...i onda se čuo zvuk udarca groma negde u daljini. Bio je to čudan zvuk, čudan dan; dan kada je rođen On.
Tako je! Nesportska greška je čovek koji je tog dana rođen, ali nekih petnaestak godina kasnije. Svako od nas zna jednog takvog čoveka. U pitanju je antitalenat za sport koji je nastao greškom Oca svoga jer postoje nezvanične informacije od pre petnaestak godina "da se matori zabrojao ili, pak, trebao da udari još koji put". Najčešći period otkrivanja ovakvog tipa čoveka jesu školski dani u kojima njegov dnevnik krase petice iz svih predmeta, osim iz fizičkog. Ali na kraju krajeva, to mu poklone, ukoliko već ranije nije izvadio lekarsko uverenje da je oslobođen. Jer, ima sve petice - nije glup. Poznat je po svojoj paroli "radim samo za ocenu", tako da nikad nije u opremi već u farmerkama i dukserici. Dok drugi pikaju lopte, on maršira dobro poznat marš, sa rukama u džepovima i preslišava se za sledeći čas. Ili eventualno, radi devojčicama domaći.
...i onda se čuo zvuk udarca groma negde u daljini. Bio je to čudan zvuk.
Čistačica 1: Daj, Milunka, da očistimo fiskulturnu salu. Dosta je prašine po parketu. Čistačica 2: Daj, more, da se deca ne uguše. Čistačica 1: Bolje da požurimo, sad će drugi na fizičko. (brišu one tako, kad u jednom trenutku pada komad stakla pred njih) Čistačica 2: Šta je ovo, bokte? Čistačica 1: Pogledaj gore! Razbijen prozor. Aj da pitamo profesora Šilju šta se desilo. Čistačica 2: Aj. (odlaze kod Šilje u kancelariju) Šilja: Izvolite? Čistačica 1: Šiljsi, da te pitamo nešto. Razbijen prozor u sali, sigurno je grom udario malopre? Šilja: Ma, jok, razbio ga jedan mali, debeli iz treće godine. Čistačica 1: Idiukurac, pa kako? Ima do gore bar devet metara. Šilja: Iš'o na dvokorak, za ocenu!
Preko 90% starih osoba,većinom baba,svoju rodbinu a najviše unučad,teraju do krajnjih granica u jelu. Za ručak,npr,ako je na početku supa,tanjir će uvek biti pun.Čak će se i malo prelivati ali to baba kao ne primećuje. Posle toga dolazi glavno jelo,uzećemo za primer musaku.Ona će staviti maksimalno i mesa i krompira do te mere da čim uzmete nešto sa jedne strane tog tanjira,na drugoj padne određena količina mesa i krompira.I onda vas posle određenog vremena i polupraznog tanjira pita da li hoćeš još.I naravno odgovor je ne mogu,ali baba uporno ubacuje još i još i još.I posle dva pojedena tanjira musake,opet u babinim očima vi i dalje niste pojeli ni onaj početni tanjir musake,već ste kao došli do pola. I tada vi kažete da ne možete,i onda počne glavna rasprava:
Baba:"Ajde sinko pojedi taj tanjir pa da ti još jedan spremim.Vidiš kako je fina musaka.Juče kupila krompir na pijaci kod nekog mog starog prijatelja.Ma lepota a što je glavno,jeftin je." Unuk:"Ne mogu baba,stvarno.Pojeo sam dosta." Baba:"Ma kako ne možeš?Vidi mesa kakvo je.Platila sam ga skupo ali je zato dobro,sveže mi mesar dao.Nije slabo kao kad ti majka ili otac uzmu pa da ne možeš.Ovo kad ja uzmem je najbolje.Ajde uzmi,pa da još sipam." Unuk:"Bako,ne mogu.Evo još ovaj komad krompira ću pojesti i to je to." Baba:"E stvarno si bezobrazan.Pa vidi kako si mršav.Kost i koža.Isti otac.Ajde onda pojedi to bez hleba pa da ti donesem sirnice.Valjda ćeš to moći jesti,ako ovo nisi mogao."
