Ovdašnjoj fudbalskoj javnosti manje poznat rođak nekada igrača beogradske Crvene Zvezde Ardijana Đokaja, koji je svoju karijeru gradio preko grane, najpre u Rusiji i zakavkaskim republikama, gde je otišao nakon što njegov raskošan talenat nije bio primećen u mlađim kategorijama FK Mogren. Na početku svoje karijere igrao je sa velikanom ruskog fudbala Polivanovim, koji ga je navukao na kurve i belo, zbog čega je Đokaj dobio otkaz u tunguzistanskom vicešampionu, te je morao da novo radno mesto potraži u Italiji. Kao rasan štoper lako je našao svoje mesto u timu sa Divi Gavajom, Žilimi Jajom i pokojnim Šipu Racom, koji nije bio te sreće da se živ izvuče nakon što je spavao čuvenu modnu kreatorku Sajsi Galoma. Nekoliko sezona je ulazio u prvih sto centralnih bekova italijanskog fudbala, zahvaljujući svojoj surovosti pri igranju odbrane. Svoje uspehe duguje uvek punim nozdrvama nekrštenog koksa koji su mu dobavljali njegovi rođaci sa Kosova. Nakon smrti svog saigrača Šipu Raca, on i Žilimi Jaja polako propadaju, povećavajući dnevne doze robe sa južne srpske pokrajine, kako je neki ovdašnji političari vole zvati. Dunijeva karijera se završava nakon seks skandala sa Na Kitu Mi Seom, koji je takođe uništio i karijeru Toti Žemke. Korejanski fudbaler je iskoristio teško stanje crnogorskog asa izazvano lošom robom, te je na kvarno implementirao svoj desetocentimetarski palamar u Dunijev analni otvor, što nije promaklo italijanskim paparacima. Kako je tada Duni ostao bez kinte, brzo se zadužio kod albanskih mafijaša u Italiji koji su ga snabdevali pajdom, te je morao da se vrati na rodni Balkan, kako ne bi bio ubiven. Danas se bavi šaniranjem i prodajom falsifikovane sportske opreme Sajsi Kuđo.
-Br'te, jesi sredio zelje?
-Jesam. Jes' ti poneo rizle?
-Jebemu mater, ja zaboravio.
-Ma, Duni Đokaja, majmune, ščuo! U šta ćemo sad da zavijamo?
-:gleda oko sebe: E, ima ovaj jučerašnji Kurir.
-Neka, hvala, ne bih da se otrujem.
Vodonoša. Osoba zadužena za dopremanje vode i hranljivih nutrienata do mišića.
-Joj al sam se iskido! Aj pošalji nekog od ovih tvojih pokemona po vodu i has.
-Pajz sad. Imam posebnog za ovu namenu. Ks, ks, ee Đole.
-A?
-Đidomovadatižemkaštone.
-Šta je sad?
-Aj se iscimaš do trovača po vodu i belo meso.
-Ma ne mogu. Što uvek ja?
- Zato što si ti najbolji klinac, zato što si ti naš kreatin, zato što da tebe nema ne bi bilo ni ovih mišića danas na mom stolu.
-Stvarno tako misliš?
-Ma naaaravno.
Jeftini kanditorski proizvodi čiji rok upotrebe prevazilazi rok trajanja (ponekad i do 2 godine u zavisnosti od vrste i proizvođača). Ono što je zanimljivo u vezi ovih proizvoda jeste da se oni u većini slučajeva ne konzumiraju već, neutvrđenim ritualima primopredaje, kruže između porodica i osoba od interesa na razičitim svečanostima tipa slave i rođendana kao znak pažnje. Međutim glavni razlog je niska hranljiva vrednost, u nekim slučajevima nejestivost i generalno odvratan ukus. U slučaju da neka neupućena osoba ipak otvori gore pomenuti proizvod , isti će ostati u zdelici sledećih 3 meseca, "da se gosti posluže".
