Nebitno da li je u pitanju stariji, mlađi, rođeni, od tetke, od strica, dobar, loš... Uvek zna, planirano ili neplanirano, da te totalno izbaci iz takta. Aj što mi traži pare kad zna da ih nemam, aj što zna da me smara za kafu kad imam preča posla, što kad dođem kod njega bulji u komp i ne obraća pažnju na mene, ali ovo je previše!
Utakmica Srbija-Argentina. 1) Ulazi u sobu na poslednju četvrtinu: E je l' smo mi beli? (Ovo sve ostalo glasom od kojeg pucaju čaše) 2) Scola šutira slobodno bacanje: Aj ako omašiš, ćelava ti keva. Pu jebem ti mater jel voliš što ti je keva ćelava 3) Neki Argentinac daje koš: E pa kako su dobili dva poena kada je bio ispod koša 4) Savanović (koji je inače bio jedan od najboljih igrača meča) maši slobodna bacanja: Pu, u pičku materinu jebem te glupog, retardiranog, govno jedno sad si našao da mašiš, pederčino jedna 5) Tokom cele utakmice: Srbija, jebači! Srbija, jebači! 6) Savanović maši trojku: Pu pičko jedna šta se kurčiš kad ne umeš! 7) Argentinskom treneru: Uva sudija! 8) Teodosić pravi faul pri kraju utakmice: Pu jebem te retardiranog, šta se udaraš... 9) Mi pobedili sa 2 razlike, ja sav srećan: On i dalje pljuje Teodosića 10) Puko mi film, taman da se izderem na njega i jebem mu milu majku: E odo ja kući, ćao!
Basket je u Srbiji poprilično popularan, tako da su i tereni za basket uglavnom puni i tu se mora napraviti određena selekcija ekipe koja dođe na basket.
*kao ideja poslužila definicija DonKurci-a
Šuter: Ovaj lik na svom "košu", pardon na terenu u kraju ne promašuje. On nema nikakvu tehniku, kako ni vođenja lopte, tako ni šuta, ali mu trojke uglavnom ulaze. On baca lopte koje se u narodu zovu "frljotke". Protivnici se uglavnom deru jedni na druge u stilu: "Čuvaj ga bre, vidiš da ga sere".
And1 motherfucker: Baja odrastao na NBA prenosima i igricama iste. Zna par finti i kurči se, voli atraktive poteze (čitaj da mlati) i ne trudi se da dobaci loptu saigračima.
Centar: Najviši igrač u četi. Stoji ispod koša i skuplja lopte. Ne izlazi van linije 6.25. Uvežban je sa zicerima, kako u svom tako i u tuđem kraju.
Dežurni seronja: Dečkić koji za sve promašaje krivi koš i loptu, kako u svom tako i u tuđem kraju. Blaža verzija And1 Motherfuckera.
Simpatični debeljko: Momak ima veliki višak klilograma, ali su ga pozvali na basket jer će kasnije da odvede ekipu na pivo. On praktično ne služi ničemu. Niko mu ne baca lopte, kada uhvati loptu on šutne i tako.
Player: Uglavnom neko ko stvarno zna da igra, dobacuje, ima solidan šut i tehniku. Možda i trenira za lokalni klub.
Nedefinisani: Tu i tamo nešto pogodi, nešto pametno odradi. Suvi prosek.
Luzeri: Likovi koji su toliko loši da ni slobodno bacanje ne mogu da pogode kada se prave ekipe. Oni sede na tribinama i motaju džoJint.
To je verovatno jedna od najdosadnijih i najčešćih rečenica koja neminovno vodi u dug,dug razgovor o dijetama,debljini,uporedjivanju sa ostalim debelim osobama itd.Dolazi od strane skoro svih ženskih osoba,od drugarica,mame,komšinica do poznanica i osoba koje smo tek upoznali.To je razgovor koji se vodi na svakom velikom odmoru,pre svakog obroka uopšte i u prisustvu hrane.Što je najgore,dešava se i u kolektivu,gde se daju glupavi saveti i podrška i razumevanje.čudno je što se nijedna devojka nikad nije požalila na ovu svakodnevnu pojavu i čini se da to nikoga ne smara osim muškaraca i muškarača.
