Savršeni eksperiment u kome je verovatno pionir u ovoj vrsti zajebancije, Njutn testirao mnoge svoje zakone.
Ogled 1: Njutn posmatra prolaznike sa svog visokog prozora. Neki stoje, neki se kreću ravnomerno pravolinijski ka njegovom prozoru. U pravo vreme ispušta šlajmaru koja slobodno pada 5 sekundi postepeno ubrzavajući usled sile zemljine teže. Pogađa jedno telo koje se šeta konstantnom brzinom, pri čemu ono u momentu delovanja ove sile akcije, prekida sa ravnomerno pravolinijskim kretanjem i silom reakcije gleda gore, psujući majku nevidljivom pljuvaču. Njutn se smeje iza zavese.
Zapisuje u svoju svesku:
* Prvi zakon inercije*
"Svako telo će ostati u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok na njega ne počne da deluje neka spoljašnja sila... ehehehe, ma pre bi reko unutrašnja, iz dubine pete, hehehehe"
Ogled 2: Pošto je prošla opasnost, Njutn se opet naginje na prozor i posmatra druga tela koja se kreću. Skuplja šlajm i pravi amebu. U
odabranom trenutku izbacuje pravolinijski hitac naniže na jedno telo koje trči konstantnom brzinom. Telo pogađa sav potencijal vektorske veličine šlajmare, direktno posred čela, tako da glava uprkos velikoj masi nastavlja da se kreće u smeru sile F(u)! Usled akcije telo na koje je delovala sila ispoljava odgovarajuću reakciju psujući celu bližu i dalju rodbinu Njutnu koji je ovog puta čučn'o pored prozora.
* Drugi zakon sile*
"Do promene brzine tela ili ubrzanja može doći samo usled međudelovanja (interakcije) sa drugim telima. Veličina koja karakteriše jačinu međudelovanja jednog tela na drugo naziva se sila. Sila je vektorska veličina što znači da ona ima jačinu, pravac i smer. Obeležićemo je slovom F (skraćeno od hjaaaak-fu!), a ja sam merilo te sile, naročito kad me usere. Ubrzanje koje dobije telo direktno je proporcionalno sili koja deluje na telo, a obrnuto proporcionalno masi tela."
Ogled 3: Posle nekog vremena, Njutn opet proviruje odozgo. Primećuje da su se tik ispod prozora okupila tela koja stoje i nešto razgovaraju. Sada ga izvlači iz detinjstva, toliko da se zgadio čak i sam sebi. Kako bi obezbedio sebi vreme za sakrivanje, ispaljuje svoj ogavni hitac naviše. Barica posle 2 sekunde ravnomerno usporava, do trenutka kada staje u vazduhu okrećući se samo oko svoje ose usled spoljašnjeg felša sile inercije. Njutn je fasciniran i zatečen! Zaboravlja da se skloni sa prozora. Počinje da prati svoju tvorevinu koja sada nezaustavljivo pada, postepeno dobijajući sve veću i veću brzinu pod dejstvom gravitacije. Konačno pogađa jednog sagovornika i rikošetira prskajući ostale. U trenutku se sreću pogledi dole popljuvanih sa Njutnovim izgubljenim pogledom bačenim naniže! Tela uleću u zgradu da mu pokažu vektorske veličine zbira reakcionih sila. Olešiše ga ko vola u kupusu. Poplaveli Njutn puzi unaokolo, pronalazi jedan iscepan papir i olovku i zapisuje:
* Treći zakon akcije i reakcije*
"Ako jedno telo podjebava druga tela, pljujući ih sa prozora, bolje da zna da uvati šprintaricu kad zatreba, jer će u suprotnom da najebe od strane tih drugih tela, silama iste,... ajooooj leđa, ma šta iste, mnogo veće jačine, al suprotnih smerova."
Šta da vam kažem, sem da nervira. Strašno nervira.