-Slava (drugi dan)
Mlađi brat : " UUUuuu vidi kol'ka je bombonjera što nam je kuma Gospava donela. Metar duga.
Keva : Ne otvaraj to...
Mlađi brat : "Al' samo da probam jednu!"
Keva : "AMA NE OTVARAJ! Šta piše iza jel iz Turske. Aaaa znala sam. Ccc. Pa bolje da mi je dala tih 30 dinara. Neka neka, dobiće ona ove praline sledeće godine na Svetog Nikolu.
-Rođendan (dan posle)
Sestra : E 'el mogu da probam ove praline. Jesi ovo dobio za rođendan.
Ja : Ne, to stoji od slave. Nemoj dzabe da otvaraš, govk'o gov. Žali bože para što su dali na to.
Sestra : Ma ja ću ipak da probam.
/otvara kutiju i jede/
Sestra : Ovo okolo kao da je tamna čokolada, doduše, nekako nema nikakav ukus...
Ja : Aha, tamna čokolada, da, čekaj da dođeš do sredine.
Sestra : Uf šta je ovo zeleno kiselo ... raspada se u ustima .. kao pesak ... fuj...
Ja: Gov, rekoh ti.
Osamdeset i tri (83) dana od rođendana:
Otac : Bacaj više ova gov sa stola , stoje ovde pola godine, vidi, nešto se belo uhvatilo po njima, buđ neka! Ivana, BACAJ OVO ODMA...!
Sestra : Koliko se sećam pisalo je na ambalaži da je to belo kristalizacija šećera i maslaca usled temperaturnih varijacija, i da je savršeno bezbedno za konzumiranje.
Otac : KRISTALIZACIJA KRASNIH K*RACA, bacaj ovo , 'oćeš da se neko otruje!
Keva : Neka čoveče , šta ti je, nek stoji , kad dođu gosti da se počaste.
Izraz koji se koristi kada želite da kažete kako je nešto dobro takvo kakvo je, ali mu ipak nedostaje jedna jako bitna stavka koja bi ga učinila savršenim.
Pošto većina ljudi na ovim prostorima uživa u specijalitetima sa roštilja ( čast vegetarijancima ), ne treba posebno objašnjavati da je pljeskavica dobra sama po sebi, ali da sa urnebes salatom čini savršenu kombinaciju.
- Kako je bilo sinoć na dejtu sa onom devojčicom? Izgleda da je baš fina.
- I jeste. Fina je, pametna, lepa, al' nije ona za mene...
- Jaoj, živote... Uvek tebi nešto ne odgovara! Šta je sad u pitanju?
- Suviše je, bre, stegnuta. Meni treba neka šmekerka, koja je opuštena, spontana, duhovita. Ova je, onako, k'o pljeska bez urnebesa.
- Ma, treba tebi jedna motka, jeb'o te urnebes!
- Sine, 'ajde da klopaš. Pravio tata roštilj.
- Evo, kevo, samo da se presvučem. Šta je pek'o?
- Krmenadle, ćevape, belo, ražnjiće, pljeskavice...
- Uuuuu, pljeske... Je l' ima urnebesa?
- Nema, jebi ga, otkud mi sad urnebes?
- E, bre, kevo... Jes' ti čula za izraz: "K'o pljeska bez urnebesa"?
- Nisam.
- E, pa, nisam ni ja pošto sam ga sad smislio i idem da definišem, a ti smućkaj časkom urnebes, mislim da imaš sve sastojke.
Mesto izolovano od spoljnog sveta. Kad prođes tablu koja obeležava ulazak u selo, zaboravi sva pravila i spremi se za jedan sasvim drugačiji svet u odnosu na onaj na koji si navikao i u kome si odrastao. Tamo raste bostan od čet'res' kila, krastavci od metar i po, svinja od sto kila daje dvesta kila mast, krave daju i do 60 litara mleka. Ujutru. I predveče jos 15-20. Ovo ukazuje i na geografsku izolovanost, sto će biti objasnjeno u primeru.
