogaa boooli kurac! Nije zarazno. A nama, normalnima, će da ostane više riba.
A Hrvati ?!? Ima da bude ko na basketu.
A kad sve to uradimo, onda ćemo lepo da prodajemo kuruze gde mi oćemo. Svaka pijaca ima da bude naša bre! Mejd in Srbija bre!
I na kraju, ako treba, pooopuuušićemo im kurac.
Ne zato što hoćemo..... nego zato..... što moramo.
Možda najlepši odgovor na pitanje šta je zapravo uspeh u životu?!
Ima ljudi koji čitav život jure novac. I oni se odriču sveg što je zapravo bitno u životu, samo da bi skupili što više papira. Valjda u toj jurnjavi i ne primećuju obične radosti, nikad ne zastanu da čuju pesmu, al jebeš pesmu, nikad ne zastanu da čuju mladost kako ječi za njima. Oni proćerdaju život i tek negde na posletku shvate besmislenost svog postojanja. Za njih mnogi kažu da su uspeli, jer su bogati.
*
Postoje i ljudi koji jednostavno znaju da greše, ali opet ne mogu u toj gluposti stati. Njih boli što u svom bogatstvu, osećaju samoću, pa kupuju prijateljstva, kupuju ljudski govor. Oni čitav život provode u očajanju, ali se bolesno trude da to prikriju makar pred drugima.
*
Opet postoji i onaj sloj koji nema ništa, a opet je zatrovan. Oni se vode po onoj, ako nemam ja, pa neka nemaju ni drugi. I oni nemaju nikog bliskog, ali ih ljudi opet malo više shvataju, jer veruju da makar nisu od dobra poludeli.
*
I da nije sve tako crno, postoje i oni koji su po svom nastanku predodređeni da budu pre svega ljudi. Oni uglavnom nemaju mnogo, ali nikada ne kukaju na svoje siromaštvo, jer opet svesni su svog bogatstva. Znaju da ako nemaju suprugu da izvedu u restoran, a oni će je provesti kraj uličnog svirača i za nekih 500 dianra naručiti njihovu pesmu. Oni će naći opravdanje i za sujetne, proklete i pohlepne. I dok oni uživaju u svojoj dobroti, drugi će im zavideti, nesvesni da su se takvog života sami davno odrekli. Jer kako reče meni jedan čovek:
-Ne može svako biti šampion, ali može biti čovek.
Uhvatiti se u koštac sa nekom problematikom. Prestati sa okolišanjem, oblizivanjem i grickanjem i zaista početi sa rešavanjem problema.
- Moment, dragi gospodine, ne bi bilo u redu da prođete a da ne pogledate šta smo to mi pripremili za Vas.
Zastao sam na trenutak i uzvratio pogled. Njen nije obećavao, bio je nekako... ne znam. I ko zna koliko li ih je toga dana pogledala, jebote. Možda je pogled i našminkala. Pa moje lice je samo još jedno lepo lice u moru lepih lica koja su prodefilovala pored mesta na kojem je toga dana ona stajala. Ma odjebi, bre, ako misliš da sam ja neka tamo laka roba.
- Pogledajte, gospodine.
- Pa, ne znam baš. Više sam neobičan tip, ako me razumete, gospođice.
- O, da, itekako Vas razumem, gospodine. Možda ovo? Sigurna sam da ste veoma iskusni ali... ne znam da li ste već... Da, ovo je naslov za vas. Sigurno ima stvari u koje još niste zarili zube, onako, iz prvog lica, oduševiće Vas. Ovo zaista morate u trku nabaviti, verujte.
Naslov je zaista obećavao. Što da ne, rekoh sebi. Sigurno će biti bolje od uobičajenog smeća koje inače gledam pred spavanje. Ali ona, ona je i dalje je stajala tu i posmatrala me. Prolazili su i drugi ljudi, zastajkivali, pokušavali da pitaju, ali ona je gledala samo mene. I njen ubrzani i isprekidani govor. Da li sam ja izazvao to rumenilo... Možda.
- Ovo je vaš račun, gospodine. Moment, dragi gospodine, ne bi bilo u redu da prođete a da ne pogledate šta smo to mi pripremili za Vas.
