Zanimanje koje su vjerovatno izmislili Ameri, mamu im hokštaplersku, kad nije bilo nikakvog posla. I sad imaju stručnjake za sve, od uključivanja miksera u struju do stručnjaka za mazanje džema na leba.
Sve bi to bilo super, ali i ovi naši, domaća boranija, mungosi, blavori i ostali pripadnici flore i faune, su odjednom totalno moderni i postaju stručnjaci za sve. Toliko su se usavršili da znaju i da saberu 2 i 2. Nevjerovatno...
Pa mamu vam hokštaplersku, da ne biste još i da vam persiramo?
:RTCG emisija prije prenosa utakmice SP u Brazilu:
Šofro: I evo poštovani gledaoci sa nama je gospodin Radević, stručnjak za suđenje. Kakvo je bilo suđenje?
Stručnjak1: Pa bilo je dobro. Evo vidite, igrač Portugala trči dok pored njega trči odbrambeni igrač Njemačke. Tu dolazi do kontakta, evo vidite kako ga on sapliće i sudija tu svira faul. To je moralo da se desi, jer ovo je očigledan prekršaj.
Šofro: Da, evo vidjeli smo. No, sa nama je i gospodin Milačić, čuveni poznavalac fudbala i stručnjak za taktiku. Gospidine Milačiću kako ocjenjujete ovu utakmicu?
Stručnjak2: Sjajna taktika Njemačke i njihovog trenera. Igrali su 4-5-1 formaciju, to je formacija sa pet igrača na sredini. Od standardne 4-4-2 se razlikuje po tome što ima jednog više igrača na sredini, a jednog manje naprijed u napadu...
------------------------------------------------------------------------------------
- Da li imate problema sa pacovima?
- Pa pacovi, ima tu pacovi... Otprilike dve kile komad k'o zec, leti ima i zmijinji, ima i svašta znate... Međutim jako je ovde raditi teško... Jeste, negijena velika... To stvarno jeste...
- Jeste li radili negde pre toga?
- Jesam, radio sam uu... Dobro, ja nigde nisam radio. Ja sam učio škole neke znate... Ja sam jedan veliki stručnjak, DrMr...
Napitak, napici za pičke, jadničke i ostale nemuškarce. Droga kao i bilo koja druga ali beskonačno pičkastija jer te pod a, ne radi tako da ti je lepo, a pod be, ni ne škodi ti nešto značajno osim ako ne konzumiraš količinu dostojnu nekog vudu božanstva, što je samo čini dodatno vulvastom.
Naravno, svi ovi genidno-genitalni pridevi su tu s razlogom, jer je kafa sasvim u redu ako si žena, zbog svoje funkcije društvenog lubrikanta i zgodnog povoda za razgovor koju je stekla s vremenom, idealno se nadovezujući na plemensku ulogu čuvara gnezda koju ženski rod igra još od vremena kada smo imali više dlaka nego pameti. Zato, kada čujem nekog tipa da traži kafu, stomak mi se okrene i dođe mi da pitam „Jel hoćeš da ti je poslužim u tamponu?“. Pa još kada me zovu „na kafu“ umesto „da popričamo“. Jebote, šta smo, neke babe, usedelice ili frajlice pa nam treba kafa da bismo pričali? I još se vade kao „ma to se samo tako kaže“. Pa to je još gore – što tako kažeš ako ne misliš da piješ kafu, ŠKK, je l’ kažeš ribi ajde da spavamo kada hoćeš da se jebeš? Sigurno ima nekih koji i to rade, ti su verovatno do sada odjebali od ove defke pa ću iskoristiti priliku da ih isprozivam bez njihovog znanja: SISURDE ESTROGENSKO-PROGESTERONSKE, MUDA SU VAM SMEŽURANA I IMATE PESAK U VAGINI JER KORISTITE ŽENSKI JEZIK DA SE DOPADNETE ŽENAMA A ZBOG SVOJE PAĆENIČKE EMOCIONALNE OGRANIČENOSTI NIKADA NEĆETE SHVATITI DA TO NE PALI JER ŽENE NE TRAŽE OD MUŠKARACA DA BUDU ŽENE KADA HOĆE DA SE JEBU S NJIMA! E!
