Do maksimuma nešto izanđati i ofucati konstantnim nošenjem ili korišćenjem. Dovesti neku stvar do tog stadijuma da jednostavno vreme koje ćeš još moći da je koristiš visi o končiću koji samo što nije puk'o. Potpuno otrcati nešto.
- Brate jel istina da je Bilja završila u bolnici od premora jer si je jebao svaki dan po ceo dan? Brate ako jeste, ti si jednostavno najveći car koji postoji na planeti. - Jeste. U bolnici je od jebanja. - Ali kako matori? Kako si uspeo da je toliko jebeš? - Pa vidiš, pošto je ona ubedljivo najjača riba koju sam ikada imao i toliko je dobra da se desi jedno pet ušinuća vratova kada god izađe na ulicu, ja sam skapirao da neće baš dugo biti moja devojka. - Logično. - E pa gutao sam viagru svaki dan, prašio uz to belo kada god sam imao kinte i non-stop sam je jebao, jer sam izračunao da imam oko dve nedelje plafon. - Brate, ladno si je pohabao. - Skroz. Pustila mi samo SMS: "Ne dolazi mi u posetu." ------------------------------------------------------------------------------------------------- - Što mi se pohabala ovako ova majica? Vidi na šta liči. - Pa normalno kada je nisi skidao uopšte. Jedino sada da probaš špahtlom da je skineš ili da čekaš da se dezintegriše, trećeg nema. -------------------------------------------------------------------------------------------------- - Rekao mi doktor da ne mogu više da igram basket. Otiš'o mi zglob na ruci. - Pa kada non-stop guslaš. Pohabao si ga.
Originalno je predstavljala rakiju koji je ispekao deda dotičnog, ali kako je prilika da se pije puno a rakijaša još više dok brojno stanje dede može biti samo 0/1/2 to je ovaj naziv počeo da se koristi za svaku iole stariju i kvalitetniju rakiju. Nije redak slučaj da se pod ovim nazivom nekom rakijašu-početniku uvali najgora ovogodišnja brlja šećeruša.
“Unuk”: Ovo ti je najbolja rakija, nećeš ovakvu nigde naći, ovo sam pekao sa dedom kad sam bio klinac pre sto godina, ma nema ni gram šećera, on to nikad ne stavlja…. Vidi boju, vidi venac (drma se no label boca sa potpuno bledom tekućinom, venca ima 1,5mm). Početnik: Ma znam, kome pričaš, čim si je izvadio video sam da je vrhunska, ja to odmah prepoznam… “Unuk”: Prava dedovača. Sa’ će da probaš… (domaćin sipa krvnički punu čašu gostu i sebi pola). Početnik: Aj’ da smo živi i zdravi (mučenik počinje da ispija i naglo pravi facu kao da pije izvetreli metil alkohol sa saharozom dok ga neko gađa šljivom u glavu. Želudac prepoznaje da je to otrov, grlo se grči, naš junak drhtavim rukama vraća polupraznu čašu na sto. Oči mu suze i znoj naglo izbija po čelu)… Uh… Ala pali… “Unuk”: Pa kažem ti ja. Videćeš tek kako radi kad siđe dole. A, kako je? Početnik: Bogami… (rakija je sišla dole i počela da podbada ručak, mučenik se znoji dok pokušava da smiri stomak, dobijajući belo-žutu boju).
Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Od noćne more mlađih maloletnika i vrhunca gurmanluka punoletnih morževa i prosečne srbadije, masna krmetina prelazi svoj put rasprostranjenosti u rasponu od slavske poslastice (kolači su za pičkice) preko sredstva za mirno rešavanje sukoba u međunarodnom pravu. Sve i svja za sve.
1975
- Ajde Ivice sine jedi. - Neću! Masno je bre kevo gle žila. - Ček, sad će ti mama izabrati komad. - Al da ima kožicu.
2014
- Konobar! Dolaz' vamo, nemoj da ti sad kafanu polupam pa zatvorim! - Izvol'te, gospodine ministre. Šta izvoljevate? - Šta je ovo sunce ti poljubim? - Pa pečenje gospodine. Lično sam birao komade. Sve od buta. - Nosi ovo da ti ih ne bi sad u guzicu sater'o. Daj masne krmetine jebem ti dan! Tačiju kilo jagnjetine. Jel kilo? - Mund. - Mund, mund! Nego šta već mund. Da pričaš bratac po Kosovu kad si sa Ivicom lumpovao u "Tri hrasta". Ščuo? - Jel to sve gospodine? - Još si tu? Leti jebem ti kolje i da poneseš još kilo belo i sifon. I račun Tačiju da plati. - Oćete li slatko šta da vam spremimo? - Ne jedem ja ta sranja. Ako baš oćeš zamotaj njemu koju palačinku sa orasima. - Unë nuk e kuptoj. - Une, une! Jeste, tako je. Sad će račun.