drugarica 1:Debela sam!!! ja:Ne seri... d1:Ali jesam!Pogledaj mi stomak!Ti imaš tako ravan stomak,što nemam takav stomak kao ti!?! ja:nemoj molim te ponovo da vodimo ovaj razgovor,osećam se kao da će mozak da mi pukne od toga. d1:Dobro,dobro...Ti to ne razumeš kad si mršava,boli tebe uvo..." Prolazi neka malo punija devojka.Drugarica mi šapuće: "Jel ja imam dupe kao ona?Ali,reci iskreno,nemoj da me lažeš..." "Nemaš,imaš normalno dupe." Dolazi druga drugarica i započinje se iritantan razgovor o dijetama: d2:"Ma razumem te skroz,i ja ću na dijetu...Još će sad leto,užas...Znači,ne izlazim iz kuće dok ne smršam bar 3 kg!" d1:i ja stvarno nemam vremena za dijetu...išla bih ja i u teretanu i sve to,ali stvarno nemam vremena..." ja:"Dajte,zašto stalno smarate sa tim,uradite nešto povodom toga!Ok.sve ja to razumem,kompleksi i to,i mene to nekad uhvati,ali ne lupam non stop glavom o to!!!" d1 i d2:MI ISKOMPLEKSIRANE?!? Bulje u mene,onako razrogačenih očiju.Onda kreću da nameštaju kosu i istovremeno govore: "Naravno da nisam iskompleksirana,ja sam zadovoljna sobom!!!Ponosim se sobom!!!TI si iskompleksirana!" Ja:Ok. samo zaboravite.A zašto smo sat vremena pričale o dijetama?" Nastaje muk,a onda kreće bacanje hejtova na mene kako sam ja bezosećajna.I tako svakog dana...
Nećeš jebati, samo u drugom smeru. Jasna opomena i upozorenje mladim djevojkama diskutabilnih stavova i ponašanja, da će se možda jednog dana kada budu imale šezdeset i kusur godina gorko pokajati što nisu davale dok su ih hteli.
- Šta ti je ćero, što si se umusila? - Joj tata pusti me, sve je zbog Nikole, neće ni da me pogleda! - Sine spuštaj kriterijume, Nikola igra košarku za juniorsku reprezentaciju, izgleda kao Apolon, ima para ko blata, na njega bi i Šarliz Teron ovlažila. Mani se ćorava posla, nećeš biti prcana.
.......
- Znam da tamo negde postoji onaj pravi, koji je u stanju da me voli i razume, spreman je da zajedno ispunjavamo snove i učini me ponosnom i srećnom jer sam živa. Sudbina mora biti pravedna, on će me naći i usrećiti, paziti i voleti me takvu kakva sam. - Sve je to u redu, ali sidji malo na zemlju, čekaš ga već trideset dve godine a on ne dolazi, nećeš biti prcana.
.......
- Ne dam ti da ideš na ekskurziju u toj suknji, prekratka je, izgledaš u njoj kao kurva. - Ali mama.. - Slavice pusti dete na miru, ima devetnaest godina, hoćeš da ti se dete vrati iz Španije neprcano?
.......
- Što si nenašminkana? Jebote subota je, a ti se još nisi spremila! - E idi ti bez mene, nešto me danas sve mrzi.. - Dobro, samo ti sedi za tim monitorom, ja odoh. - Nego nešto sam razmišljala - šta kažeš da krenemo na tai či, kažu da opušta duh i jača volju? - Kažem da nećeš biti prcana, aj zdravo.
Nezvanična sportska disciplina, čiji je cilj da peške prodješ sve prepreke i "neoštećen" stigneš tamo gde si naumio. Nešto kao spot od RHCP za pesmu Californication, samo što si ti u ulozi momka koji je čist i lepo obučn krenuo na ciljnu tačku kako bi se našao sa devojkom, stigao do mesta na koje izlaziš, razgovora za posao.. Marfi je naravno rešio da ti se nakači na kičmu i ovaj put, i pokuša da ti zagorč život po svaku cenu..