U svemu ovome nikako ne treba zaboraviti grupaciju subljudi koja mi naročito ide na ud, a to su oni kojima treba kafa „da otvore oči“. Znači, treba nam buster samo da bismo izvršili tu herkuleansku obavezu jebenog ustajanja iz kreveta? Mislim, ŠKKK (štakojikurackrasni), šta si ti, Sauron? Samo da bude jasno, Sauron je u ovoj priči, kao uostalom i u onoj iz koje ga znamo, cavetina i debilčina preispoljna. Koliki melvin i fegetko moraš da budeš da bi lavovski deo svoje snage prelio u komad nakita, na kitu te nabijem? I to ti je još ideja da si sa tim komadom nakita duplo veći baja, ali si bez njega duplo manji baja nego što si bio pre nego što si ga napravio??? Mislim, ŠKJKKKPM (štakojjebenikurackrasnikojupičkumaterinu)? Gde je tu mozak?
No, da se vratimo iz Srednjeg Sveta u ovaj Svet Mediokriteta - dakle, analogija sa kafom: pre nje si bio normalan, sada si sa njom duplo bolji, ali si bez nje niskoležeća amorfna masa koja nema dovoljno energije u ćelijama da se pomeri iz stanja letargije i hibernacije? Idi ubij se onda odmah, jer si se ispisao iz normalne ljudske rase, dečko. Ili lepo odmah priznaj, zajebao si se, navukao si se i sad ti rastu sise, pa reguliši to dok još možeš. Nema izgovora. Jebote, ako ti je loš pritisak, pojedi nešto slano kao čovek, a ako si malo spavao, pojedi pomorandžu, drmni jednu ljutu, uštini se, šmrkni malo spida ili idi dospavaj ako baš nema druge a moraš da upravljaš viljuškarom, operišeš diskus herniu ili voziš borbeni avion. U svakom slučaju, nemoj tu da mi tražiš kafu, tursku, srpsku ili grčku, a da ti nije ni slučajno palo na pamet da me pitaš da li imam „nes“ ili da ti smućkam „tri u jedan“, možeš samo da dobiješ tri šamara, sve u jedan obraz.
- E, tebreks, oćemo na kaficu?
- Oćemo kurac, reci šta imaš da mi kažeš odmah i budi kratak, teram neke crepove za Vladičin Han pa posle idem da se olešim od rakije i ibogaina.
Transformirati se iz dječaka koji je do jučer jeo mlijeko sa plazmom u barabu koja misli da je kralj džungle. Dobiti na samopuzdanju. Prokurčiti se. Kofrčiti se.
- Šta je s tebe bilo? Mijenjaš boje k'o semafor.
- Joj, šuti, u govnima sam. Kupio sliku, ne znam kako ću ocu na oči.
- Kakvu sliku?
- Ma na izložbi bio s djevojkom. Ona fura taj fazon, voli to slikarstvo. Nije mi jasno šta ima tu biti zanimljivo. Kao, stare slike dobre, oni crtali nekim posebnim kistom od konjskog repa, a ne znaju budale da slikar nije imao šta drugo, pa nožem odsjekao komad repa ne bi li nacrtao. K'o da je on znao da će se to za 100 godina smatrati super potezom. Još bulje u one radove, opažaju šare, kako je on vukao linije, ovo-ono. A najgore što je to skupo do Boga miloga.
- I ti da ne ispadneš papak, kupiš joj sliku, je l' tako?
- Upravo to. I hajde sad zamisli kako da objasnim ocu da sam od kuće otišao s parama, a došao sa slikom. Doduše, neće vidjeti sliku jer je kod nje, ali će pitati za pare.
- Eh, tako ti je to kad si se prokljuvao sa novčanicama u džepu.
......................
- Je li ono oni nama dobacuju? Šta je, koji moj?
- Mali, bićeš poparen!