Ako postoji neka izrazito veštačka tvorevina, više veštačka od veštačkog cveća, Makedonije i veštačkih sisa, onda je to onaj osmeh, od uha do uha koji vam upućuje bankar pre nego što vas zarobi kamatom ili prodavačica kada vam daje još jedan paket cigareta, iako se vidi da ne možete da se odbranite od kašlja, uz to dodajući: ‘‘Želite li još i cijanid uz to, da vam olakša posao?‘‘
Ne znam koja je fora, zašto ova pojava toliko nervira. Makedonija se i nekako podnosi, Grci malo pizde, mi im se rugamo za sve one grčke statue što su sazidali u sred Skoplja, veštačke sise nerviraju, ali bar dobro izgledaju, ali osmeh...
Koja je tajna njega?
Da li je samo ušao Džoker i sve ih isprskao njegovim gasom za smejanje (umre se od toga, uz osmeh naravno, kako bi svaki gazda i želeo od svog radnika jelte), ili je to neka obaveza nakon potpisivanja pakta sa đavolom... Ne znam. Ali me mnogo plaši. Kripi, jebote! A treba da odem u prodavnicu...
Bankarski službenik: Dobar dan, Gospodine Nikoliću, šta možemo da učinimo za Vas? :osmeh:
Otac: Dobar dan. Želeo bih da pogignem kredit... Znate, mojoj šetogodišnjoj ćerkici je podhitno potrebno novo srce. Te operacije se ne vrše u našoj zemlji i koštaju 120.000 evra, a to je jedina šansa da ona preživi...
Bankarski službenik: :sluša šta mu očajni otac prija, klima glavom, sa istim jezivim osmehom: Sačekajte, molim Vas, da pogledamo šta kaže naš računar...
:kucka nešto po kompjuteru:
Aha, evo ga... : osmeh, od uveta do uveta koji uliva svaku nadu: Naš računar kaže da Vi primate platu od 46 hiljada dinara, a Vaša žena 33 hiljade... i već ste kuću stavili pod hipoteku?
Otac: Da, to je tačno.
Bankarski službenik: Žao mi je, ali mi ne možemo da vam odobrimo taj kradit... :još veći osmeh:
Otac: Pobogu, pa kakvi smo to ljudi?!!! Zar ćete dozvoliti da moja ćerkica, koja je tek stala na noge... Aaaaa, ne mogu više!
Bankarski službenik: Zaista mi je žao, gospodine, nije u mojoj moći... Takva je politika poslovanja. :jezivi osmeh kao da mu je drago:
Otac: Dobro. Mogu i da razumem, prodaću bubreg, jetru... prodaću sve samo da moj anđelčić bude dobro! Samo jedna stvar mi nije jasna - kako možete da mi se smešite u ovakvoj situaciji?!
Bankarski službenik: :Skuplja usta za trenutak, al ponovo ih razvlači u osmeh. Šapuće: Izvinite zbog ovoga, direktor je naredio da moramo svakome da se smešimo, inače otkaz...
Fantastičan italijanski tvrdi sir, koji bismo, barem ja, i u bulju trpali da nije skup koliko jeste. Takođe i manjak sreće na graničnom prelazu.
Zima. Bleja. Skuplja se ekipa. Šonetu zvoni telefon.
Đole, (ispostaviće se):''.......!!! ............!!!.......''
Šone:''Ne seri? Kako bre? I?''
Đole:''....... . ........ . ..........''
Šone:''Auuuuuuuuu!''
Đole:''...... . ....... . .......''
Šone:''Ali, kako sad, krv ti jebem, uff, auuuu, dobro, dobro, smišljam nešto pa javljam, auuu, lerma...''
Đole:''.....rouming..... .......ne mene......ovih dva minuta već je.........''
Šone:''Dobro, bre, 'ajde.''
Šone se okreće ka nama:''Navatali Žuleta na granici mađarskoj. Skinuli ga s busa kerovi.''