Mitsko biće muških seksualnih fantazija. Ok. Jeste da Anđa ima usta, Skarlet Johanson sisu, Megan Foks dupe a Mirjana Joković sve to + ''jebi me'' pogled, ali taslačenje mlade profesorke klavira dok presamićena preko crnog Steinway-a vrišti visoko C od razdiranja sopstvene utrobe od strane vaše cenjene malenkosti...ipak prevazilazi uobičajeni stupanj vlage kada su ''one'' maštarije u pitanju.
Mistifikacija ovog bića počela je sredinom 19-og veka kada je standardna rutina u bogatijim kućama bila da se ženska deca muzički obrazuju a to je značilo podvrgavanje časovima pevanja, flaute i, naravno, klavira koji je, baj d vej, bio obavezan komad nameštaja u svim respektabilnijim kućama. Ti časovi ''muzike'' su ujedno predstavljali i prvi kontakt mladih devojaka sa muškim polnim organom zvanim 'kurac', čjii su vlasnici upravo bili mladi i talentovani muzičari/kompozitori, tu prisutni u svojstvu profesora/zabavljača. Kada su kasnije postali čuveni Mocarti, Betoveni i Bramsovi, časove su držali u svojim ličnim prostorijama. Naime, mrzeli su tate a i moglo im se.
Elem, kroz samo dva veka, ova edukativna praksa se bitno izmenila pa danas imamo gomilu muzičkih škola u kojima deca planski i sa velikom željom izučavaju muziku i uživaju u tome da vežbaju Černijevu Etidu op.455, no.12 u petak uveče jer u subotu imaju čas a u nedelju popodne nastup u koncertnim prostorijama ( najčešće podrumskim ) pomenutih ustanova. I gde je tu seks, pitam ja vas? Kako se ideja o mladoj, prsatoj profesorki klavira sa dijagnozom letalne nimfomanije zadržala do današnjih dana iako nije ni najmanje, ali, ni najmanje tačna? U čitavoj priči, nije pomogao ni jebeni film ''Klavir'' koji je samo još više podgrejao nastrane priče muške uobrazilje. Žene su - ne znam kako – ostale potpune imune.
U realnosti, nažalost, stvari ni izbliza ne liče na jebeni film. Profesorke klavira su obično iskompleksirane matore babuskare sa kvrgavim prstima i pištavim glasom (moguće i staklenim okom ) koje vas neprestano maltretiraju da vežbate prokletog Baha, Černija i Kabalevskog ( Bog da im dušu prosti ) pa na kraju zamrzite i muziku i život i majke koje su vas u tu jebenu školu uopšte i upisale. Doduše - a to vam govorim iz ličnog iskustva - nešto ipak može da se pojebe. Ali to su balerine i nisu čiste. Pozdrav.
- ‘De ćeš, brate… - Ma, idem na jebeni čas klavira, pusti me u kurac… - Opa, matori! Biće malo ''Za Elizu'', a? Pašće ''Turski Marš'' sa profankom, a? 'Oćeš da opleteš ''Odu Radosti'' po njenom... - Vajduga, bre, debilu retardirani!
Enorman pad vrednosti ma koje vrste, ali je glavna asocijacija novac.
1993. godine smo imali novčanicu od 500 milijardi i tada je pola Srbije prodavalo na buvljacima, a druga polovina kupovala. Kurs se menjao dva puta dnevno, a kilogrami dinara koje ste imali pre podne, popodne su samo mogli da služe za potpalu. Tada sam obitavao u prvoj polovini Srbije i jedna od malobrojnih stvari koju rado pamtim iz tog perioda je doživljaj sa jednog buvljaka.