- Daj ušuti, jadan ne bio, šta si se prokljuvao?! Znaš koji su to budalaši, ispičkaće te na mrtvo ime. Onaj desni je prošle subote u Tarevcima sudiju vrljikama izbo zato što nije svirao penal. Ne kači se s njima.
- Pa što prije ne kažeš? Šta ćete popiti, dečki?
Obično se šalju za vreme nekih praznika, recimo Nove godine, Dana zaljubljenih, osmog marta i sl. i pošto se ne zna ko ih smišlja, i vrte se u krug, primalac ih odmah šalje na bar još deset brojeva, mogu slobodno da se nazovu "generisane" SMS poruke. I smisao i sadržaj im je takav, potpuno nalik na neki kompjuterski generisan tekst.
Često budu i u stihu, To im daje poseban kvalitet, postaju zanimljivije za princip "šalji dalje", pravi su izvor mudrosti...
(Primeri ljubavnih generisanih SMS poruka, prigodnih za Dan zaljubljenih ili rođendan drage osobe, ili za proslavu mesec dana zabavljanja. Njih ima ubedljivo najviše)
- Stani prosjace, prosicemo zajedno, Ti za komad hleba, a ja za šaku ljubavi od njega.
- Pored mene nisi sve sto zelim ti si, dok pisem ovo srce mi gori, ja sam osoba koja te voli, ja zivim ovde a ti daleko ali znaj da te verno ceka neko…
- Ako te nekad život razocara i nastanu cežnje i boli, seti se na trenutak mene, koji ce vecno da te voli.
(Novogodišnje generisane SMS poruke)
- Kad se kazaljke poklope, i otkucaju pola noci, ruku ti pruzit necu moci, zato saljem poruku ovu, i zelim srecnu Godinu Novu
- Na ovaj ekran bele boje ne mogu stati sve zelje moje, ali mogu stati 24 slova NEKA TI JE SRECNA GODINA NOVA!
- Ako budes videla coveka u crvenom kako te trpa u vrecu, nemoj se uplasiti to samo Deda Mraz ispunjava moju Novogodisnju zelju!
- Nova godina samo sto nije neka se peva neka se pije pozeli nesto lepo za svoje najmilije!!!
(Prijateljske)
- 1000 je suza u mojim ocima bilo.1000 je zelja koje mi zivot nije ispunio...malo je prijatelja koje trebamo svi,a jos manje takvih kao sto si ti!!!
- Ako jednom budes sam, ostavljen i slomljen zivotom, ako ti suze poteku niz lice, ako se u svemu razocaras, uvijek cu bit uz tebe, jer moje je ime PRIJATELJ!!!
Desocijalizacija, još poznata i kao decivilizacija je proces u kome se neke stečene, uljudne i civilizovane navike gube, bilo zbog lošeg primjera, ili zbog samostalnog uviđanja da one u suštini i nisu toliko potrebne, niti imaju nekog pretjeranog smisla.
Većina roditelja nauči na početku djecu nekim civilizovanim oblicima ponašanja, međutim te usvojene navike podložne su procesu desocijalizacije kao što ćete vidjeti iz primjera:
1. Dijete nauči da se sok pije iz čaše, i ono sebi uvijek sipa u čašu i tako pije. Jednom vidi nekog ujaka ili strica kako pije iz flaše... I onda skonta... pa što bi ja džaba prljao čašu ako mogu i iz flaše piti. Od toga dana ima poen na svinjometru.
2. Dijete nauči da se hljeb reže nožem i da se pašteta lijepo maže po izrezanim šnitama hljeba. Toga se i pridržava, dok ne vidi opet nekog člana porodice kako otkida rukama komad hljeba dok je još u kesi, a onda jede paštetu tako što komade hljeba umače u istu i tako sve dok ne pomaže cijelu konzervu. Ta se navika automatski usvaja, a svinjometar sad već broji dva poena.
3. Dijete nauči da se ujutru treba lijepo obući nakon spavanja i tek kad si obučen možeš u dnevnu sobu među ljude... međutim jednog dana kad krene da živi sam skonta da može bez ikakvih problema hodati po stanu samo u boksericama. A to se može desiti i znatno ranije, ako opet vidi nekoga ko se tako ponaša. Svinjometar: 3.
