"Upecaj ih dok su mladi"

Čuveni i, doduše, u realnosti nikada objavljeni slogan velikih svetskih korporacija koje se bave trovanjem naroda. Poslovna filozofija i marketinški imperativ kojima se pre svega vode duvanska i fast-food industrija, iza kojih - i to na poprilično beznačajnoj razdaljini - razdragano kaska jebena Katolička Crkva. Refren jedne od najozloglašenijih teorija zavere koji, pak, mi iz i dalje neutvrđenih razloga ne možemo ili ne želimo da čujemo.

E sad, iako je fokus pomenutih pogrebnih preduzeća (jer to ona na kraju krajeva i jesu; prim.prev.) svakako najviše koncentrisan na velike države i nacije, nemojte misliti da su vaša deca bezbedna od steltnog uticaja na um i telo koji ista sprovode nad njima, koristeći se pritom najnemoralnijim sredstvima kojih možete da se setite. I ta sredstva donose rezultate. Mis’im, neću mnogo da kenjam - obzirom da sam i sâm bio strastveni pušač do pre otprilike dve godine kada sam sreo svoju trenutnu “dominantniju” polovinu (bajdvej – kupio sam ti “Boni” sa krlicima, draga) – ali donja granica starosnog doba kod primeraka koji su počeli da puše već se opasno približila broju 12, pa se bojim da ćemo u bliskoj budućnosti biti svedoci scene u kojoj klinci predškolskog uzrasta žicaju pljuge od jebenih vaspitačica jer su im “mamica i tatica pre neki dan iste konfiskovali”. Šta? Ne verujete? A one žvake u obliku cigareta? To vam nije sumnjivo, a?

U Sjedinjenim Državama “Marlboro” je na krajnje dovitljiv način uložio u sopstvenu budućnost šatro sponzorišući igračke za decu u 2500 vrtića u 22 države, samo da bi u taj “poklon” udžeksovao i plastične imitacije sopstvenog cigaretnog pakovanja, i u “mekoj” i u tvrdoj verziji, u kakvu svrhu – zaključite sami. Dobro, nek’ se proredi broj Amera, šta me boli kurac...al’ šta ćemo sa mrtvim MekDonaldsom i hranljivo jednako mrtvim Hepi-Milom (klovna i da ne pominjem)? Kreiran specijalno za decu i sa uvek primamljivom debilnom igračkicom unutra (verovatno u ko-saradnji sa gorepomenutim “Marlborom), Hepi-jebeni-Mil predstavlja sve ono što jedno mlado ljudsko biće NE BI SMELO DA JEDE i u sebi sadrži enzimske supstance lukavo osmišljene tako da se vezuju za receptore u mozgu i generišu osećaj zavisnosti. Apsurdno mala pakovanja zašećerenih gaziranih pića, čokoladice koje i ne primetite da ste pojeli, autići-igračke, “Bratz” lutke – sve je to deo velikog plana u kojem se buduća mušterija praktično vrbuje od malih nogu. Jeb’o mater ako ću ja ikad da dozvolim svojoj deci rođendane u “KFC-u”...

Da puše – mogu. Mis’im, ako ne naiđu na karakondžulu k’o ja što sam...

- Dobar dan, izvolite?
- Ovaj, daćete mi jedan hepi-mil za poneti...
- Sa kojom igračkom želite?
- Sine, pita čika sa kojom igračkom hoćeš?
- Sa žapcom, sa žapcom!
- Čuli ste ga...
- Evo, izvolite i dođite nam opet...
- Možda sledeće godine, momak...

Kasnije te noći...

- Mihajlo! Mihajlo, bre!!
- Šta je, bre, koj’ me kurac budiš, luda ženo...?!
- Je l’ čuješ ti nešto?
- Da, čujem – tebe kako sereš i ne daš mi da spavam!
- Ma, k’o da se nešto čuje iz dečje sobe...
- Učinilo ti se, nema šta da bude. ‘Ajde spavaj sad...
- I to što kažeš...

Dečja soba

Žabac-igračka svetli na noćnom stočiću pored kreveta, tankim crvenim snopom svetla iz usta pogađajući zaspalo dete pravo u glavu. Iz grobne tišine u sobi tek jedva se dâ razaznati ciklični niskofrekventni audio-zapis: “Ti voliš MekDonalds. Ti voliš hamburger. Ti voliš čizburger. Ti voliš BigMek. Ti voliš MekDonalds. Ti voliš...”