- Izlaziš iz stana u košulji, novim farmericama i cipelama, sveže obrijan, istuširan i namirisan. Cilj je stići do devojke koju nameravaš da oboriš s nogu:
- Prva prepreka je lift, ne ulaziš u njega jer ume da se pokvari a to ti sad najmanje treba. Ideš stazom oprezno, širom otvorenih očiju, i u času se bacaš u nazad i izbegavaš hitac vodom sa prvog sprata, iz vangle kojom je baba oprala pod u stanu. Obostrano jebanje familije, ideš dalje.
- Preskačeš otvoreni šaht, i sklanjaš se krajnje desno kako te kola koja prolaze kroz baru ne bi isprskala. Nailaziš na gradilište i prolaziš ispod skele, pazeći da ti nešto ne padne na glavu.
- Skačeš po oazama čistog betona na kojim začudo nema blata, kako ne bi uprljao cipele. Stižeš do bulevara i konstatuješ da je prolazno vreme zadovoljavajuće.
- Cik-cak pokretima izbgavaš ljude koji prodaju čestitke, ćomana koji traži 100 dinara, babe koje žicama iz kišobrana nastoje da ti iskopaju oči, pijanog čiču koji mlatara pecaljkom, partijaše koji te nagovaraju da im se učlaniš u stranku..
- Preskačeš bare, izbegavaš blato, ne ideš blizu krovova kako te ne bi pokenjao golub, trudiš se da te neko ne očepi, na semaforu uredno čekaš zeleno da te ne startuju panduri. Stižeš.
- Pozdravljaš se sa devojkom, odlazite u lokal, sedate za sto, naručujete, konobar donosi porudžbinu i gledajući njene sise uspeva da ti prospe kafu po desnom rukavu..
Kupio si ga za 350e, iako su tražili 500. Znao si da je krš ali su ti kubici ulivali nadu. Znao si da mnogo troši, al’ si očekivao da ti se brzo isplati. Rmbačio si po gradilištima dok su ostali su blejali po plažama. Lako je kad tata može da ti pokloni auto ili kad ti matorci ne zakeraju oko ključeva. Ti nisi od te fele. Nagutao si se diklofena jer si osetljiv na cimanje, promaju i ’ladan beton u garaži.
Nisi žalio na eksteriju i interijeru: metalik boja, sajtne, komplet ksenona, maske, spojleri, hromirane brave, nasloni, subwooferi, presvlake, mirisi...
Mukotrpan trud se isplatio. Tvoje mezimče se prvo čuje, onda vidi i naravno: sve što ima manje od 200g odeće na sebi samo od sebe će padati na prednje sedište. Zadnjim atomima snage si ga voskirao do ultravisokog sjaja. Udaljene galaksije će videti njegov bljesak tek za 263 svetlosne godine i shvatiće čemu su stremili homo sapiensi : uzalud su budale su zidale piramide i vinule se soliterima do neslućenih visina. Nemaš ti vremena za bacanje, ioanko će crne rupe sve da nas prožderu : daj gas, nek se sad vidi kakav si ti baja! Sad’ se živi.
Voziš prema potrebi. Prvo dan-dva jurcaš po kraju. Sutradan miliš, kao tražiš nešto....predviđeno je da se ribe grabe oko tebe. Voziš i agresivno. Nemaš ti vremena da blejiš na semaforu. Obiđeš starce, nesposobnjakoviće i ljude bez stila. Povremeno im pokažeš srednji prst. Napsuješ sve pešake koji ne nose miniće. Na otvorenom putu stisneš gas do daske i u glavi ti tutnji od siline tvog ega.
Parkiraš sa stilom. Prilaziš lagano, bacaš oko na retrovizor i kontrolišeš odjek svog auta. Ostaviš ga nonšalantno. Upadljivo. Bezobzirno. Nek’ se vidi iz svakog kafića...
Cica ti je ušla u život bez po muke. Imao si taktiku i za nju. Bespotrebno. Trebala ti je samo lova. Sreća tvoja što si u poslednjem trenutku odustao alarma. Imao si za blejanje po kafićima i taman si mislio da si je ubedio da je muzika u tvom autu veći doživljaj od klubova.... Cica se odjednom ne javlja na mobilni. Živ se jedeš što si joj pre tri dana kupio poslednji Samsung galax...