Šta skinuli? Kako bre? Šta je, bre, bilo? Lepo, lav je popio pola flaše one Urketove šljive i ispegl'o se po ženi od nekog lika. Od Beograda? Da, od Beograda, kaže Đole da je sam osušio pola flajke. Kaže ne može nikad da zaspi pa kao malo da šurne i do jaja, nego nije ni jeo ništa, još su svarili vuspra negde kad su stali pred Mađariju na pljugu i to, i tu ih snimio onaj lik što mu pegl'o po ženi. Kaže, lik pizdeo kako je ovaj koman, ovo-ono, kako mu urla tu sve vreme, ma haos. Kenj'o, bre, pred carinicima i ovi ga izvedu nekako iz busa, našli mu 30 ća unka što su poneli za skijanje. Auuuuu............ Znači, Grana Padano...... jebem mu mater... Ma da, nego, rek'o mi Đole da ne zovemo na njegov telefon zbog rouminga, nego na Bosketov, on ima službeni. Kaže, još su tamo, na prelazu, nešto pokušavaju. Ma jebem ti Francusku, bre, koj' kurac nisu na Kop otišli, jebala ih Francuska!
Zaključak Jugoslava Ćosića, pri kraju njegovih emisija Poligraf i Intervju sa Jugoslavom Ćosićem. Jugoslav se u ime gledalaca zahvaljuje sagovorniku, što je u duhu emisije voditelju dozvolio da sam odgovori na svoja pitanja, pri čemu je na molbu voditelja gost pokušao da bude što kraći jer mu je vreme u emisiji isteklo pre nego što je i počelo da teče.
(Jugoslav Ćosić pozdravlja gledaoce i predstavlja gosta praveći ozbiljno-otužnu facu)
- Evo, na početku gospodine, da vam postavim pitanje, da-li-ste-Vi (4 reči koje izgovara ko jednu) taj koji ste, slučajno ili namerno, neću ulaziti sada u to (maše glavom praveći položene osmice), jer nemamo vremena, dakle da li Vi gospodine niste pustili vodu, posle vršenja velike nužde u wc-u naše kuće, neposredno pre početka ove emisije?
- Molim?!? O čem...
- Gospodine da li volite brzu hranu? Ja ovde imam eksluzivne slike
Vašeg fecesa iz wc šolje koje su kasnije snimljene nečijim fotoaparatom, kolege sa radija. Evo pogledajte, da li ovo radite i kući gospodine?
- Vi ste potpuno pogr...
- Ipak činjenica je gospodine (pauza, blago klima glavom, gleda ga
ozbiljno-otužnim pogledom), da ste vi poslednji boravili u wc-u naše kuće, i to što ste uradili, složićete se... šalje vrlo lošu poruku gledaocima koji gledaju ovu emisiju. Oćete njima reći, molim vas, ko vam je rekao da možete da ući u službeni wc Verana Matića, i oprostite na izrazu (žmirka i skuplja usta), iskenjati se tamo kao volina,... ako nije tajna?
- Čiji?! Jel vi to mene zajeb...
- Gospodine znate li koliko je to smrdelo, verovatno ne s obzirom da ste odmah pobegli sa mesta zločina? Dobro nećemo više o tome... Moje sledeće pitanje je...da li ste posle toga, oprali ruke, gospodine,...da li ste oprali 2. puta? Molim vas samo kratko...
- Aaaaa bre?!
- Gospodine postoji svedok koji je bio u kabini do vaše koji nam je rekao da iako vas nije video, čuo je da je voda curela, najduže 5 sekundi, dakle prali ste ruke samo samo jednom, zar ne?
- Pa vi zaista niste normal... Poslednji put da sam došo ovde...
- (okreće se gledaocima) Vratićamo se razgovoru za koji minut posle reklama.
(završavaju se reklame od 10 minuta)
- Vraćamo se razgovoru sa našim gostom... nemamo puno vremena, pa ću vas zamoliti da budete kratki... dakle niste mi odgovorili na pitanje gospodine...