Meštani koji odu u drugo selo ili grad, najčesće pijačnim danom, prepoznaju se čim otvore usta. Karakterističan akcenat i izrazi koje su svojstveni samo njima nedvosmisleno ukazuju na to odakle su. I pričaju. Puno. Mnogo. Glasno. Veoma iskren narod, nemaju nikakvih tajni pred drugima. Šta ako ceo autobus čuje da je Milka Conetova ostavila muža i pobegla sa kondukterom iz susednog sela? Pa, 'ajde, živa duša...a sve je za ljude. Pa, onda priča o gazda-Stevanu, kad ga napali u seoskoj kafani da časti jer mu se sin ženi, a on stipsa, da izbegne neplanirani trošak, drekne: "- Ne jebem ništa, dok snajka ne uđe u kuću!"
Tamo nikad nije dosadno, iako selo nema više od 250 domaćinstava. Iz te malobrojnosti verovatno i dolazi njihova prisnost i otvorenost, naime svako svakog poznaje i to obično od malih nogu. Pa do groba.
Specifični su i po stilu oblačenja. Što više boja, to lepše i interesantije. Moto je da se svaka boja sa svakom slaže i uklapa.
Inteligencija je u srazmeri sa godinama i iskustvom, tako da srednjoškolci iz ovakvog mesta dobijaju nadimke poput Ovčevina, Tuta Bugarin, Vr-Vr, Belo Prase, Taksi Kanta, Sisoje i slično. Kasnije se ti nadimci menjaju u gazda-Stole, Đole Francuz, Rade Moravac, Mita Farmer, Student, Cvikeraš...
Postoji jedan grad u Srbiji, opština, koja obuhvata 12 sela. Ne bih da ga imenujem. Grad i 11 sela su na levoj obali reke, samo to jedno selo je na desnoj. Znači, izolovano od vajkada. Današnji most preko reke, sagradjen pre više od 20 godina, je napravljen za sve vrste vozila. Sa starim mostom to nije bio slučaj. Samo pešaci i putnička vozila su mogli prelaziti i to iz jednog pravca! Pa na smenu. Autobus je dolazio do jedne obale, putnici napolje, pa pešaka preko mosta po kiši, suncu, snegu...pa u drugi autobus koji čeka tamo, na suprotnoj obali. Sećam se kao da je juče bilo...baba me čvrsto drži za ruku, da se ne bih slučajno otrgnuo, jer zaštitne ograde nema...samo metalna konstrukcija, kroz koju i konj može da prođe...pecaroši sede na sred mosta, levo i desno, čekaju da udari som, vreme prekraćuju 'ladnim BIP pivima, kupljenim u obližnjoj priobalnoj kafani. Ulazimo u drugi autobus, krećemo, vidim tablu putokaz, nisam još ni slova znao, pitam babu da li smo stigli?
- Nismo, Deki, ovde jedu kifle bez 'leba, a kad stignemo, baba će tebi da napravi kifle s džem''. Prste da poližeš...
Dobro, baba, mislim u sebi i pitam se, a što jedu kifle bez 'leba? Pa, jesu li i bez "džem"?
Nakon više godina, shvatio sam suštinu. Njima stvarno treba skinuti kapu, jer da bi živeo sa njima, moras biti rođen tamo. To je jedini način da ih shvatiš. Njihov smisao za humor, veselje, uveličavanje, laganje, sve je lično njihovo, originalno i neponovljivo!
A, da! Setih se još jedne situacije s početka devedesetih, u vreme nestašice benzina...
Majka i sin krenuli kolima na pijac, u grad, preko "moste", kako oni kažu. Sin vozi. Stižu na sred (novog) mosta,trrrr, trrr, trr....stade auto. Ostali bez goriva.
- Sine, pa šta će radimo sad?
- E, sad, mamo, moš' se jebemo!
