Situacije koje bez i jedne reči nepoznatim ljudima bivaju jasne i izvlače im osmehe, te im vrećaju sećanja na prošlost, ili neke tople trenutke. Mogu to biti i nevine radosti detinjstva na koje nas potsećaju klikeranja dečaka ili bljesak gaćica, između vriska i nespretnog pokušaja nepoznate, ali zgodne žene, da pobedi vetar u njegovoj nameri da joj zadigne suknju preko lica.
- Jao, Zvončice, kako si mi samo izmamila osmeh juče. - Što? - Pa vidim ja, neki poznat auto ide ka praonici, potpuno blatnjav, kad u njemu ti, naša Zvončica. - Ajde ćuti... hihihihihi. - I meni bilo hihihihih. To malo zapeli u blatu? - Ma, taman smo se namestili, pade kiša, jebem li joj sve. Jedva se vratismo na asfalat. - Cici, ja mislim da vas ta kiša nije mnogo uzrujala. - Pa i nije, sačekali smo da stane i da se malo zemljani put prosuši. I tako... Sve super, samo me nervira što nam se svi keze. - Pa maco, da si videla tu količinu blata na kolima i ti bi se kezila.
Stolar. Drvodelja. Majstor za daske koje život zrače. Najviše od svega voli da pusti dasku na rende. Daske od mladjeg i mekšeg drveta su mu malo draže zbog veće dostupnosti i lakoće obrade istih. Ne preza naravno ni od obrade starijih i tvrđih komada. Nema daske koju ne može odraditi kad je alat dobar. A stolar bez alata ko žirafa bez vrata. Pored rendeta kao omiljenog alata, jedan od onih koji su mu uvek pri ruci je i ubodna testera. Pa kad krene da krajiči daske, lele si ga dasci, piljevine do plafona od njegovog Metabo ubodnog šampiona. I Makita marka mu godi i nije za bacanje u nedostatku Metabo-a. A tek rupe što voli da odrađuje u daskama, to mu je tek prava milina i uživancija. Svako svrdlo bira prema dasci i potrebama iste. Svrdla od titanijuma, tamnije boje, pokazala su se kvalitetnijim i izbornim materijalom za obradu najtvrdjih daski. Prodju ko kroz sir. Daske uglavnom obradjuje u horizontalno nivelisanom položaju. Kosi ili vertikalni se koristi u specijalnim prilikama, ako daska zahteva specijalnu obradu pod uglom. Omiljeno drvo za daske mu je hrast, i to po mogućstvu Slavonski, iz Hrvatske. Kažu da je to najbolji materijal za obradu. Ponekad ide i sam u nabavku istog u njihovu postojbinu, a nekad mu i daske dopreme drugi, po potrebi. Nakon finalne obrade, bitno je da se uradi glazura i da se daska zaštiti, takoreci lakira. Lakiranje obično radi metodom prskanja, zbog brzine i kvalitetnijeg slojnog pokrivanja. Ako je predmet obrade kvalitetniji, onda se lakiranje obavlja vise puta, u slojevima, po potrebi.
-Joj Mićo, vidi onu što ima er begove....Joooooj... -Pa...Nije loša, šta znam... -Ček ček, jes' ti to reko da nije loša? Jes' ti lud bre, pa pogledaj kolke su joj, pola omanjeg sela može da othrani sa njima, i to bez da se gnječi... -Pa znam, jeste, u pravu si ti, ali nekako su mi...Šta znam... -Lepo ti ustvari kažeš, šta ti znaš...More jebo li te onaj tvoj Dragomir tišljer što te napravio tako jeboludnog da i žene gledate da budu ravne ko daske...Ma za koj se moj ja i objašnjavam s tobom, moram do toaleta, nešto me pritera iznenada...
Istrebljena vrsta moćnim oružjima dekadencije modernog života i to baš u vreme kada filmska industrija, krajnje ironično, cveta!