- Jel si ti bre normalan Jugoslave?! Pa na koje od pitanja da ti odgovorim??? Ne znam stvarno koji kurac uopšte i da pokušavam! Jel vi želite moj odgovor ili priznanje koje će vas zadovoljiti? Šta?! Da sam se ja usrao u vašem klozetu, nisam pustio vodu i oprao ruke? Jel to oćet...?!
- Vreme nam je isteklo! Hvala vam što ste našli vremena da govorite za gledaoce televizije B92 (okreće se gledaocima sa istom ozbiljno-otužnom facom). Dragi gledaoci, gost televizije B92 bio je serator koji nije pustio vodu i oprao ruke posle kenjanja u našoj kući i ja se sad neću rukovati s njim. O ovome će biti reči i u najnovijim vestima koje slede...
Adut fraza za oladu novo/starokomponovanih ateista sa empirjsko/gnostističkim pogledima na svet.
Rusija 1923, voz na liniji Petrovgrad- Moskva. U kupe pun mladih i pijanih crvenoarmejaca ulazi omaleni monah. Razulareni komunisti- ateisti počinju da ga terorišu čupajući mu bradu, daveći ga njegovim lancem sa krstom. ˝ Gluperdo jedna, još vjeruješ u svog jebenog boga˝, ˝Kulaku, reakcionaru, sve vas treba pobiti kao i cara uz koga ste toliko bili!˝... bili su samo neki od povika pijanih vojnika ka starcu. On ih je samo mirno slušao vrteći brojanicu u ruci. Onda u kupe ulazi poručnik po činu, možda par godina stariji od vojnika ali i na oko mnogo zreliji i ozbiljniji. Uz par psovki istjera vojnike iz kupea, sjede pored starca, ponudi ga cigarom i započe priču. ˝Izvini, čiča, za ove klince, mladi su i zadojeni!˝. Ma znam, sinko, nisam ih ni uzimao za ozbiljno˝ mirno odgovori monah. ˝Ajde ta i ja da se dogovorimo nešto, ja nisam skroz ateista, vjerujem da nešto postoji, neka viša sila! Pročitao sam dosta knjiga religioznog sadržaja i ni u jednoj nisam našao dovoljno jak dokaz da Bog postoji! e pa ovako, znaš li ti, ili neko koga ti znaš, ko će meni da pokaže Boga, konkretno, licem i tijelom, čisto da znam da ne vjerujem u prašinu.˝. Starac: ˝ Pokazat ću ti ga, ovde će se pojavit, preko puta nas, u ovom kupeu, na sjedištu, ako ti prvo na to isto sjedište staviš i pokažeš mi svoju pamet!˝
Oficir ga pogleda, zamisli se, ugasi do pola ispušenu cigaru i napusti kupe
Nešto što se sigurno svima par puta u životu desilo. Sediš kući i nešto vrtiš po rukama, to ti ispadne i više nikada ne nađeš. Kao u zemlju da je propalo.
Sediš u skoro potpuno mračnoj sobi ispred kompa. Jedino svetlost monitora ti pomalo osvetljava sobu. Lagano stavljaš cigaru u usta dok pišeš neku podužu definiciju na Vukajliji. Pokušavaš rukom da napipaš upaljač, očiju zalepljenih za monitor i posle par sekundi uspevaš. Podižeš upaljač da upališ pljugu i u tom momentu ti ispada iz ruke, udara u nogu i odleće negde.
Lenjo ustaješ sa stolice iznerviran ali apsolutno siguran da znaš gde je upaljač, jer ti to možeš lagano da oceniš po zvuku. Dolaziš do mesta gde misliš da je upaljač i škiljš u mraku da ga ugledaš ali njega nema. Podižeš tepih da nije malo ispod njega ušao ali ništa. Ma mora da je ispod stola. Brzo se bacaš na kolena i krećeš da rovariš po kablovima ispod kompa ali ni tamo ga nema.