Došlo vrijeme da gomila čelika i aluminijuma postane predmet obožavanja. Zašto da ne? Ljudi obožavaju i upaljače, skrve gomilu para na nešto što može stati u džep i proizvodi vatru. Korisno. Koliko i šibice svakako. Doduše šibice niko ne obožava. Licemjeri.
Elem, sve bi to bilo okej (slijepcima), da ljudi ne obožavaju gomilu čelika i aluminijuma proizvedenu u Njemačkoj. Štutgartu, Minhenu, Švajnštangeru, gdje li već ne. Može biti da su im đedovi i babe obožavali njemačke tenkove i one smiješne motore sa prikolicom, koje smo gledali u partizanskim filmovima. Prle i Tihi, kome su oni bre prodavali te priče o ređanju Njemaca automatima. Jugosloveni, stvarno ste bili naivni. Doduše nismo ni mi bolji. Nama priču prodaje Švarcineger. Švabo.
Njemci kad naprave rat i auto to bude svjetski. Svaka čast autoru ove rečenice. Ne treba ga mrzjeti. Ili možda treba. Ako je naš čovjek. Ako nije, treba mrzjeti onoga ko je preveo i približio zaludnom balkanskom narodu. Čovječe, voliš auto koje je napravio tamo neki kobasičar Hans, čiji je deda jurio tvog dedu bajonetom kroz voćnjak, dok je ovaj pokušavao da napravi tvog tatu Radivoja komšinici Stani. Strašno.
Zašto ne voliš neki drugi auto? Francuze naprimer? Oni imaju lijepa kola. Pežoe, Renoe, Citroene... Čak im i imena zvuče simpatično. Fin narod ti Francuzi. Doduše malo me nervira taj njihov govor. Nekako je nemužavan. Pederski, rekao bi moj stari. Svi ti članovi NATO saveza si pederi. Oni nas da gađaju bombom jeb'o ih otac. Slali su nam bombe a sad bi da nam šalju auta. E nećeš majčin sine. Od vas ništa dobro ne mož' da potekne. Eto vam vaša kilava auta, jebite se u njima, po mogućnosti muško s muškim kad ste već degenerisan narod. I to ti oćeš da voliš? Auta koja prave homoseksualci?
Pusti bre Bemvee i Mercedese, to bre duše nema, to je hladno ko noga u leša. Auto biraj u toplijim predjelima. Eto Talijan. Veseo narod, ima dušu. I auta su im takva. To bre igra na putu. To se vozi sa osmijehom. Doduše, od tih Italijana me ponekad smijeh uhvati. Dobro, ne samo ponekad. Bolje reći uglavnom. Ili stalno, šta bre ublažavam. De će bre kilavi Italijan da napravi vozilo? Pa oni ni u ratu nisu mogli da prismrde pobjedi. Mjesto da juri mog đeda Marinka da ga okači na trgu, što šuruje s četnicima, on jurio moju babu Stamenu da joj se zavuče međ noge. I onda me pitaju što ja danas volim tjestenine. Moram. I mrzim što ih volim. Sačuvaj me bože rata i Fijata, reče neko pametniji od mene. Ili zaludniji. Morao je biti zaludan kad je smislio takvu glupost.
Demokratija ne dolazi u Poršeu. Nju donosi Dženeral Motors. Amerikanac. Šta? Mislio si da dolazi u Ladi? Žalim te. Niva može da donese samo bol u leđima ako sjediš pozadi. Šta su bre oni mislili kad su je pravili? Da ću djecu da vozim u školu sa njom, pa ostavili prostora pozadi samo za klince. Jes, da im se smije učiteljica. Mada, kad bolje razmislim i američka auta su govna. A oni koji ih vole su domaći izdajnici. Idi u Avganistan pa voli američka kola.
Japance i ostalu žute proizvođače pokretnih kontejnera ne bih komentarisao. Stara poslovica kaže ''kakvi su ti pornići, takva ti je i autoindustrija''. Japanski pornići hm...