Kolo sreće se okreće, al’ ne na tvoju stranu. Obrćeš iste telefone, zivkaš iste face, radovi na građevini još traju.... Ležeš rano jer će te ujutru u 5h čekati rasklimatani kombi pored obližnje kafane. Ako stigneš prvi, nećeš morati da se truckaš i smrzavaš u prikolici.
Univerzalan odgovor na sva pitanja. Prečest, i odveć izlizan odgovor uglavnom onih kojima je ili mrsko odgovoriti na pitanje ili ne znaju (bolji) odgovor na isto. Sve više uzima maha u konverzaciji, čak i onda kada zaista nema potrebe za istim, i kada je bolje reći: „Ne znam ba, popusti me!“. Češće ga koriste starije osobe od kojih većina smatra da im je država kriva što im je lisica obezglavila piliće ili što im boranija te godine i nije baš rodila, ili uopšte ne razmišljaju o tome pa koriste taj izraz tek tako jer ga svi drugi koriste i jer je postalo sasvim normalno misliti da se u državi stvarno sve može; sve više ovaj izraz koriste i mladi ljudi koji time vjerno prate svoje prethodnike, i koji postaju sve više ogorčeni na to da im nema svijetle budućnosti u državi u kojoj su. Valjda misle da će se ako dovoljno budu ponavljali tu, sada već narodnu izreku, popraviti stanje.
Kada je mrsko objašnjavati:
Dijete: „Tata, kako to da je sutra u jednom dijelu države neradni, a u drugom radni dan?“ Otac: „U ovoj državi sve može...“
Kada se ne zna odgovor na pitanje:
Student 1: „Joj ja ove godine imam iz pet predmeta usmeni, jebote, imam brigu kako ću!“ Student 2: „Kod nas samo ako hoćeš veću ocjenu.“ Student 1: „A jebem im ja mater, zar nije po Bolonji da nema usmenog?“ Student 2: „Ma u ovoj državi sve može.“
Obrazovani a nezaposleni:
(u zgradi Zavoda za zapošljavanje) Nezaposlen lik: „Đe si Muki, šta ima?“ Muki: „Ooo pa gdje si brate, dugo te nisam vidio... E'o, doš'o da se prijavim na ovo čudo, treba mi za zdravstveno... šta ima kod tebe, šta radiš?“ Nezaposlen lik: „Ma et' i ja doš'o isto da se prijavim... ne radim ništa, da bogdom radim, hehe, nema posla.“ Muki: „Jebiga brate... šta si ti ono završio, Historiju?“ Nezaposlen lik: „Nije, to sam htjeo ali sam se odlučio za Egipatksomađarski jezik i književnost... brate u roku završio, nigdje posla, sjedim 9 mjeseci kod kuće, ne znam da ovo igdje ima 'vako.“ Muki: „Jebiga brate, u ovoj državi sve može... biće bolje...“
Random situacije:
1. Osoba 1.: „Čitam jučer u Avazu, krava otelila dvoglavo tele u Travniku.“ Osoba 2.: „Bože sačuvaj, u ovoj državi sve može...“
2. Kasirka: „Gospodine, vrećica se naplaćuje 00,05 feninga u cilju očuvanja okoline.“ Lik: „Šta ba, vrećicu da mi naplatiš?! Daj to 'vamo, potrpaću u džepove... našli sad i vrećice naplaćivat' k'o da narod ima para za bacanje, e Bože sačuvaj...“ Žena iza lika: „Ništa čudno, u ovoj državi sve može.“
Neuki, stariji ljudi koji možda i imaju opravdanje da koriste taj izraz:
Nena 1.: „Đi si ti Hano, kako ti je noga?“ Nena 2.: „Ma et' draga kako kad, bila sam kod doktura sad pa mi dao njaku mazu opet da se mažem, pa ako ne bude bolje da se iđem naruči' na snimanje za mjesec...“ Nena1.: „Heee draga, pa što tako dugo da čekaš, šta je njima?“ Nena2.: „Eeee moja ti, u 'voj državi sve more.“ Nena 1.: „Ja draga...“
Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Iako smo u prethodnim delovima već bili duboko zagazili u područje običaja koje imamo zadovoljstvo da delimo i sa ostalim stanovnicima ove naše blagodarne planete, ipak ću vas zamoliti da se najmanje još jednom sastanemo unutar granica ove naše blagodarne države i proučimo jedan od najlepših, najduhovnijih i definitivno najređe praktikovanih rituala u čitavom folkloru naroda serbskog.