Počinje malo da te hvata panika, jer nemaš rezervni upaljač, a ko će svakih 15 minuta da ustaje da pali na ringlu. Lift ne radi i stvarno će biti gadno ako budeš morao da silaziš i posle se pentarš do šestog sprata jer ne radi lift.
Ej nema panike. Pališ svetlo jer tako ćeš ga sigurno ugledati, posebno ako je na tepihu jer je upaljač slične boje kao tepih pa možda zato ga ne vidiš.. Nema ga na vidiku.
Sigurno je malo uleteo ispod ormara. Uzimaš hemijsku olovku i provlačiš je ispod ormara od početka do kraja u nadi da ćeš čuti obećavajući zvuk udarca hemijske u nešto plastično ali ništa. Izvukao si samo drugu hemijsku. Posežeš za težom artiljerijom i uzimaš varjaču, guraš je ponovo ispod ali nailaziš samo na prašinu, kliker koji je tu ko zna od kada i flop koji je već požuteo.
Počinješ da se ozbiljno nerviraš. Pa nemaš ti sobu od 100 kvadrata, sa tonom nameštaja, pa da ne možeš da nađeš upaljač u njoj. Praviš krug oko stolice zavirujući kod svakog točkića ali ga nema. Gledaš u svaki ćošak i počinješ da tražiš čak i na mestima gde nije imalo šanse da odleti. Sve ćoškove, dižeš ceo tepih, gledaš na krevetu, pod krevetom koji je iza stolice za komp, ma svud po sobi. Nema ga.
Tada odjedom shvataš da moraš po upaljač do trafike.
Gde je upaljač?
Istina je tamo negde........
Prelepi anđeo...ni dan danas nisam saznao kako se zove. Niko u selu nije znao čija je to ćerka, iz čije porodice. Ni čak da li je iz našeg sela. Ali su je svi pratili bez daha požudnim pogledom kad god prođe glavnim sokakom. Klinci su je zamišljali, a matoriji priželjkivali. Niko joj nije nikada čuo glas, a verovali smo svi da ima upravo anđeoski, drugačiji ne može. Jedini zvuk koji je ostavljala za sobom je bio onaj mekani od slabo napumpane gume i kamenčića koji su pucketali pod točkovima po jako prašnjavom putu. I jedno zarđalo zvonce na toj poniki bez signalizacije koju je vozila neumorno svakog dana...zvonce koje je samo od sebe ponekad zvečalo usled neravnog sokaka...A Ona je gledala je samo pravo, ponekad samo skrene pogledom da bi sklonila dugu plavu kosu s lica, ne obazirući se čak ni na sopstvenu žutu haljinu, na kojoj je čipka po rubovima uvek bila umrljana od lanca...
Verovali smo onda da donosi sreću celom selu. Vila našeg blagostanja, dodola naših plodnih njiva. Te godine prinos nikada nije bio veći, niti je Morava ikad bila punija mladih šarančića i somića. Čak ni većih svađa nije bilo. Šta reći drugo osim da su zahvaljućjući samo jednim njenim prolaskom, dva najbogatija brata, Rade i Aleksa, posle decenije konačno izgladili stvar oko imanja i pomirili se u kafani kod 'Čaponjka'... Nije bila ničija, ali je svakako bila naša, devojka na biciklu.
Kad sam malo stasao, postao momčić od osamnaest leta, konačno sam saznao istinu. Naime, moj stari mi je dan pre punoletstva rekao da ostanem kući, da ne idem u kafanu sa drugarima. Pitao sam zašto. Samo mi je odmahnuo glavom i grubo naredio da ostanem. Morao sam da ga poslušam. Otac mi je to ipak...
Tog jutra sam se probudio umoran, oka nisam sklopio. Što zbog vrele letnje noći, što zbog upornih komaraca, što zbog komšijinog petla Apisa. Ah, kako sam ga samo mrzeo. Ali najviše sam strepeo od večeri. Potajno sam se molio da sunce ne zađe za brdo nikada, da ovaj dan traje zauvek. Nema veze što sam celog dana skupljao seno polomljenom vilom po vrelom avgustovskom suncu. Samo da ne padne mrak...Ali ko sam ja da bi mene Bog poslušao?