Kupujte Zastavina vozila! Domaće mile, pomozi napaćenoj državi. Pljuni par iljada za tog jebenog Fijata i napuni državnu kasu! Fijata? Italijana? Ma kakvi. Bolje Njemca da uzmeš nego Zastavu. Doveli su fašiste da nam prave vozila u kojima će se voziti naša djeca. A i kad nije bilo njih, pravili su ih po Fijatovom modelu. Fijat je govno. Jugo je Fijatov proizvod. Jugo je govno. Kako možeš da voliš govno?
Jedan savjet. Nemoj da si stereotipan kad biraš vozilo. Ljudi sa stereotipima su goveda. Mrzim ih. Oviha dana nisam najbolji ni sa samim sobom.
Kad malo bolje razmislim, ne treba osuđivati ljubitelje njemačkih vozila. Ljubitelji svih vrsta vozila su govna. Idi pješke, kako Bog miluje. Nije ti se ni đed vozio, šta imaš i ti.
Popih neki dan prijavu za nepropuštanje pješaka na semaforu. Pa majku mu jebem što ne sjedi kući? Šta bre ima da se šetka ulicom kuda idu kola?
Pješaci su govna.
definicija napisana za Mizan trophy.
Bješe to negdje trideset druga ili trideset treća godina od mog rođenja, sad ne mogu da se sjetim tačno, samo znam da je bilo ljeto. Mada jebeš mu mater, kod nas je cijele godine toplo, tako da i ne znaš kad je ljeto, a kad je zima.
Uglavnom, toga dana kao i svakog drugog do tad, sjedio sam sa ekipom ispred Jozine radionice i pili neko loše pivo i pričali o lokalnoj fuksi Mariji. Inače Jozo je bio moj ćale, mada ni ja ni on nismo vjerovali da je baš tako, ali me je prizno i izdržavao sve te godine, a po tom pitanju keva se branila ćutanjem. Jozo inače nije bio loš čovjek, i prema meni je bio dobar, jedino je stalno prigovarao kako sa trideset i više godina sprcanih u guzici nisam ništa posigo u životu.
*-Jebo ti Bog mater, tačno se vidi da nisi moj! Dok ja ovde žuljam ruke i rmbačim po cijeli dan u radnji, ti i ti tvoji džabalebaroši samo dangubite i ločete to pivo. Svi sprcali preko trideset godina u guzice, a niko nema ni kučeta ni mačeta.
-Ćale ajd iskuliraj malo, vidiš da smo u toku vrlo bitnog razgovora.
-Sigurno niste pričali o nečem pametnom. Nego, de ti meni reci šta ti misliš sa svojim životom? Ja te više na grbači ne planiram nositi, ukoliko ne pronađeš neki poso, kući ne dolazi.
-De ćale, koji ti je sad...
-Ja sam ti reko kako je, a ti sad vidi. I goni mi se odatle, i ti i ovi tvoji, samo mi mušterije tjerate, ajmo sikter...*
Uvidjevši da se ćale ne zeza i da moja egsistencija i zajebavanje se bliži kraju, odlčio sam da se bacim na razmišljanje. Otišo sam do zadruge uzeo dvolitru, i produžio do klupe u obližnjem parku, te se dao u razmišljnje čime da se bavim dalje u životu. Jebeš mu mater, znao sam da nisam za fizičkog rmbanja. Realno, u životu nisam ništa teže od kašike digo, tako da takav vid posla nisam ni uzimao u obzir. Kontam, moram i ja u nečem biti dobar, ...al u čemu? Pade mi na pamet, da onda kad smo duvali kod Petra na gajbi, brbljo sam i pričo kojekakve priče čitav dan, znači znam mudrovati i lelemudati, možda bi mogo biti kakav političar ili pi ar ili nešto od tih fensi zanimanja, mada za to treba privatni fakultet...jebeš mu mater...i sve tako razmišljam, po glavi mi se motaju ćaletove riječi, jebo ti Bog mater,...jebo ti Bog mater,... i onda mi je sinulo. Zovnem Marka da stižem kod njega i da okupi ekipu jer imam pakleni plan.
*-Slušajte ovo, smislio sam kako ćemo se obogatiti i postati poznati. Slušajte, ovako, jeste li vidili kako po hramovima, na ikonama i statuama ima hrpa love što vjernici ostavljaju?