Elem, iako oficijelno “neobeležen” u crkvenom kalendaru i nezaveden čak ni pod tačkom “Razno” u pomalo izgriženoj ali svejedno dostatnoj dokumentaciji Etnografskog Muzeja u Beogradu, pomenuti ritual se ipak kako-tako dâ proglasiti postojećim, za šta postoje minimalni ali dovoljni dokazi. Oni se, naime, nalaze u svakom od nas, duboko pohranjeni u predelima podsvesti za koje nismo ni znali da postoje, sakriveni od okružujuće nas javnosti kao najveća tajna ikada čuvana. Treba samo malo džarnuti tu i tamo da bi izbledela sećanja ponovo dobila boju i sjaj vremêna u kojima su i nastala...
Sećate li se?
Ukoliko i ne uspevate u tome, trud je ono što se ceni. Uostalom, iako su reči iz naslova terminologija poznata svakom iole obaveštenom homo-sapiensu ( pa, čak i onom koji ne želi da upiše Filozofski Fakultet u Nišu; prim. prev. ), ko može da vas krivi što niste u poziciji da se setite jedne od ukupno tri ili manje večeri u 16-ogodišnjem državnom obrazovnom planu, u kojima ste sa jebenom školom otišli na neki od pomenutih hepeninga i na pljeskavicu/picu posle? Pre ćete se setiti te pljeske u Makedonskoj ( jebiga, zatvorili ih posle zbog opšteg trovanja mesa/mesom ) nego što ćete ponovo proživeti “akciju oplemenjivanja duha” kojoj ste isključivo telesno prisustvovali par minuta ranije. Ko ima obraza da vam uopšte zameri na tome što u državi koja je donedavno bila u kandžama Komunizma ( a, čini se, i dalje je ) nemate ili imate skoro NIKAKVU mogućnost da ukoliko imate pare za bacanje ( a trebalo bi da ih imate ) iste potrošite na vrhunska dela umetnosti, stvorena od strane vrhunskih umetnika radi vrhunskih dometa, a potom sve to namah zaboravite?I ko sme da se usudi da vam kaže da TA devojka nije bila vredna vaše žrtve i odlaska na “Labudovo Jezero” ili “Rigoleto” ( Đuzepe Verdija, ne “želudca” ), iako vam posle nije dala željeni organ?
Bilo kako bilo, situacija nije alarmantna. Postoje i drugi vidovi prokletog zabavljanja duha, običaji koje možete izvoditi u sopstvenoj kući, pred sopstvenim ekranom sa određenim priključkom, bez i najmanje opasnosti da vam se pridrema ili da vas neko opomene ( da ne kažem, "prikenja" ) što blebećete telefonom usred jebenog Trećeg Stava Treće Simfonije nekog mrtvog Ješe. A i balerine nemaju sise, reala...
Za druge ne znam, ali za nas Beograđane, zgrada “Narodnog Pozorišta” će i dalje biti estetski prijatno zdanje u centru grada oko kojeg obigravamo k’o Đavo oko krsta, dok će se pojam “Kolarac” verovatno zauvek vezivati za piceriju u istoimenoj ulici, sada zatvorenu zbog trovanja hranom. Najvažnije da um nije zatrovan. Ne znam šta bismo onda radili, jebote...