Večerali smo vruću proju sa trunkom mladog sira i paradajzom. Otac je kasnije upalio fenjer i ćutke smo posmatrali igru senki po ispucalom duvaru. ''Vreme je'', rekao mi je. Ćutao sam. Izašao je u avliju, obitavao oko vraknice par minuta, pa se vratio. Uzeo je onaj fenjer ostavivši me u mraku, pa je ponovo izašao. Gledao je u jednu tačku u daljini dobrih pola sata, izgledao mi je kao đavo u tami koji mami putnika namernika jedinim svetlom. Pozdravio je samo komšiju Avrama koji je svojim vrancem dizao prašinu u punom trku po tom mraku. Vratio se, pomalo ogorčen i ljut. Nisam smeo ništa da pitam. Uz dubok uzdah mi je rekao da idem u krevet...mislim da sam zaspao odmah...
Sutardan, probudila me je graja naroda ujutru u daljini. Obuko sam se na brzinu i popio malo vode. Istrčao na put ne zatvorivši vrata. Ni otac mi nije bio u kući, ali me nije bilo briga. Interesovalo me zašto se skupio toliki narod na stotinak metara od moje kuće. Prvo što sam primetio je parče žute tkanine koje se vijorilo na bagremu pored puta. Jedan od momaka je sklanjao onaj dobro poznati bicikl u šanac, da se ljudi ne bi sapletali o njemu. Srce mi se iskidalo u trenutku tada. Zastao sam i primetio uznemirenog Avru kako sedi i drži nešto u svom naručju nalik na lutku koju je pokojni deda pravio da postavi u njivu kako bi plašio svrake i ostale štetočine. Prišao mi je otac, i sa setom u glasu rekao nešto, ali ga nisam čuo. Otrčao sam prema toj gomili...Haljina joj više nije bila tako jarko žuta, čak ni kosa...Ne, to ne može, ne sme da bude Ona...Moja devojka na biciklu...
Rečenica zbog koje nas neće gristi savest ako slažemo. Nema potrebe za pikovima iza leđa.
-Dragi, je l' mogu da te pitam nešto al' da mi iskreno odgovoriš?
-Kaži, srce...
-Koliko sam dana bila odsutna od kuće?
-Ovo što ste bili na seminaru u Pragu?
-Da!
-Sedam dana...
-Sedam, tako je... šta sam ti ostavila od obaveza?
-Samo da ti hranim ovo kučište pogano i da ne zapalim kuću kad grejem onaj gulaš u limenkama što si mi tako divno spremila, hehehe...
-Nije vreme za ironiju... zašto je Flafi ovako oslabila? Vidi joj dlaku... nema više onog sjaja i sva je ućebana...
-Pa, hranio sam je... doduše, nisam joj davao onu njenu 'ranu što je skuplja nego moja, ali je jela...
-Pa šta je jela?
-Sve što meni ostane... ako se ja nisam ućebao od onih konzervi, ni njoj neće ništa da fali...
-Je l' si je šetao? Četkao? Kupao?
-Aham... i čitao sam joj Mačka u čizmama, znam da je na njega slaba... ipak, mačak isp'o keršme u priči, a ribe se lože na to... je l' me ložiš ti?
-Je l' ste joj davali nešto ti i oni tvoji kreteni?
-Nismo, evo da Bog da tvojoj mami oči ispale ako lažem...
-Skote, znaš da sam sujeverna... moram sutra mamu da vodim na kompletan pregled...
-Ne lažem, svega mi...
-Tako si se i prošli put zakleo u moju mamu, pa žena dobi upalu pluća u julu mesecu... znala sam da ćete joj opet potapati hranu u votku... kakvi ste vi moroni, pa to je strašno... bolje da sam je sestri ostavila... dođi, sice moje maaajo...