Inače mogu se pronaći još koji preživeli primerci sa platnom veličine peškira i smanjeni do minijature kabine javnog WC-a, ali i oni će uskoro tužno i zauvek nestati.
Za mene je odlazak u bioskop obavezno značio sedenje u prvom redu balkona sa podignutim nogama i bacanje po koje kokice na one ozbiljne i uštogljene parove i soliste. I ne samo to, odlazak u bioskop je bio ritual drugarskog dogovaranja, okupljanja u dogovoreno vreme, zbijanje šala na račun frizure prodavačice karata i fantasična neizvesnost čekanja da se pogase svetla i počne pucketanje iz nevidljivog zvučnika koji je kao ATOMSKI sat tačno najavljivao siguran početak dugo očekivane čarolije.
Svu tu silnu zabavu su donekle i povremeno kvarili bioskopski “redari” (za koje smo svi smatrali da su odbegli robijaši) koji su patrolirali salom sa snažnim baterijskim lampama i tražili nevaljalu decu. Nekoliko puta se desilo da “redari” uhvate nekog klinca kako sedi na pola stolice i razbacuje ljuspice od semenki oko sebe. Tada bi ga uhvatili za ruke i noge i dok se on bacakao na sve strane odveli bi ga u tajnu, verovatno podrumsku, prostoriju gde bi ga mučili elektrošokovima i raznim instrumentima na struju. Kasnije bi ga predali policiji radi dugotrajnog duševnog preobraćivanaj. Barem smo tako nagadjali.
Bila su to opuštena i neponovljiva vremena. Neponovljiva kao i ono “bioskop ponovo radi!”.
Tamo gde ljudi cesto prolaze, a iz nekog razloga nisu mogli da betoniraju ili asfaltiraju, obicno se nalazi ova sorta podloge. Naravno, ukoliko nije najprostija utabana zemlja.
Istorija klimavih plocica. Ljudi su uvideli problem: "Ovde cesto prolazimo, a kad padne kisa napravi se blato, i onda se skroz iskaljamo kad prolazimo" Onda su smislili resenje: "Hajde da stavimo plocice! One ostaju cvrste i po kisi!" Onda su ih poslagali na stazi, savrseno uklapajuci ivicu uz ivicu. Jedna po jedna, i staza je bila gotova. Ljudi su bili presrecni. Niko nije ni slutio za sta ce te plocice danas da sluze. Upalo vam je nesto u oko. Trepcete, ali nista. Pada kisa, vi drzite kisobran, i hodate ka kuci namigujuci polomljenim klackalicama, ljuljaskama, parovima koji se kresu tu usput, babama (koje vam uzvracaju namigivanje!),dedama (koji vam uzvracaju namigivanje!?!?!?!?!?!), i ponekom kucetu koje trci da se skloni od dosadne kisice. Ni ne slutite da ce pomoc doci nepozvana. Dolazite do ONOG dela.. Ciljajuci jednim okom, dok vam se drugo napunilo suza, vi gazite polako, plocicu po plocicu. Dolazite do prave. Gazite je na pogresnu stranu, ta strana se spusta dole izazivajuci ostar mlaz sterilnog blata koji vas pogadja pravo u oko, pa se onda, sa padom pritiska, spusta do vasih grudi, pantalona, i, polako vam puneci cipele, umire, vracajuci se u svoju komoru ispod plocice. Vi odskacete, upadate do clanaka u blato pored plocica. Voda prolazi kroz rupe oko odvezanih pertli. Pokusavate da obrisete facu rukavom na kome ima vise blata nego ispod vasih nogu. Umazete se skroz. Pokusavate da se popnete nazad na plocice. Cipele, uz glasno "MLJAC!" izlaze iz blata. Nastavite kuci. Uopste i ne obracate paznju ni na oko, ni na plocice. Sad vam je svejedno. Nek vam pucaju u koleno, koga je briga vise... Dolazite kuci, zvonite na vrata. Cujete korake sa druge strane, majku kako se dere iz daljine "Stojadine, to je Vladimir, otvori mu!" Spijunka zaskripi, bljesak svetlosti, pa opet mrak. Spijunka opet skripi. Cujete oca: "Ma kakav Vladimir, ovo opet neki klosar dosao da trazi pare! A ovaj mali kad dodje, ima za jajca na plafon da ga obesim, da izigrava ventilator! De je do sada??" Gurate blatnjavu ruku u dzep, prepipavate mobilni, mp3, nalazite kljuc na dnu dzepa, vadite ga i gurate u bravu..