-Šta, oćeš da hapamo pare sa ikona, jeben ti plan nema šta?
-Ne idiote, nego kontam da osnujemo svoju sektu, pardon religiju tako se moderno kaže.
-Još gori plan nego ovo s hapanjem sa ikona?
-E Tomo, nije ni čudo što te zovu Nevjerni, kad ni u šta što se kaže ti nemaš povjerenja.
-Ne seri, Nevjerni Toma me zovu jer stalno varam ovu moju malu iako smo u vezi već četiri godine.
-Ma zajebi to, slušate sve sam smislio, ovako, ja pošto znam puno brbljati i palamuditi, ja ću biti novi prorok, odnosno Božiji sin, ionako svi znaju da nisam Jozin. Tako da ćemo reći da je moja meter Marija bezgrešno začela. Ja ću izvoditi neke trikove što znam, pogađati karte, onaj trik s vodom i vinom što me je šanker Isak naučio, i još što šta i rećemo da su čuda, kenjaćemo o nekoj kosmičkoj pravdi, pričaćemo kako su siromašni upravu, jer je to najbrojnija populacija, i tako. A vi će te bit moji učenici kao, tako da i vi možete palamuditi, ionako ste svi ribolovci, a ribolovačke priče su još nadrealnije od lovačkih.*
Od tada je prošlo dosta vremena, dosta toga se izdešavalo, ali uspio sam u svojoj namjeri. Moja religija sakupila je veliki broj pristalica, ljudi su me pratili svuda, držao sam motivacione govore ko jebeni Nik Vuičić, izvodio trikove pred ljudima, a oni bili zapanjeni, i tako dalje, sa tim je došla popularnost, vip mjesta u klubovima, ljudi traže moj autrogram, čak sam i lokalnu fuksu Mariju poveo sa sobom, pa pričam kako je prosvećena jer se pokajala za svoje grijehe, a ustvari je otresam od kurca gdje god stignem, i tako. Postao sam poznat preko cijele zemlje, evo baš mi je preključe stiglo pismo sa pozivnicom da nastupam u Jerusalimu. Pa eto sutra, treći dan po pismu se spremam da krenem tamo, kažu da će Pontije Pilat lično doći da me sluša. Hmm kad bi njega ubjedio, bio bi odličan sponzor za moju kampanju. U petak kad održim govor na Golgoti, i ako dobro odradim ovaj trik ko Hudini mislim da ću steći globalnu popularnost. Juda kaže da mi je spremio iznenađenje. Jedva čekam.
Ovi iz crkve tvde drugacije, ali vako je bilo.
Lovačke priče...
Noćna mora svakog iole neozbiljnog srednjoškolca,vrhunac napetosi i tantalove muke pri odabiru prve teme ili "one druge" još ako je tema iz gradiva radosti nema kraja...
Primer je sa nekog književnog foruma,ali objašnjava problem
Pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak Vladimira Ševe - teme na pismenom su bile:
- 'Koštana'
- 'Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim'
Ševa je izabrao ovu drugu...
Gledam, al' oči su mi sklopljene.
Osećam miris sveže lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvački
Sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.
Slusam popa koji nariče i decu koja se deru: 'Kuku! Strikooo!' Odlučih
da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio
sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam
zadovoljan.
Sahrana je prilično dobro uradjena. Mile, prvi gučevački trubač sa
svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju,
dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom
zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Počeh da vičem: 'Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim',
ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i
pomislih: 'E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško
pasti.'
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: 'E pa dodje vreme da
se rastajemo'. Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima
raja stajao je Sveti Petar. 'Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi
ispričamo'.
Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: 'Ne piše ti se dobro,
Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka.' Priznajem, malo sam se
uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.
Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa
rekoh:
'Dobar dan, Bože!'. Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: 'Kazi Omoljice.'
Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:
'O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa
Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma
Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da
spomenem...'
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja
tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa
rece:
- Jesi li ti Omoljice pročitao 'Koštanu'?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet ću ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da
si promašio temu.
Bog je moćan - pomislih u sebi...
Dobio je 5!!!