-Pa, bolje i meni sestru da si ostavila, hehehe, ako me razumeš...
-Prekini, kretenu...
-E, da vidiš kako se prevrće kad se napije... ja sam plak'o!
-Nisi ti plak'o! Ti si malouman...
Igrače ovog tima lako možemo razvrstati po kategorijama.
Golman - Kaže se, imala majka dva sina, jedan je bio pametan, drugi golman. Veoma česta pojava u beton ligama su debeli golmani sa stomacima kao trudica, ali uprkos tome i dalje su tu, u svojim već uveliko četrdesetim. Ili golmani visine kao ćevap u skoku. Ili bilo koji drugi hendikep, kad ne možeš da ...budeš u polju, i da trčiš - budi golman.
Štoperi - Dva balvana, sekvoje, cepanice. Search, kill & destroy. Obično na tim mestima stoje oni koji su glavne "badže" u selu, kavgadžije, spremni u svakom trenutku da se pobiju. Tehnika nula. Vole da podmuklo udaraju, a često i otvoreno jer im sudija naravno ne sme ništa, u njihovom selu. Ne pokušavati sa vraćanjem udarca.
Bekovi - Bez želje za diskriminacijom, često ovde stoje pripadnici romske populacije. Valjda zbog svoje konstitucije, mršavi su, brzi a to se od beka i traži. Tehnika im svodi na pokoji centaršut i trčanje po liniji do iznemoglosti. Obično bekove igraju oni slabiji koji nisu uspeli da se probiju do mesta štopera. Ako nije ciga, onda je neki klinac, koji je tu stavljen da se kali.
Veznjaci - ovo je zaista sorta za divljenje. Stari, prekaljeni vukovi, glavni ispred svoje seoske prodavnice, koji istini za volju dele loptu kao Bekam. Ali njihov radius kretanja se svodi na krug na centru igrališta, tako da se od njih ne očekuje defanziva, već samo dobar pas, pokoji centaršut. Neretko su kapiteni. Godine naravno broje 45+.
Krila - Često, jedni od najboljih u timu iako su večito u senci Veznjaka ili Napača. Posao mu je kao i kod Beka, ali sa većom slobodom u igri. Naravno da tu već igraju stariji momci, koji su prošli Beka, i nazad se retko vraćaju, jer pobogu, tu su ovi klinci da trče za njega.
Napadač - možemo ih podeliti na dve vrste. Jedna je, smotani igrač koji bi bilo gde upropastio igru, sem u napadu, gol ne ume da pogodi ni na treningu, ali ipak ok je za atmosferu i svi ga vole u ekipi. U drugu vrstu obično spadaju mladi momci koji su u svojim dvadesetim, seoske devojčice se pale na njega, frizurica je uvek na mestu, ima dobar dribling, postigne i neki gol, čime se njegova "slava" pročuje i do susednog sela (čime automatski dobija naklonost tamošnjih devojčica). Ali neretko, dolazi na utakmicu polupijan jer je sinoć sa drugovima na kafani (šmekerima kao on, ali netalentovanima za fudbal) zaginuo do pet.
Trener - lokalna pijanica, koji je završio sa igranjem fudbala, legenda sela, ali svi ga poštuju.
Doktor - ko god se nađe slobodan u tom trenutku, dobija zvanje doktora. Jedini posao mu je trčanje sa flašom vode u ruci do povređenog igrača.
Ekonom - priglup, socijalan slučaj, dobroćudan čikica koga svi gotive. Nije mu mrsko da posle svakog treninga i utakmice skuplja pobacane dresove, štucne po svlačionici, pere i ponovo ih pakuje.
Sediš ispred zgrade na niskom betonskom zidiću. Sve miriše na proleće. Čekaš društvo. Uzbuđen si jer je fudbal strast koju deliš sa njima. Gledaš u onaj improvizovani teren na parkingu. Još uvek osokoljen jučerašnjim golom, zamišljaš sebe u dresu omiljenog tima na ogromnom stadionu.