Raširio sam najlon pokraj staze, blizu jedne pijace, i po njemu poređao bugarsku robu i pride raznorazne sitnice, delove, alatke. 'Tezgi' prilazi Ciga, merka robu, a onda vrhom pocepane patike pokaže na neki komad: 'Kume, POŠTO CENA?' 'Kume, za tebe je cena džabe. A prekidač je dve marke'. To pitanje mi je toliko osvežilo taj dan (bila je ciča zima, a morao sam da ustanem u 3 ujutru da bih zauzeo mesto za 'tezgu') da ga ponekad i danas postavim u šali nekom prodavcu na pijaci. On me samo pogleda k'o nepismenog idiota.
Dejstvo previše ispijenog alkohola. Takvo dejstvo onemogućuje svaku akciju sem ispuštanja nekih životinjskih zvukova, dok se iz sebe izbacuje sve ono što se pilo prethodnih sati.
BLAARGH Muaars BLAAARGH -U jebemti, šta je sa njim, koji mu je kurac bio noćas, šta jel' prekinuo sa Teom? -Ma otkud da znam, miješao je rakiju, pivo, vino i vinjak. -Da vidimo, prije izlaska je pojeo slaninu, 'ljebac... U jebemti, vidi de komad suvog mesa. -Alo, SiEsAj, prestani proučavati i trči u kafić po kiselu, da ga osposobimo za put! Ajde Miki, dva prsta, pa opet, ajde da izbacimo sve. -MaarBLAARGHs (iskrs poznanika aktera) -Ijoj, jebemti, šta je sa Mikijem? -Povratno dejstvo alkohola. Jesi trijezan? -Jesam. Što? -Ajde sad kad Gigo donese kiselu, da ga odvezemo do stana. Može? - A da gonimo za hitnu, na ispumpavanje? -Ma kakav, iskusan je on, prošao je već ovo. Jel tako Miki? -Ahaaaa. PREEEEEPEELICE, PREPELICEEE, ŠARENIJE KRILA.... -Ma dobar je on, vidi ga kako poje! Za crkvenjaka se ubio.
II svjetski rat. 1944-a. Grupa ljudi se okupila oko vatre kako bi prezalogajila. Sa njima je zarobljenik. Nijemac.
- Da dam i ovom mrču nešta da jede. E, gledaj ga, Borivoje, nema k'o poveći zec! Ja bi 'vak'ih 10 mog'o u zubima nositi. :reže parče slanine: Na! - Danke! - Tanko? Što te taj tvoj 'Itler ne na'rani kad te posla na nas? Ne mereš se ti s nama nosati na gladan stomak. Drž' ti još! - Danke! - Borivoje, reče li on jope' da mu je tanko? - Reče, bogami! - Da to kod njija ne znači šta drugo? - I kod njija je tanko - tanko. Nije debelo sigurno! - I to što kažeš! :reže podebeo komad: Đe će ovo sve da ti stane, samo da mi je znati... - Dankeschööön! - Mrš u pičku materinu, evo ti 'vo sve! Dabogda se udavio!
Učitelj Vojo gledajući iz prikrajka, samo se kiselo osmjehnu i prozbori sebi u bradu: "Ovde sve go poliglota, sunce ti jebem!"
Mnogi na dato pitanje odgovaraju čisto rezonski navodeći da je Kosovo prosto region na jugu Srbije, pretežno naseljen Albancima koji zbog svoje mnogobrojnosti, lobiranja i podrške velikih sila zaslužuju da prisvoje taj komad teritorije za sebe. Nije to Kosovo brate moj, Kosovo je nešto drugo...
Kosovo je kad si stao pred devojku koja ti se sviđa i čitavo telo ti se treslo, glas otišao u kurac, pocrveneo si kao bulka ali ipak si joj prišao, i nisi zažalio zbog toga. Kosovo je kad si video da ti tri lika tuku najboljeg drugara i uskočio si iako si znao da iskustva u tuči imaš samo iz sećanja od gledanja Brus Lija. Kosovo je tvoja majka koja je u trećem mesecu trudnoće, kada su joj rekli da je trudnoća superrizična i može ostaviti posledice po nju za ceo život, ipak odlučila da te rodi po cenu svega. Kosovo je pas koji skače na medveda da bude raskomadan, samo da spasi vlasnika koga voli. Kosovo je kada je napolju minus 15, ti imaš ženu i troje dece i još pola džaka brašna, nude ti da pređeš u katolike uz sve beneficije a ti pogledaš svoju čeljad i kažeš NE. Kosovo je bilo na Ceru, na Kolubari, na Solunskom frontu i Kajmakčalanu.