Suočen sa brojnim primjerima funkcionalnih ljudi kojima ništa ne fali, a ponašaju se necivilizovano, on u jednom trenutku skonta da je civilizacija za slabiće i sekaperse, a da su se svi pravi ljudi davno emancipovali od njenih bespotrebnih diktata.
Cinični komentar na he-he-skali lociran negde između peškirsko-anglikanskog "Mora da se šališ" i heteroseksualno-ortodoksnog "Aj ne seri", upućen kao konstatacija na izjavu ili tvrdnju sagovornika od prekoputa koja se nikako ne može utemeljiti u iskustvenoj stvarnosti, time i iole shvatiti ozbiljno. Posprd koji ćete u zavisnosti od vaše i (ne)autoritativnosti druge strane rabiti pri opštim rečenicama tipa "Vučić je najmanje zlo, a ipak radi nešto", "Biće rata s muslidžama" i "Kosovo je Srbija (rek'o i Putin)", a još češće u situacijama lokalno-internog karaktera, gde junake i događaje poznajete daleko ličnije i podrobnije ("Oženio sam Slavicu zato što je volim a kupio dačiu jer je dobar auto").
U praksi se obično kombinuje sa prethodno ponovljenom esencijom sentence sagovornika u formi retoričkog pitanja, čisto kao neki šlagvortić samom sebi...al' kome sve to treba na ovu skupoću, realno. Idem sad na Tarzaniju da vidim šta to droga kojom se pucam govori o meni...
- 9 komada! Devet! I to na polugodištu, pizda ti materina ona bezobrazna!!
- Aaa dobro je, ćale, popraviću do kraja, koji ti je...
- Popravićeš? Nemoj da me zasmejavaš, bre, imaš keca čak i iz fizičkog a kamoli iz ostalih ozbiljnijih predmeta, kako si samo to usp'o, a, idiote jedan??
- Hehe, ćale, znaš kako se kaže - "Sve se može kad se ho...
- :DžRŠ!:
--------
- Pošto?
- 100 jedan sat, 300 za celu noć.
- Celu noć? Nemoj da me zasmejavaš, molim te, kol'ko je onda za pet minuta... idemo na deset, hehe?
--------
- Tebra, šta ćeš za Srpsku Novu? Imaš već neki plan ili...
- Aaa de znam, brate, jedva se oporavih od Badnje Večeri, 'nači, ne znaš kako smo se prepili...Ti?
- E pa do jaja, jer smo se mi nešto organizovali da kod Pekilija pravimo doček, ono, uzmemo par gajbi, pešes vina, neki vinjau, žu-žu za has...Pekili će da zove neke svoje prepičke sa muzičke, može da bude do jaja...
- Mojne me zasmejavaš, brate. Pekili i prepičke? Ima da vam banu čet'ri gabora sa duvačkog odseka koje uvek zove, fazon, ne zna se koja je gori grobalj a onda će on u odsudnom trenutku šatro d'ode da dokupi kiselu a one će da sviraju posmrtni marš za vaše kurčeve. Bin der, dan det, veruj mi.
Postoji veliki broj različitih žvaka, kao što postoji i puno različitih žvakača.
Postoje kao prvo one žvake, koje dobiješ za kusur. One izazivaju samo trenutno zadovoljstvo. Preslatke su kad ih tek uzmete i lako se mrve. Ma kako dobar žvakač bili, posle kratkog vremena one izgube svoju čar i više vam nisu interesantne. Čak šta više, izazivaju bol u vilici i stoga želiš što pre da je se rešiš. To su one žvake za jednokratnu upotrebu. Sa njima može da se napravi jedan ili čak nijedan valjan balon.
Zatim postoje one koje su malo skuplje. Desetak dinara komad. E one su već druga priča. One su slatke taman, i malo mekše od prethodnih, i sa njima, ako si iole bolji žvakač možeš dobro da se provedeš. Sa njima možeš napraviti poneki balon, i nisu preslatke. Sa njima možeš da provedeš više vremena. Mislim, u ustima su prijatnije. Ipak, nakon nekog vremena jednostavno shvatiš da to nije to. Ma koliko se ti trudio, ona te više ne zadovoljava ni u kom smislu. I zbog toga završava kraj one prve. U kanti.