Nije to bio baš bilo kakav gol. Skočio si i šutnuo loptu iz vazduha. Golman nije mogao ništa da učini. Zatresao si mrežu. Bio si zvezda te utakmice i iako umoran i oznojen, beskrajno srećan dok su te drugovi nosili na rukama, najkraćih 200 metara ikad, do ulaza zgrade.
Iz daljine ti mašu Bane i Stefi. Otpozdravljaš i pokazuješ im rukom na sat. Kasne. Ni Miloš nije tu, a lopta je kod njega. Sedaju pored tebe i još jednom ti čestitaju na jučerašnjoj igri.
Dok po ko zna koji put raspravljate najvažnije pitanje na svetu, ko je najbolji igrač, zaustavlja se dečko na motoru pored vas. Prepoznaješ ga i pre nego je skinuo kacigu. Na kraju, njega svi u kraju znaju. Voleo bi da se družiš sa njim. On je kul, svakog dana ga viđaš sa drugom devojkom. Mada, znaš ga bolje od ostalih, ipak je to sin najboljeg druga tvog oca. Vidiš to kao neku svoju prednost.
Udara te pesnicom u rame, onako drugarski. Boli, ali ti si muško, stisni zube... Prija ti divljenje u očima drugara dok te pozdravlja Maki Točak kao nekoga sebi ravnog.
-Gde si bre ti mali…?
-Nisam ja tako mali, Maki… imam skoro šesnaest… Samo sam 5 godina mlađi od tebe…
-Dobro, dobro… nego, jebeš li šta?
-Nađe se tu i tamo neka ribica…
Odgovaraš, a znaš i sam da ribice viđaš samo u izgužvanim časopisima što te verno čekaju ispod dušeka.
-Lepo, lepo…
Vadi paklu i upaljač iz kožne crne jakne. Uzima jednu cigaretu i primače je ustima. Pali je onako šmekerski, žmirkajući na jedno oko od jačine plamena. Izbacuje dim iz pluća a onda te nudi. Gledaš u otvorenu paklu i savršeno poređane cigarete. Pružaš ruku i vadiš jednu. Dobacuje ti upaljač.
Nisi siguran kakav je to pogled u očima tvojih drugara ali čini ti se da nema onog divljenja od malopre. Čuješ prepoznatljiv zvuk paljenja upaljača a ubrzo nakon i osećaš miris cigarete. Ne dopada ti se. Pokušavaš da uzmeš vazduh ali umesto toga samo dim nemilosrdno guli put do pluća. Suze ti oči dok se trudiš da ne kašlješ baš toliko.
-Navikao sam na one malo slabije.
Pravdaš se iako ti niko ništa u vezi toga ne govori. Sledeći put nećeš povući tako jako, kažeš sebi. Oponašaš Makija i način na koji on drži cigaretu.
On se smeje kratko kroz nos dok baca pikavac u travu, a onda se vraća na motor.
-Vidimo se mali, možda te povedem jednom sa mnom u zezanje…
Namiguje ti kratko i ostavlja tebe i tvoje drugove u prašini i dimu motora i tvoje prve cigarete.
Dok se društvo polako skuplja ti se i dalje boriš sa cigaretom. Nisi ti neki balavac, izdržaćeš i vrtoglavicu i gorak ukus u ustima. Sledeća će biti bolja.
-Ok, većina je tu… krećemo igru?
-Idite vi… ja očekujem jedan poziv za par minuta, doći ću kad završim razgovor…
Sediš i gledaš drugove kako igraju. Čekaš da te prođe mučnina. Nije moguće da si takav mekušac, misliš… pa toliko ljudi puši, niko se ne oporavlja od jedne cigarete ovoliko dugo. Kupićeš sutra sam paklu od novca za užinu, dokazaćeš sebi da si frajer. A onda ćeš pozvati Makija da te povede s njim do grada... to je život… ima važnijih stvari od igranja fudbala sa ovim klincima.