Spot za kampanju - crno bela slika - namršteni Sergej Trifunović - muči ga to pitanje - pa nabildovani treći sin Rokvić neraspoloženi, pa Vlado Georgijev crno beli, isto nije mu ni do čega (mada njemu stvarno nije, trezni se) pa Dragan Ilić sa radija onaj majmun, guta knedle, gleda, ne veruje, Nikola Kojo se uozbiljio ne vata za dupe više od tri miunta prekrstio ruke, muči se i on, i svi kažu: kampanja, uozbilji se, i ti si govedo, ne poriči, manje tuci, više tucaj kao ja što tucam redovito – ozbiljne face, muževne face, crno belo... Pa slika pretučene Gorice Popović isto one sa radija, ne, Gorica Mojović, ne, Gorica... a u kurac kako već, pretučena Gorica uglavnom, masnica, ozbiljna lika i ona isto kaže: manje tuci oću kurac ustvari i onda na kraju Đoša ozbiljnog lica - a svi znamo koliko je njemu teško da bude ozbiljan i ne nasmeje nas - tristapet kila, drži transparent: tuci mene frajeru ako možeš a ne svoju ženu
tišina tišina tišina kuca srce:
I na kraju, statistika pretučenih žena – čita Vlada Jelić, kraj promotvinog spota, Bojana Maljević istučena se tetura, i šlag na torti, još jedna poruka:
Branislav Lečić, glumac, ispovest – ja sam Branislav Lečić i jebem mladu ženu evo već nekoliko godina i uspešno se borim s tim nije bilo uvek lako ali nekako teramo mnogo je lakše pretući je i poslati je u krevet ali nemoj ići lakšim putem jer ja sam inače glumio sudiju Risa znaš kad radim čučnjeve da impresioniram Daru Džokić – e pa jebo sam je posle a nije mi se jebalo pa ti vidi, mada kakve veze to sad ima, nebitno, a šta si ti uradio na današnji dan, tucitelju? pa pogled Bajazita i zaštitnika: ona da ti šmirgla karađorđa ti naramak drva iz šume da doneseš. Ispod piše – nađi i ti svoju Daru Džokić.
Ivan Ivanović se uozbiljio, (Ana Štajndohar oklembesila se o mikrofon, Mima Karadžić struže ušima ko svitac, Andrija i Anđelka se tuku taštom)
- E sad ozbiljno okej okej e vi koji tučete žene nije vam to neki fazon ono kao bolje ih danas izvedite na večeru ili pokažite zvezde ili odvedite ih na koncert Željka Samardžića, to je baš super, eto ja sam takav i baš sam super, budite i vi super kao ja i ne tucite žene znate vi šta žene vole a slično je kao tucite - namig smeh aplauz vragolaštvo smešano s korisnim i naravoučenijem – baba se zacenila u drugom redu - jebote baba daj smiri se.
Tucitelj žena – jebote jeste, sve su pogodili, kajem se, ženo očeš da ti kupim sabrana dela Karla Gustava Junga da te tučem njima?!
SRETAN VAM SVIMA OSMI OŽUJAK I OSMOJUŽANSKI PRAZNICI! NE TUCI!
Stanje uma nakon saznanja čemu zaista služi WC-šolja.
-Zdravo komšija. Kako je?
-Evo komšo nije loše. Kako si ti?
-Fala Bogu... Nego, šta si to kupio, neki materijal?
-Pa da, došlo na red kupatilo, kuhinju smo sredili, dečije sobe treba još da se okreče, pa sad ovo...
-A šta ti je to belo, k'o fotelja?
-Ovo? Je l' me zajebavaš? Pa WC-šolja, kako šta je?
-A-ha... A za čega ti je to komšo?
-Kako, bre, za čega? K'o da nikad nisi vid'o WC-šolju. Pa da vršiš nuždu, valjda!?
-I-JU, CRNI KOMŠIJA, PA NEĆEŠ VALJDA DA SEREŠ U KUĆU????