Potom postoje žvake, koje zaista gube svoju slast nakon svega pet minuta, ali nije to ono po čemu su poznate. Ono što ti se najviše sviđa kod njih jeste to što možeš da praviš balone koji jebu kevu. Uvek. I kad god hoćeš. Možeš je staviti u usta za katolički Božić, a one će i za Srpsku novu godinu biti iste po tom pitanju. Pravićeš sa njom balone zbog kojih ćeš oslepeti na trenutke kada ti se zalepe za čelo, kada pukne o taj prekrasni i preveliki, nikad predvidljivi balon. Ako ćemo realno, i nema nekih zamerki povodom ovih. Jedina stvar je što nikad ne znaš kad je dosta. I mogao bi da je žvaćeš dan- noć.
Sve dok ne uzmeš orbit. Ona je najbolja.The Žvaka. Međutim, odmah da kažem, svaka orbit jeste dobra. Ali samo najbolji žvakači mogu izvući najlepše iz nje i iz sebe.
Pravi majstor zna. On zna da sa tom žvakom moraš postupati kao sa kraljicom.
Ne navališ odmah da je žvaćeš kao da ti je poslednja stvar koju si stavio u usta. Ne. Prvo i najbitnije, čekaš najbolji trenutak kada ćeš je staviti, jer nije svaki trenutak idealan. Možeš se zajebati pa je staviti pre ručka, pa je moraš baciti dok je još slatka. Ne ni to naravno. E sad kada je došao taj momenat, prvo je staviš da ti stoji na jeziku par trenutaka. Kao bombonu. Osetićeš svu slad ove prelepe žvake, kao i njeno istančano peckanje koje će ti samo terati vodu na usta. Onda ćeš je polako šetati po ustima dok ne spadne taj slatki sloj i dok ne osetiš svaku poru na njenoj površini. A onda ćeš polako pregristi jednom. Pa još jednom. Pa još jednom...
I u tom trenutku biće ti jasno, da ona nije kao druge. Ona izaziva napetost svih tvojih čula. I razliće ti se osmejak preko lica dok budeš žvakao. A onda ćeš napraviti prvi balon. Ne preveliki, ne premali, neće pući i zalepiti se za nos. A onda ćeš shvatiti, da je to ta žvaka. Najbolja. Nju nećeš tako lako baciti. Ona ima dobre osobine svih prethodnih, a nijednu manu. Nju ćeš zalepiti ispod tanjira da možeš da nastaviš kasnije. Ona ti nikada ne dosadi.
Da bi otkrio tajne najboljih, trebaš probati i one druge.
Kafana beše poznato mračna i zadimljena. Prvih nekoliko gutljaja po običaju odagnaše pomisao na bukovu oklagiju koju je njegova Jovanka donela od majke u miraz, činilo mu se da nije tako mrzeo komad drveta još otkad su mu rekli da lutke ne govore i da Pinokio nije živ. Kako god bilo, ovog puta je čak i brže smetnuo s uma ono što ga čeka kad dođe kući, nije znao zašto ali ovo se činilo kao noć za velike stvari. Nije ga grizla savest jer ionako nije pio da zaboravi na brige, imao je sređen život, siguran posao u državnim jaslama, redovnu platu, ženu, decu, a i unučad je očekivao. Ono što ga je tištalo beše nepodnošljiva lakoća šeme kuća-poso-kuća u koju je tako naivno upao. Nije mogao da se seti kada je prvi put počeo da glumi kako ga zanima ono što mu ljudi pričaju a sad eto ništa drugo nije ni radio, oko sebe je toliko puta video iste stvari da je na kraju prestao i da ih primećuje a svet mu je postao prazan kao islužen rakijski kazan.