Profesor/Asistent/Nastavnik (zaokružiti odgovarajuće) koji te zakine za prolaz ili veću ocjenu na jednom bodu na ispitu/kolokvijumu/testu (zaokružiti odgovarajuće).
U stvari, ne odnosi se to samo na gorepomenute. I u životu imaš tonu jednobodaša, ljudi koji će ti zbog jedne male, majušne, skoro nevidiljive, "teži nuli" sitnice, odstraniti sve dosadašnje uspjehe koje si postigao. Šta se to njega tiče da li si ti dobio tri Nobelove nagrade iz fizike, ostvario uspjeh u otkrivanju Higsovog bozona ili da li si shvatio na čemu se zasniva Osnovni model, ako ne znaš da sila masi daje ubrzanje. A ne shvata da je to, između svega ostalog, možda bio samo trenutak slabosti moždanih ćelija da pošalju impuls gdje treba, kad treba. Ko zna.
Kako god, pičke su jedne neopisive, što ljude za najmanje sitnice obore ko PVO.
- Dakle kolega Šarenoviću, vi imate ovde 74 boda, i to vam je sedmica. Jeste li vi zadovoljni time?
- Pa vidite profesore, ja sam se... ovaj... nadao da biste možda... mogli da mi... znate već, poklonite taj jedan bod, da ostvarim pravo na stipendiju.
- Ah kolega, ne mogu to da učinim, meni je strašno žao, ali znate kakva su pravila.
- Ali profesore, šta da radim sa majkom i tri mlađe sestre kod kuće, koje žive od moje stipendije?
- Ne znam kolega, to je vaša stva..
- Da vas pitam nešto profesore. Imate li vi braće i sestara?
- Kakvo je to...
- Pitam vas, imate li braće i sestara?
- Nemam, ali ne vidi...
- Nemate, dakle jedinac ste?
- Kolega, molim vas...
- I vi ste gradsko dete? Odrasli u stanu, roditelji skupa, sve super, bleja pred zgradom, ovo ono?
- Da, jeste, tako je, ali ja...
- Znate li možda kako je kad vam priđe neko i traži vam dinar, jer mu samo taj jedan dinar treba da može hleb da kupi da podeli sa svojom porodicom i da je taj hleb jedino što će jesti taj dan?
- Kolega, vi mislite da sam...
- Znate li profesore, kako je kad vam majka priđe i pita:"Kako ide fakultet taj sine? Je l' ti teško? Uči sine, da bude nešto od tebe!" I mučiš se i radiš i gledaš kako ti život promiče pred očima dok ti rezultat kaže da ti nedostaje samo jedan bod da sve to opravdaš. NE! Jer ste diplomu, kao što svi znamo pokupili na Megatrendu.
- Molim vas...
- Jeste, svi smo čuli tu priču. Nije teško kupiti diplomu, a i vaša predavanja su... šta? Čitate sa slajdova, a kad vas neko pita za objašnjenje, kažete da pitamo asistenta? Stvarno! Znate šta? Da se nosi sve ovo. Odo' na brentu ili u šumu k'o čoek, da se ne mučim ovde sa vama. Tamo mi bar neće reći da promenim motorku kad mi pukne jedan zub na njoj.
- Indeks kolega. Dobili ste deset. Čestitam. Odavno se niko tako nije usprotivio na času. Odavno nisam čuo bolji govor. Svaka čast kolega, da li želite da budete asistent?
PAUZAAA
- Zar već? Au, al smara ovo sa studentarijom.
- Ma ćuti, ti igraš studenta, ja profesora, znaš koliko pljuješ iz usta. Ne moram da se kupam kad dođem kući lololo
- Ajmo, kafa čeka. Reditelj ne daje pauze tako često, požuriteee...
Svijet mali a internet veliki i to je jedna velika istina. Mada, kako reče neko, onoga trenutka kada se to shvati, svijet odmah postaje veći a internet se srazmjerno smanjuje. Krug življenja i njegove ivice o koje se stalno odbijamo, balon od sapunice iz kojeg postoji izlaz. Mali, mikroskopski, ali ipak izlaz. I ulaz u neki drugi krug.