Čisto prodavanje magle. Kondenzovane, doduše, ali svejedno magle. I to bukvalno!
Elem, neko se setio da izvesnu količinu vode zapakuje u komad plastike cilindričnog oblika, nalepi etiketu sa nazivom svoje firme na isti i tako profitira. Jebote, čak ni marksističke revolucije nisu unele tolike promene na tržište kao ova ideja. Krajnje neverovatno, složićete se.
Naravno, ma koliko prostom svetu ovo delovalo kao bacanje para, uvek postoji malograđanština koja će da poveruje u istinitost priloženog u reklamama za ove proizvode. Naime, obično neka prepička džogira u uskim helankama a zatim otvara flašicu iz koje pije 2-3 gutljaja, nakon čega možemo videti kako njeni krvni sudovi i mišići doživljavaju ekstazu ali baš svi mišići, pa čak i najsitniji, savijači prstiju. Metabolizam se ubrzava a devojka je spremna da sa osmehom na licu istrči još jednu turu polumaratona. Hidrira čak i ispucalu kožu na petama i oporavlja slamastu kosu kojoj daje bujan, prirodan volumen i čisti metabolizam i od vlaške magije.
Ali jebi ga, ipak je to voda sa savršenim odnosom kalcijuma i magnezijuma. Dva prema jedan, ako me sećanje služi.
Ako započnete dan ovim obogaćenim vodama, ceo dan ćete biti sveži, odmorni i spremni čak za suočavanje sa nadrndanim tastom koji bi vam najradije jebao mater jer mu blejite na gajbi. Savršene za sve one koji brinu o sebi i svom zdravlju.
Da ne bude da prodaju najobičniju vodi, setili su se da je obogate aromama. Tako na primer, ako pijete onu sa ukusom breskve koja ima miris razblažene pišaće, bljutav ukus teraće vas da povraćate ali morate stisnuti zube! Pravi lek mora imati gorak ukus.
Ne mogu odoleti a ne postaviti sledeće retoričko pitanje. Zar nije logičnije kupiti pivo ili sok umesto ustajale vode u ambalaži pseudo-futurističkog dizajna koja je potpuno razgradiva, doduše kroz nekih 1,5 miliona godina? Zasigurno jeste ali nema bez ekologije u Evropu.
Uostalom, zašto jednostavno ne otići do kuhinje i nalipati se vode ko kamila gotovo za dž? NE! To je ipak flaširana voda! Ona leči sidu... al zamalo.