"Ne pitaj me tu pred svima, šta to na dnu čaše ima", u neko doba dopre do njega glas Panonskog Govnara sa zvučnika, nije ga nikad osobito voleo ali mu u tom momentu ionako ne beše preterano stalo, mogao je da bude i Vlado Georgijev. Srećnom igrom slučaja imao je čašu u ruci i mogao je vrlo lako da ponudi odgovor na pitanje koje je mučilo vrsnog kantautora te je polagano nadvio glavu nad nju i zagledao se u to dno poetske inspiracije. Beše neobično tamno kao da iz nekog razloga ne može da ga fokusira, primakao je glavu u pokušaju da bolje vidi i odjednom osetio kako propada.
Pad se nije ni završio a već je jurio mračnim tunelima kad se svod najednom otvorio, osećaj klaustrofobije je nestao i činilo mu se da plovi brzinom misli nekim velikim vodenim tokom sve dok nije ugledao plavo prostranstvo i nasukao se na obalu. Uistinu našao se u obećanoj zemlji, sunce je jače sjalo, trava je bila zelena i meka baš kao ona po kojoj je kao dete bosonog jurio a planine u daljini tako jasne da je skoro mogao da oseti ukus Milka čokolade u ustima.
Gledao je tako oko sebe s izrazom ushićenja na bestelesnom licu sve dok nije osetio nešto teško na ramenima i ceo film u trenu se premotao unazad. To teško na ramenima beše ruka nalik na šunku debelog Žike, koji je tu već decenijama radio kao barmen, kelner i izbacivač u jednoj visoko efikasnoj a nisko plaćenoj celini. Vest o fajrontu primio je stoički, nije znao šta mu se tačno desilo ali mu se iz nekog razloga činilo kao predskazanje predstojećih događaja. Nikad nije previše pažljivo čitao sanovnik a iskreno nije ni bio siguran da li bi u ovom slučaju mogao da se primeni i da li bi tamo uopšte našao ovaj njegov doživljaj.
Izašao je na prohladan jesenji vazduh i udahnuo duboko da bar donekle ubije zadah alkohola pa se nasmešio iskreno po prvi put u poslednjih nedelju dana, šta god bilo u pitanju i kakva god mu promena predstoji krenuće ka njoj s osmehom na usnama. Raširio je ruke i digao pogled ka nebu iako kiša nije padala da upotpuni scenu, a onda je usamljeni putnik pustim ulicama odvažno zakoračio napred i upao u šaht.
Očajnički pokušaj da dobiješ ono što želiš. rizikujići da izgubiš i ono što imaš.
Već je podne, sunce pripeklo, lovac sa svojim psima to jest psom, Nemačkim ptičarom, jer mu se Posavski gonič opasno smorio i odgonio sam sebe do kuće, pokušava da ulovi bar još jedan komad divljači, jer prepelica koja se nalazi u rancu očigledno mu nije dovoljan ulov. Hoda satima po brdskim predelima, pušku ne nosi već je vuče za sobom, što bi se reklo od vrućine muda mu se oznojila. Pas dahće, jako plazi jezik, vode nije pio jos od onda kad su se odmarali kraj potoka. Gladan, već nekoliko puta je kidisao na prepelicu, koja se u medjuvremenu usmrdela, Lovac ljut na splet dogadjaja, iako mu je teško ne želi da odustane, misli se u sebi, necu ni kako ja 'ocu! Odjednom spazi polje žita. Odmah se setio lovačkih priča, kad je vrućina, fazan 'oce u žito. 'Ej, eto prilike! Ćukn'o je psu da se spremi, jer sad je šansa. Ne razmišljajući o posledicama. Poče gaziti žito trčećim korakom u nadi da će uplašiti nekog fazana i po drugi put danas raspaliti pušku! U punom zaletu, urlajući, dok se pod njim mrvi pšenica umesto fazana ispred njega izleti simpatični čičica, brka, sa vilama u rukama i blagim osmehom, inače gazda te njive. Tad je lovac shvatio kol'ko je sati, da je već prošlo podne i da će mu se uskoro smrknuti ako nešto ne preduzme.
Uspeli su da naprave kompromis, za štetu nanetu u polju. Čiča se ''složio'' da uzme uz prepelicu i Nemačkog ptičara.