Tako je i sa svijetom. Tu je, oko nas, u vrtlogu Braunovog kretanja sve dok nas neki događaj, neka nevjerovatna slučajnost ne natjera da stanemo i uperimo prst u čelo. Da li je moguće? Vjerovatno nije. Da li je?
- Đe si, pobro?
- Đe’s ti, brate. Jebeš li štogod?
- Ču, ja, jebem li. Meni je od nule do pičke za 3,2 sekunde, pobro!
- Hahahaha, e ta ti je dobra! Mislim da sam to neđe čuo već ali dobra, priznajem, dobra!
- To sam ti ja smislio, pobro, odavno još. To je moja fora. A dobra je, a?
- Ma jesi kurac, to sam pročitao na nekom sajtu… Na Vukajliji sam pročitao.
- Pa što misliš ko je to napisao?
- Ti si MakaronMaster, a?
- Između ostalog. Ma imam ti ja tamo gomilu naloga. Ponekad otvorim nalog samo da bih napisao jednu definiciju.
- Ne zajebaj. Otvaraš nalog samo zbog jedne definicije?
- Pa moraš tako, pobro, ne valja ni biti previše popularan. Odma’ navale na tebe kao hijene, uzmu da te hejtuju, bagra je to tamo velika. A kad se sjetim kad smo počinjali, e druga je to priča bila.
- Kako ste počeli?
- Ma da, sjedimo ja i drug mi jednog dana, pijemo pivo, kuliramo, neka muzika ovo ono i reče mi on da razmišlja da napravi sajt za mlade đe bi se kupili i raspravljali o fudbalu, košarci, razmjenjivali recepte, zašto da ne? Ali ja mu reko, Kajzo, tako mu je nadimak, batali to nego me poslušaj, ako ćeš sajt da praviš moraš ubaciti neko takmičenje, ljudi vole da se takmiče. Znaš kako, najbolje da napraviš sajt za ulični govor, sleng, tako nekako i da ljudi pišu o tome i da uvedeš palac gore i palac dolje, kako se kome sviđa napisano, da se ocjenjuje i tako ćeš privući dosta ljudi. Ljudi vole popularnost, ne možeš da omaneš.
- I?
- Posluša me. Napravismo nas dvojica to sa definicijama i malo po malo napuni se sajt. Napravismo i forum da se o svemu priča, ne bješe loše. Ja sam mu puno pomogao, ako ćemo pravo, u stvari, da nije mene bilo ništa od ovoga ne bi postojalo.
- Ne pričaj?
- Ma da. Mi ti se dosta družimo, mi koji smo među prvima na sajtu, stalno ti se gleda što bi se moglo popraviti. Ne može drugačije. I ovo žena na sajtu te valjaju ponešto, sve sam ti ja to jebao. Ali ne volim da pričam o tome, pravi džentlmen o tome nikada ne priča. I volim da ostanem anoniman, ništa meni ta popularnost ne treba. Dosta je meni to što ovih nekoliko važnih znaju a za ostale me baš briga. I postere sam ja smislio, šćaše Kajzo da ih nazove „humor u slikama“. Zamisli! Ja mu reko da ne zajebaje, kakvi more slikovni humor, mora to efektnije da bude, da narodu odmah ostane u uvo. Ako ćemo pravo, ja sam mu ideju za postere i dao kada jednom stavih jednu sliku na forum pa stavih smiješni komentar neki, ne sjećam se više ali tako je bilo, očiju mi!
- A one reakcije, jesi li i njih smislio?
- Da ti pravo kažem, ne. Koleginica jedna, jednog dana dade predlog. Ali ja je ubijedih da ne nagovara Kajza na to direktno nego da napravi temu na forumu, da predstavi to narodu, kada se vidi koliko je popularno odma' će se samo nametnuti da mora da se napravi. Ali, velim ti, ne treba meni da me pominješ tamo ako imaš nalog, meni je dosta to što ja znam, za druge me nije briga. Takav sam ti ja.
- Evo, da ti pravo kažem, da mi je ovo neko pričao rekao bi mu da laže. Obzirom da si mi ti to pričao, siguran sam da lažeš.
- Ja ti reko a ti kako oćeš.