Ovo je priča koje se jedva sećam. Gotovo zaboravljena. Bio sam poprilično pijan to veče. Potpuno odvaljen tabanjao sam pločnikom tada ne tako tihog grada. Prošlo je dosta vremena od kad sam je poslednji put video. A opet stajala je nikad više lepša, nikad manje moja, sa nebitnim tipom. Zaboravio sam je, al' je podvesno uvek bila tu. Nastavio sam dalje, i opet sam sve zaboravio. Međutim. Probudio sam se rano ujutru u maloj zamračenoj sobi, u isparenju alkohola koji sam sinoć pio. Probudio me je mamurluk, i neka iritantna buka koja je dopirala spolja. Uz mamurluk i tešku glavobolju uspeo sam da se opet setim nje. Plave kose, očiju plavih i dubokih kao okean, kože bele kao kokain, ili neki spid, uglavnom bila je žućkasto-bela, ili sam to istripovao zbog spida, ne znam. Setio sam se prvog susreta s njom. Njenih reči kako ne zna da se ljubi, i pijanog odgovora, da ne znam ni ja, al' da ćemo naučiti zajedno. Svaka misao o njoj me je terala na povraćanje. Hteo sam sve te misli tad da zapišem, ali kako krenem u meni se stvori još veća mučnina. Svakim potezom olovke stvarao se sve veći bol. Nema ništa lepše kad patiš. Razmišljao sam u sebi o sebi, i pokušavao sam da se nateram da plačem. Al' nije išlo. Setio sam se prvog vođenja ljubavi (da ne kažem jebanja). Bio sam klinac, klinac u tripu: "hehe vidi me ja jebem, a moj drug, vršnjak, ne jebe." Onda sam je zamislio u krevetu, kako se osmehuje, dodiruje mi dlanom lice, grli me, i govori da će sve biti u redu. To je stvorilo toliku mučninu, da sam otrčao do toaleta da se ispovraćam. Umio sam se. Nisam mogao da se pogledam u ogledalo. Vratio sam se u sobu. Gledam u bele patike, prljave od blata, bačene, u izlizane đonove, i poredim ih sa sobom i svojim životom. Trebao bih da uzmem neke druge, zamenim ove stare. Da uzmem neke udobnije i s njima krenem nekim drugim putem, u nekom drugom pravcu.
Šta sam ono hteo da kažem? Nema veze, opet sam zaboravio.
Osoba koja se primetno ugojila, a koja je bila simbol atletske građe i fizičke kondicije. Stil života, pristupačnost svega posle odrastanja u lošim životnim uslovima, način ishrane i manjak želje da se ostane na vrhunskom nivou, ostavili su tragove na izvajanoj figuri koja sada podseća na XXL verziju momka koji je svojim umećem sa loptom svojevremeno ulepšavao podneva i večeri ljubiteljima fudbala.
- Večeras igramo fudbal u balonu, trebao si da pozoveš Mikija, vidim da je došao, njemu je sada pauza u cvajti, mogao bi malo da se zeza sa nama... - Ma kakvi, Miki nije dve utakmice odigrao ove sezone. Prethodne dve je blistao, potpisao bolji ugovor, para kao blata, ali cvrc. Eno ga ugojio se kao prasac, tera kera po Franfurtu kako čujem, puši, pije... Kao da je zaradio dovoljno do kraja života. - Nemoj pričati... To mi liči na prosečnog Brazilca pri kraju karijere, udare pare u glavu i zdravo... - Pa to je to, šta ćeš... Da smo ga u kafanu zvali, odazvao bi se. Mogli bi, a?
Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.
Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.
Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.
'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...
Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...
Kao crvi u cistama, gmižemo priljubljeni, a opet daleki, ograđeni tvrdim prozirnim opnama u kojima se ne možemo skriti. Na kraju nas svakog čeka po neki panj, i svaki panj čeka na nekog od nas. I sve sto ostaje u ovom vrtlogu bespuća je taj topot koraka i kiše koji mijesi zemlju, topi je i otvara, sprema je za nas.
Gomila debilskih saveta sa TV-a o tome kako da na komplikovan i neefikasan način rešite probleme u kuhinji na koje nailazite.
‘Kako vaditi fleke od belog i crnog vina’; ‘kako lepiti puknute šoljice za kafu belim lukom’ (umesto da ih lepo bacite); ‘kako proveriti da li je jaje sirovo ili kuvano’; ‘kako zakrpiti rupu u stolnjaku (koji je već odavno za bacanje), a da se ne vidi’; ‘kako špenadlom pričvrstiti razlabavljenu priključnicu’; ‘kako očistiti obuću od antilopa staru 200 godina da izgleda kao nova, pa da je ponosno nosite’; ‘kako cediti mitisere na kuhinjskim i kupatilskim pločicama, a da ne ostane rupa’... (Najbolja parodija su saveti koje je davao Đura u svojim kućnim čarolijama u ‘Top listi nadrealista’.)
