Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.
Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.
Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.
'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...
Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...
Kao crvi u cistama, gmižemo priljubljeni, a opet daleki, ograđeni tvrdim prozirnim opnama u kojima se ne možemo skriti. Na kraju nas svakog čeka po neki panj, i svaki panj čeka na nekog od nas. I sve sto ostaje u ovom vrtlogu bespuća je taj topot koraka i kiše koji mijesi zemlju, topi je i otvara, sprema je za nas.
Ipak, (i oprostite što upadam u reč) moram zameriti prenagljeno korišćenje prvog lica jednine koje nekako kao da kvari ovo parče. I moram istaknuti da mi se eksplecitno sviđa vokabular koji je korišćen u ovoj surovoj ali istinitoj slici koju ste nam pružili.
Jako me dotice odusevljenje pisanijem mojim, a nad zamerkom stojim zamisljen i zahvalan. Nekad kritika zabljesti jacim sjajem od djela, i ovo je jedna od takvih. Dozvolio sam sebi da previse sebe unesem u svoj rad, i otud to prvilo lica. Nemam vasu kontrolu toka misli i drhtaja ruke, dok ste vi precizni i nepogresivi kao medicinska igla, ja sam labav i aljkav katkada kao kakvo bastensko crijevo sa prskalicom.
Oštro demantujem sve što ste rekli za vaše umeće pisanja! Čemu takva samokritičnost i idolizovanje nečega što nije potrebno idealizovati? Zar nismo svi jednaki pod ovim nebom? Zar nismo svi tu sa istim razlogom? I znajte, nije bitno koliko napišete, bitna je ta energija, ta emocija, ta dušu koje to delo dobija i to mora veoma oštro da bude. Jer genetika jednog ovakvog dela treba biti slavljena, prosleđivana, usavršavana kroz generacije i generacije mladih i još nerazvijenih niti planiranih embriona. Ovakva dela će učiniti evoluciju podnošljivijom. Neće biti separatizacije civilizacija i naroda dok je ovoga, dok je ovoga što smo mi, samo obični pioni na ovoj ogromnoj tabli šaha stvorili. Naši potezi će promeniti istoriju i napraviti fuziju, napraviti jednu divnu, inovatnivnu, naprednu umetnost kojom će svet obilovati i dičiti se. Znajte to.
Nema potrebe, to je sve u prirodi jednog duhovnog, smirenog i kulturnog čoveka kojeg je evolucija usavršila takvim kakvim jeste. Sve ostalo su sitnice. Oduprite se stereotipu i učinite svet lepšim i šarenim.
Da se nosiš u tri lepe, a i ja sa tobom, kao 'vako izjutra čitam ovakvu umojebštinu. Od mene imaš plus i zvezdu pride, a štikla je logičan nastavak svega toga.
Obično dajem minus na ovakve defke na naslovnoj, ali ova je ipak drugačija, ne zbog sadržaja, ovo je već mnogo puta rečeno, već zbog originalnosti stila.
Plus dakle, još samo da je malo svetla na kraju tunela...
Ne pamtim kad sam poslednji put dao plus na neko ovako neoptimistično delo, ali je zaista DELO, za razliku od drugih sličnih pokušaja.
vratih se i drugi put da pročitam, pa moradoh i da ozvezdim.
Kao da vidim scenu, eto toliko dočarano. A emocije.....
"Kаd čitаte dobre pisce, dogаđаju vаm se ponekаd neverovаtne stvаri — odjednom osetite dа tаj kogа čitаte govori o nečemu što tinjа zаpreteno negde u vаmа..." Odlično, pišče.
Odabrao
ciklon
2014-08-26 07:29:09 +0000
Oh, zatečen sam. Kakvo umeće, kakva fuzija nadrealnog i surove realnosti. Premašili ste sebe, a meni postavili još veći izazov.