Buđenje sećanja

Ovo je priča koje se jedva sećam. Gotovo zaboravljena. Bio sam poprilično pijan to veče. Potpuno odvaljen tabanjao sam pločnikom tada ne tako tihog grada. Prošlo je dosta vremena od kad sam je poslednji put video. A opet stajala je nikad više lepša, nikad manje moja, sa nebitnim tipom. Zaboravio sam je, al' je podvesno uvek bila tu. Nastavio sam dalje, i opet sam sve zaboravio. Međutim. Probudio sam se rano ujutru u maloj zamračenoj sobi, u isparenju alkohola koji sam sinoć pio. Probudio me je mamurluk, i neka iritantna buka koja je dopirala spolja. Uz mamurluk i tešku glavobolju uspeo sam da se opet setim nje. Plave kose, očiju plavih i dubokih kao okean, kože bele kao kokain, ili neki spid, uglavnom bila je žućkasto-bela, ili sam to istripovao zbog spida, ne znam. Setio sam se prvog susreta s njom. Njenih reči kako ne zna da se ljubi, i pijanog odgovora, da ne znam ni ja, al' da ćemo naučiti zajedno. Svaka misao o njoj me je terala na povraćanje. Hteo sam sve te misli tad da zapišem, ali kako krenem u meni se stvori još veća mučnina. Svakim potezom olovke stvarao se sve veći bol. Nema ništa lepše kad patiš. Razmišljao sam u sebi o sebi, i pokušavao sam da se nateram da plačem. Al' nije išlo. Setio sam se prvog vođenja ljubavi (da ne kažem jebanja). Bio sam klinac, klinac u tripu: "hehe vidi me ja jebem, a moj drug, vršnjak, ne jebe." Onda sam je zamislio u krevetu, kako se osmehuje, dodiruje mi dlanom lice, grli me, i govori da će sve biti u redu. To je stvorilo toliku mučninu, da sam otrčao do toaleta da se ispovraćam. Umio sam se. Nisam mogao da se pogledam u ogledalo. Vratio sam se u sobu. Gledam u bele patike, prljave od blata, bačene, u izlizane đonove, i poredim ih sa sobom i svojim životom. Trebao bih da uzmem neke druge, zamenim ove stare. Da uzmem neke udobnije i s njima krenem nekim drugim putem, u nekom drugom pravcu.