Moje treće iskustvo sa hranom Američkog Sna. Opet za sve je kriva televizija, gledajući filmove i serije uvek sam viđao kako oni tamo preko okeana zadovoljno mljackaju i uživaju u hamburgerima, čizburgerima i ostalim burgerima. A pošto sam rođen i odrastao na selu u Šumadiji uvek sam kao klinac mislio "Ako je naša pljeska ovako dobra, ko zna kakva li je ta njihova?".
Divio sam se svim tim bojama, ljubaznim lepim devojkama koje rade na šalteru i uz osmeh ti daju da jedeš taj predivan sendvič koji nije ni nalik našoj pljeskavici u somunu ili lepinji, da ne pričam da brkati čile nije ni nalik devojci iz filmskog MekDonaldsa. Bile su mi kul i te kese sa velikim m u koje su pakovali i one čaše sa poklopcom i cevčicom koja viri iz njega, milkšejkovi i onaj naoko savršen pomfrit. Zaboga i tu sam se opet pitao koliko je taj pomfrit bolji od naših svežih mladih krompirića. Tada mi je sve što sam viđao na tv-u bilo kul i nedostižno.
Onda jednog dana dođe ujak kod mene i kaže kevi da sutra ide u Beograd poslom i da bih ja mogao da pođem sa njim, da vidim malo velegrad i prestonicu. Vodiće me u zoo vrt i još neke stvari kojih se ne sećam. Bio sam četvrti ili peti razred i oduševljen idejom da ću konačno da ga vidim Beograd, jer znao sam da tamo postoji MD.
Da ne dužim priču stignemo mi u Bg, obiđemo zoo vrt, malo prošetamo po centru i krenem ja da molim ujaka da idemo u MD. Pokušao je on meni da objasni da je to sranje i da je hrana odvratna, porcije male a milkšejk sranje ali sam uspeo da ga nateram da me odvede.
Došli smo do onog na Slaviji i ušli unutra. Ne mogu da kažem da prvi utisak nije bio pozitivan, sve se sijalo i bilo je šareno, klovnovi na zidovima i gomila ljudi koji su po mojem detinjastom mišljenju bili zadovoljni i podsećali me na mljackajuće Amere dok su uranjali u svoje kutije na poslužaonicima. Ni nalik lokalnim kioscima brze hrane kod nas u provinciji.
Sećam se manje više da mi je naručio neki paket za decu sa sve igračkom unutra, milkšejk znam da nisam dobio već umesto toga Koka Kolu. Toga se i ne sećam najbolje ali se sećam da sam se razočarao čim sam otvorio kutijicu sa jebenim hamburgerom koji nije ni podsećao na onaj sa slike već je ličeo na neku mini ugaženu pljeskavicu sa nekom raspalom salatom i krastavčićima. Ukus je bio, ustvari nije bilo ukusa, samo je bilo masno. Meso je imalo ukus kartona malo omekšalog u, još jednom, masti. Pomfrit je bio, opet, masan i mlitav kao one gumene gliste koje su se kupovale na komad nekada. Čak je i jebena Koka Kola bila nemoguće hladna i natrpana ledom da nisam mogao da je popijem, a znamo koliko deca vole hladnu Kolu. Jedino što je po meni ličelo na nešto normalno je bio kečap i majonez iz onih plastičnih kutijica.
Osećao sam se tako namagarčeno i prevareno da hamburger nisam ni završio, ostavio sam ga na pola a pomfrit je ostao oštećen za tri četiri štapića. Led iz Koka Kole se za to vreme otopio pa više nije ni podsećala na sebe tako da sam i to bacio u onu idiotsku kantu za smeće. Ponekad volim da mislim da sam tada gledajući zadovoljnu gomilu shvatio da su ljudi budale i ovce koje služe za šišanje, ali verovatno sam bio samo zbunjen jer mi nije bilo jasno kako neko može da jede to sranje i da još debelo plaća za to.
Onda se moj ujak nasmešio i rekao "Lepo sam ti rekao. Idemo sad u Orač na po deset ćevapa".