Posle desetak godina konacno prisustvujete skupu na kome najmanje ucestvujete vi. Potrosili ste citavo bogatstvo na ovo, ali vredelo je. Dobro, morali ste da se odreknete nekih sitnica- recimo, prilepili ste polomljenu cetku za WC solju, jer je vec bilo nemoguce potrositi jos 150 dinara, ali- ko jos gleda cetku za WC solju kad vam udje u kucu? Ljudi ce znati da cene tri praseta na astalu i muziku do zore. Ok, krevet vam se rasklapa tako sto ga podignete dva puta, sutnete levom nogom, napravite salto unazad i otpevate mu "Druze Tito, mi ti se kunemo", al' imate jos 4 meseca da razmisljate o tome, dok se dete ne rodi. Elem, sad idete u crkvu sa mnogobrojnom pratnjom, gde cete reci sudbonosno "Da." Turaju vam krune, pevaju neke pesme i izgovarate dati tekst. Zena se mukom muci da vas nagazi, stegla zube i smo ceka priliku da vam probusi novu cipelu, zaboravila da se to radi tek u opstini. Veruje se da ce tim cinom da te gazi do kraja tvog zivota. Glupost, al' za svaki slucaj, pokusavas i ti isto. Od silnog pokusavanja, oboje ste do pola prasnjavi. Stajete ispred crkve da vas kuma "ocuka". Posle ce do kraja zivota da ti gundja kako te vacarila kuma na svadbi. Idete u opstinu. Njen rodjak je 'vata za kosu, jer se veruje, ako je neko pocupa malo, da ce dete da lici na nji'ovu familiju. Veo i perika mu ostaju u rukama, trudis se svim silama da prikrijes svoju celavu mladu, ali bezuspesno, vec ima fotka. Do opstine ona razmislja da li da zadrzi svoje prezime, a ti da li da begas glavom bez obzira. Ili da sacekas prvu bracnu noc i zamolis je da te ugusi jastukom. Gusice te svejedno, mozda bolje da sve odma' zavrsi. Bacanje bidermajera. Sve su, jedva, prezivele. Broj povredjenih: nemerljiv; al' nijedna, ustvari, nece da se udaje, nego eto... Konacno u kafani. Njene sestre kicenjem zaradjuju 'lebac, zaradile, brale, duplo vise nego ti od poklona, jer ko zna ko ti je koji poklon doneo, 'oce ljudi da ih vec na vratima vide kako su sirokogrudi. Prvi ples i opet si izgazen. I ona je izgazena. Pokusavas da se setis sahrane svoje pra-prababe na kojoj su se odvaljivale tako dobre fore i da se nasmejes, pa da vide ljudi kako si ti srecan. S njom ne progovaras, ne usudjujes se, cuo si da su razvodi mnogo skupi. Bar prvo da kupis novu cetku za WC solju. Ukrali mladi cipelu. Kum treba da plati. Kum popizdeo, sta koji kurac, malo li je televizor. Da ga obrnes naopacke, pre ce oci mu iskoce, nego neki dinar. Ostra borba. Cipela vracena. Pobratim, gastarbajter, okupirao muziku, slusate divne patriotske pesme: "Moje selo lepse od Pariza", "Prokleta je Amerika" itd.; jedino je onu "Ej, Danka, Danka, Danka..." posvetio tebi, jer ti se tako zove bivsa devojka, naravno- morao je da naglasi. Vise te i boli kurac, nek ona snosi troskove razvoda! Neki rodjak, jebem li ga ko je i ciji je, baca case kroz prozor, jer mu rekli da je zabranjeno da ih lomi u kafani. Neki Ciga bije zenu- jebem li ga odakle on na vasoj svadbi? Prilazi kum da joj pomogne, a ona ce "Mrs bre ti, dok moj muz mene bije!" Ciga uzvraca udarac sa "Njoj da pomagas? Meni treba da pomognes!" Da bi nasao tracak nade, gledas u svoju zenu, ona naduta od ljubljenja sa strinama i tetkama, a ko zna, mozda je i plakala. Prvi i poslednji put u zivotu- ne krivis je. Slikanje. Uvezbavas kez i stojis kao kip dok cekas da se pored tebe izmenjaju mnogobrojni prijatelji i neprijatelji. Shvatas sad kako kurva ima tezak posao. Na kraju, kafana kaze koliko treba da platis za slomljene case, otvoris gomilu praznih koverata i shvatas da ces jos dugo prilepljivati onu cetku za WC solju. Dete se vec sutira, tek ce da se sutira kad vidi gde je doslo- fudbaler tatin! Ali su svi videli kako si se ti isprsio za svadbu i pricace celo selo! To kako zivis, ionako, bas nikako ne zanima. Cak i ti pocinjes da gledas svoj zivot kao dosadan film...