Bez Kosova u sebi svako od nas je onaj čovek koji kad ga opsuju on prećuti, kad mu izjebu ženu i majku njegove dece on pruži ruku jebaču i baca neke fazone tipa "he he hvala ti što si mi pokazao šta je kurva", dok se u sebi kida i raspada i potiskuje najljudskiji poriv da očuva obraz i isavija kurvara štanglom. Bez Kosova u sebi si ljiga i pičkica. Sa Kosovom si smetnja, a bez njega hvaljen sa svih strana a zapravo ne ceni te niko i ti to u sebi znaš. Kosovo su ona stvar, ona muška koja su nekom čudnom kontraspregom povezana sa čelom da što su veća i teža čelo je uspravnije. Ako ne nosis Kosovo u sebi, zapitaj se šta si.
Na Kosovu se prelama sudbina cele nacije, sudbina svakog pojedinca. Kažu kako ga reintegrisati, biće u parlamentu 20 posto Šiptara? Nema veze ja ne dam svoje. Kažu bombardovaće nas ponovo. Ne dam. Prete. Ne dam. Nude dijalog. Može ali ne dam. Nude pare. Ne dam. Ukinuće nam kredite, staviće sankcije. Ne dam. Optužuju. Ne dam. Ubiće te ej. Ne dam. Ti si lud. Ako dam onda sam već mrtav kao čovek. Ubij pa uzmi, ako možeš.
Kosovo je i tvoj ćale koji napuši kurcem svog šefa jer te je njegov sin dirao a tebe nauči da mu sledeći put sašiješ šamarčinu da te se seti kad ga bude u penziji žigalo to mesto, i posle dobije otkaz i radi na trafici za 25.000. Znaš zašto? Zato što ne da na ono što voli. Ne da bandi da dira svetinju, ma koja cena toga bila. E to je Kosovo. Zato ga i ja ne dam. NE DAM.
Komentar zubara-sadiste kada posle tri doze anestezije još uvek hoćete da vrištite kao Damjanov Zelenko.
Zubar-sadista: (gleda snimak) Auuu, pa to sam i sumnjao, vidiš ovde ovu tačku? Nesrećni pacijent: Daaaa? ZS: To je bakterija ušla u kanal. I onda ona oslobađa endotoksine i može da se proširi na sinuse, kosinuse i uđe u deo između mišića i kosti... (sere pola sata). Moraćemo da čistimo kanal. To se radi sa ovim (vadi neku skalameriju). NP: Hvala, niste trebali... ZS: Daću vam anesteziju. (pola minuta kasnije počinje da burgija) NP: Aaaaaaaaa! ZS: Jel boli? NP: Boli. ZS: (rokne još jednu anesteziju) Možda se upalio živac pa neće baš uspeti... NP: (bolje ti je da uspe) ZS: (vadi krvav komad zuba): E, vidiš, ovde su bakterije ušle u zub. Ti studiraš biologiju, bakterije proliferiraju i idu u zubni kanal, a tu postoje nervi, limfa, krvni sudovi... NP: Dalje s tim od mene! ZS: (nastavlja da burgija, dolazi do kore velikog mozga) NP: Aaaaaaa! ZS: Jel boli? NP: (ne, nego pevam Acu Lukasa) Boli! ZS: (rokne treću dozu anestezije, ovog puta direktno u kanal. Počinje da burgija.) NP: Aaaaaaa! ZS: Još boli? NP: Aha. ZS: Pa mora malo. (nastavlja da burgija ne obazirući se na nesrećnog pacijenta)
Svaka kapija pred kućom koju, po trijumfalnom povratku u svoje rodno mesto, podigne jedan prosečni gastos. Broj lavova, gargojla i serafima nije preterano bitan - samo da ih je preko deset.