NAPOMENA:
Ovo je razgovor kom sam prisustvovao pre nekoliko godina, u vreme kada je moj kum pravio kuću, a koji se odigrao između njega i njegovog suseda.
Spas od onduliranja na slavi.
-Prvo drmneš jedno dve-tri-pet-šest rakije.
-Pa onda ide predjelo. Po mogućstvu drmneš još neku posle toga.
-Čorbe, supe i ostale vode preskačeš, osim ako baš voliš.
-Rinflajš jedeš (kulturno).
-Drmneš još dve rakije.
-Sarmu krljaš. Zalivaš pivištem.
-Dolazi pečenje. Po mogućstvu tražiš parče loja na tacni.
-Prelaziš na špricer do kraja večeri!
-Torte i kolače odbijaš pod izgovorom "ne jedem slatko"
-Nastavljaš sa špricerom do beskonačnosti...
*Izuzetak (posna slava):
-Ne drmaš rakiju... Dobro, drmneš jednu-dve.
-Sabijaš belo vino (špricer) i krljaš ribu.
Izraz kojim sebi dajemo za pravo da grupu ljudi ili zajednicu okarakterišemo kao budale.
Ćale šta je bilo, što si skenjan?
Ništa sine, moramo da rušimo krov na kući.
Šta ti to pričaš?
Bili ovo iz opštine i doneli crno na belo da naš krov prelazi 9,5 cm. više od dozvoljenog kod komšija. A, žalila se komšinica jer joj navodno zaklanja svetlost na limun koji je posadila pa kod njih sunce ranije zađe. I limun joj bude kiseo usled nedostatka sunca.
Ćale, veću glupost nisam čuo. Hajde da selimo odavde, neću da živim pored sto kubika budala. Pitam se šta će biti sledeće?
Izgovor za sva sranja koje se dogode na Vimbldonu.
KIŠA OPET PREKINULA MEČ
Saopštenje organizatora: Jedan od najvećih sportskih događaja na planeti tradicionalno ne može proći bez tradicionalno najnegostoljubljivijeg posetioca zelenih terena - kiše. Vreme tokom Vimbldona je tradicionalno vrlo promenljivo, tako da može da bude sunčano jutro, uz nekoliko pljuskova dovoljnih da prekinu mečeve, ali to je još nešto što gledaocima i posetiocima, ne smeta, već su naučili da u tome uživaju. Sve je to deo boravka ovde. Ali, tradicionalno smo već navikli na pomeranje mečeva, tako da vas sutra očekuje uzbudljiviji dan nego što ste očekivali.
---
ROJ PČELA NAPAO NAVIJAČE NA VIMBLDONU
Saopštenje organizatora: Ove hitre i marvljive životinje tradicionalno nastanjuju područja u blizini Vimbldona, pa su, znajući da se održava jedan od najvećih sportskih događaja na planeti, prozujale malo terenima, čisto da bi videle najbolje tenisere današnjice i osetile ukus čuvenih jagoda sa šlagom koje se tradicionalno služe na tribinama.
---
TENISERKA DISKVALIFIKOVANA ZBOG NEDOVOLJNO BELE OPREME
Saopštenje organizatora: Postoji mnogo toga što dopinosi imenu Vimbldona, a jedna od najznačajnijih stvari je činjenica da se igra u beloj opremui. Profesionalni igrači, čak i krajem 19. veka nosili su belu opremu. Tako je počelo, i eto, održalo se kao tradicija i pravilo sve do danas. I upravo smo zbog tradicije bili prinuđeni da diskvalifikujemo jednu od teniserku, pošto nije nosila dovoljno belu haljinu. Neka ovo bude upozorenje i pouka i ostalim igračicama - da vaše belo bude dovoljno belo koristite novi "arijel kompakt" sa ultra zelenim zrncima koji prodiru duboko u tkaninu omogućujući da vaša haljina dobije tradicionalno blistavo belu boju.
