Ova sintagma se koristi da iskaže temperaturu ispod najnižeg podeoka na termometru. Obično se javlja u januaru mada ove godine je vrlo česta i martu kao i u aprilu.
lik1: brate što se treseš kao silovana veverica? šta ti je?
lik2: ma beži bre jaja su mi postala jajnici kol'ko je 'ladno!
lik1: mnogo volim ovo rano proleće!
Svako je bar jednom pokušao da se na ovaj način izvuče zbog loše ocene na kontrolnom/pismenom.
Bedan pokušaj se obično završi ovako:
Dete: "Ali mama, svi su loše uradili pismeni"
Majka: "Šta mene briga za ostale, bitno je da si ti dobio 1!"
....a posle 10ak minuta:
Majka: "A šta je dobio Mika?"
Dete: "Četvorku"
Majka: "A kako Mika može da dobije 4, a ti ne možeš?"
Dete: "Ali, rekla si...."
Talk šou naopačke. Umesto da imaju jednog voditelja/voditeljku i više gostiju imaju jednog gosta i krš božiji ženetina koje stalno laprdaju tako da jedna kenja a ostale klimaju glavom i tako na smenu.
Jedini sport koji mi muškarci sa jednakim žarom gledamo kad ide direktan prenos i kad ide snimak.
a) Naziv filma.
b) San svih muškaraca tipa nezasiti.
To je kad ti devojka kaze da nece da ide u bioskop,zato sto sa sobom nije ponela Pervol black magic.
Nemoguća misija. Nešto kao pokušaj da postaviš tri žene na jednu vece šolju. Neizbežan rat, katasrofa na pomolu... Ako ovo do sada niste probali, ne pokušavajte u svojoj kući!
Šta je guzo , šta si se natmurila?
Znaš ja sam došla ovde da pomognemo tvojima a tvoja mama i z(l)aova mi Jelena...
Stani , stani bebili, a što ne bi probala negde drugde , recimo u dnevnoj sobi, spavaćoj...Znaš bre da je NEMOGUĆA MISIJA da sve tri boravite u kuhinji, pa ponašaš se ko da si 3 dana snajka a ne 8 godina. Znaš ti dobro kako stvari funkcionišu...
Čuveni i, doduše, u realnosti nikada objavljeni slogan velikih svetskih korporacija koje se bave trovanjem naroda. Poslovna filozofija i marketinški imperativ kojima se pre svega vode duvanska i fast-food industrija, iza kojih - i to na poprilično beznačajnoj razdaljini - razdragano kaska jebena Katolička Crkva. Refren jedne od najozloglašenijih teorija zavere koji, pak, mi iz i dalje neutvrđenih razloga ne možemo ili ne želimo da čujemo.
E sad, iako je fokus pomenutih pogrebnih preduzeća (jer to ona na kraju krajeva i jesu; prim.prev.) svakako najviše koncentrisan na velike države i nacije, nemojte misliti da su vaša deca bezbedna od steltnog uticaja na um i telo koji ista sprovode nad njima, koristeći se pritom najnemoralnijim sredstvima kojih možete da se setite. I ta sredstva donose rezultate. Mis’im, neću mnogo da kenjam - obzirom da sam i sâm bio strastveni pušač do pre otprilike dve godine kada sam sreo svoju trenutnu “dominantniju” polovinu (bajdvej – kupio sam ti “Boni” sa krlicima, draga) – ali donja granica starosnog doba kod primeraka koji su počeli da puše već se opasno približila broju 12, pa se bojim da ćemo u bliskoj budućnosti biti svedoci scene u kojoj klinci predškolskog uzrasta žicaju pljuge od jebenih vaspitačica jer su im “mamica i tatica pre neki dan iste konfiskovali”. Šta? Ne verujete? A one žvake u obliku cigareta? To vam nije sumnjivo, a?
U Sjedinjenim Državama “Marlboro” je na krajnje dovitljiv način uložio u sopstvenu budućnost šatro sponzorišući igračke za decu u 2500 vrtića u 22 države, samo da bi u taj “poklon” udžeksovao i plastične imitacije sopstvenog cigaretnog pakovanja, i u “mekoj” i u tvrdoj verziji, u kakvu svrhu – zaključite sami. Dobro, nek’ se proredi broj Amera, šta me boli kurac...al’ šta ćemo sa mrtvim MekDonaldsom i hranljivo jednako mrtvim Hepi-Milom (klovna i da ne pominjem)? Kreiran specijalno za decu i sa uvek primamljivom debilnom igračkicom unutra (verovatno u ko-saradnji sa gorepomenutim “Marlborom), Hepi-jebeni-Mil predstavlja sve ono što jedno mlado ljudsko biće NE BI SMELO DA JEDE i u sebi sadrži enzimske supstance lukavo osmišljene tako da se vezuju za receptore u mozgu i generišu osećaj zavisnosti. Apsurdno mala pakovanja zašećerenih gaziranih pića, čokoladice koje i ne primetite da ste pojeli, autići-igračke, “Bratz” lutke – sve je to deo velikog plana u kojem se buduća mušterija praktično vrbuje od malih nogu. Jeb’o mater ako ću ja ikad da dozvolim svojoj deci rođendane u “KFC-u”...
Da puše – mogu. Mis’im, ako ne naiđu na karakondžulu k’o ja što sam...
- Dobar dan, izvolite?
- Ovaj, daćete mi jedan hepi-mil za poneti...
- Sa kojom igračkom želite?
- Sine, pita čika sa kojom igračkom hoćeš?
- Sa žapcom, sa žapcom!
- Čuli ste ga...
- Evo, izvolite i dođite nam opet...
- Možda sledeće godine, momak...
Kasnije te noći...
- Mihajlo! Mihajlo, bre!!
- Šta je, bre, koj’ me kurac budiš, luda ženo...?!
- Je l’ čuješ ti nešto?
- Da, čujem – tebe kako sereš i ne daš mi da spavam!
- Ma, k’o da se nešto čuje iz dečje sobe...
- Učinilo ti se, nema šta da bude. ‘Ajde spavaj sad...
- I to što kažeš...
Dečja soba
Žabac-igračka svetli na noćnom stočiću pored kreveta, tankim crvenim snopom svetla iz usta pogađajući zaspalo dete pravo u glavu. Iz grobne tišine u sobi tek jedva se dâ razaznati ciklični niskofrekventni audio-zapis: “Ti voliš MekDonalds. Ti voliš hamburger. Ti voliš čizburger. Ti voliš BigMek. Ti voliš MekDonalds. Ti voliš...”
Zadnje pare koje imate u kući a nailazi npr pop da sveti vodicu. Veoma nezgodna situacija jer popu koliko god da daš njemu je malo a popovi ne vraćaju kusur ako imate npr 1000 dinara.
- Gotovi smo.
- Evo pope 1000 dinara, to su mi zadnje pare u kući.
- Dobro.
- Šta dobro vrati kusur.
- Evo mlada 200 dinara.
- Treba deci da spremim užinu za školu.
- Evo još 200.
- Daj još 100
- Zbogom.
Šta bi bilo, kad bi bilo. Ironičan odgovor nekome ko pokušava da vam objasni da je stvar mogla da se obavi na drugačiji način.
-Moj Đuro, nećeš ti da slušaš. Rekla sam ti da obrišeš parket, da ne bi pao neko. Da si obrisao, ne bi se Marija okliznula
-E jebiga sad, da su muda ispod pazuha, koliki bi to kurac bio? Što nije pazila?