- Alooo, jel' to Beća kamenorezac? E, zdravo-živo, kako si, Radoje na telefonu...Kako 'KOJI Radoje'?! ONAJ, bre, Radoje što je još pre dvaes' i kusur godina otiš'o u Diseldorp na arbajt! Jes', jes' - baš taj! Pa, eto, vratio sam se...da, da...pa, jesam, zaradio sam, tako...neću da te lažem...onako, skromno al' sam vala radio tag und naht, ovaj, dan i noć, bre...! Aha, aha...Ma, nije, bre, niko umro - pu, daleko bilo! - nego te zovem zbog jedne daleko bitnije stvari...Ti, ovaj, znaš da ja imam haus tj. kuću ovde u selo...
***
- Lele, Mitre, vide li ti šta meće pred kuću onaj nesrećni Radoje što je pobeg'o iz Nemačku?! - Znam, ženo, vid'o sam još jutros... - Pa, kako se vika to čudo, bre? Jel' to neka Sotona il' tako nešto...? - Ma, kakva Sotona, priglupa ženo! To ti je, bre, divnosajrus i nije nimalo jeftin! Pravio ga majstor Beća tri dana i tri noći i košta tri 'iljade evra komad, pa ti vidi kako se živi i radi u Nemačku! - Izem ti ja tri 'iljade kada je ružno k'o sam Đavo...
Nekada davno, na ovim našim prostorima, postojalo je zanimanje svinjočuvara. Naravno postoji ono i danas samo je zanemarljivo i nikako ga ne rade ljudi istih godina koji su to nekada radili. Pre mnogo godina, recimo, dva veka, to su radila deca, koja su na taj način pokušavala da se izbore za obrok ili koji bedni dinar, zavisno od gazde za kojeg su čuvali svinje. Međutim kad dođe vreme da se kolju svinje je li, ta deca su dobijala umesto dnevnica neki deo zaklane životinje, naravno ne misli se na šunku ili vrat, ali nešto što je moglo da im koristi u zavisnosti od toga kako su radili kao svinjočuvari. Neki koji su dobro radili dobili bi komad slanine ili mesa kao dnevnicu i svojevrsnu nagradu za taj dan, dok oni lošiji, dobijali su prosto odranu svinjsku kožu da sebi skroje opute za opanke koje su se tada nosili. Opute ili današnje pertle, kaiševi koji drže obuću kako god, smatrani su kao najniža nagrada za čuvare svinja, iliti za najlošije radnike. Normalno, dok je svinjar bio to što je bio nikoga nije zanimalo niti se pomišljalo da se on tako naziva, mada čim se malo izdigne od okoline, odškoluje, dođe na neku poziciju, svi se odjednom sete svega vezanog za tu osobu. Retko se dešavalo da je i pokoji svinjočuvar koji je loše radio svoj posao, pa kao nagradu dobio opute, uspeo da se izvuče iz blata u kojem je radio. Isplivao i napravio nešto za sebe, a bogami i za druge, pa po našem starom balkanskom običaju kako to naša tradicija zapoveda, treba osuti po njemu i drvlje i kamenje i setiti se svega što bi moglo nekadašnjeg oputovića da ponizi. Kada se još ređe oputović izdigne iznad svih i postane glavni baja, onda krene da leči komplekse oputovića i naplaćuje svima, kojima treba a i onima kojima ne treba, sve ono što je on u životu ispatio. Pokazuje svu svoju silu, moć i srdžbu koja je godinama gomilana u njemu. I onda nekako na kraju ipak se pored sve svoje veličine vrati na ono mesto gde bi možda bilo bolje da je ostao. Da skraja opute od svinjske kože. Naravno ima izuzetaka koji urade mnogo i čiji se kasniji gresi prema okolini mogu oprostiti, ali ostaje pitanje, šta ćemo sa svima ostalima koji to ne zaslužuju?