NE MOŽE MALIM SLOVIMA! Kad bi se pisalo malim slovima izgubilo bi svu svoju čar. Jer, jebem li ga, mora da ima neku čar kad je nateralo tolike ljude da se ponašaju kao da su sada pobegli iz Kovina. Čar je, verovatno, u posebnom mentalitetu Norvežana, naroda koji nam je doneo neke od najvećih manijaka u istoriji sveta.
MEJHEM JEBENI!!
ČLANOVI BENDA!!
EURONYMOUS!! DEAD!! NECROBUTCHER!!! MANIAC!! COUNT GRISHNACKH!!!!! i Čarls Hedžer.
Najistaknutiji primer ovog žanra, bend nastao u podrumu neke memljive prodavnice ce-deova u Oslu(ovde se vidi da bi Norveška muzička scena bila mnogo manje sjebana da su osamdesetih godina ljudi znali za torente), od strane petorice mladića koji su skontali da bi bilo mnogo kul da ofarbaju face u belo i našminkaju se u stilu klinki koje prvi put idu u diskoteku. Onda su iskopali nekog Šveđana koji je bio u Norveškoj najverovatnije jer su ga Šveđani prognali pošto je bio preveliki retard za tako razvijenu državu.(ovde se pokazuje da su Šveđani govna i da najgore od svojih uvaljuju Norveškoj, koja je u to vreme bila u kurcu, ali hejt o Šveđanima ćemo ostaviti za neku sledeću definiciju). Dotični je, bivajući izrazito poremećen uglavu, pred koncert mirisao mrtve ptice i zakopavao se u zemlju, misleći da će se tako približiti svojim uzorima, mrtvacima. Onda bi izlazio na scenu, bacao kozije glave po publici i vrištao, dok je u pozadini Euronymous na džitri udarao *FIS-FIS-FIS-FIS-GIS-GIS-GIS-GIS*. Publika je bila u delirijumu.(ovde se vidi da uopšte nije čudno što je Brejvik Norvežanin, a ne Žabar ili Papuanac).
A onda je jednog dana njihov pevač pronađen kako leži u kući usred šume, izgledajući samo malo mrtviji nego što je inače izgledao. Kliknuli ste na link, je l' da? Vidite sliku? Znate, slika postoji, pošto je prva stvar koja je pala na pamet njegovom kolegi iz benda kada ga je video sa prosutim mozgom bila da trkne do radnje, kupi fotoaparat i slika ga. To se kasnije pokazalo veoma korisnim, jer im je '95. ponestalo ideja za omotnice albuma, pa su stavili sliku svog mrtvog jarana. Što da ne. Tu se bendu priključuje novi basista, i tu dolazimo do najepohalnije ličnosti ovog muzičkog pravca.
Zanimanje: pevač, gitarista, bubnjar, pisac, palikuća, ubica, serator. Rođen kao(o, ironije) Kristijan Vikernes, ovaj momak je oduvek pokazivao sklonost ka paljenju crkava i drvljenju kurca u dugačkim raspravama. I jedno i drugo su veoma uticale na njegovu karijeru. Varg Vikernes je, pošto njegov bend, Burzum, koji se sastojao od Varga Vikernesa kao glavnog pevača, Varga Vikernesa na gitari, basiste Varga Vikernesa i perspektivnog bubnjara Varga Vikernesa, nije bio preterano uspešan, smislio drugi način da privuče pažnju na sebe. Počeo je da pali crkve i diže bune, ali nije računao da će Norvežane boleti patka za par crkava, pa se odlučio na radikalniji potez. Godine 1993. izbo je svog kolegu iz benda Euronymousa dvajes' tri puta nožem u leđa i osuđen je na 20 i kusur godina zatvora. Tamo je, konačno srećan zbog sve pažnje koju su mu posvećivali, uzeo sintisajzer i napisao 10 puta više muzike nego za sve vreme dok nije bio u zatvoru. Inovativne melodije poput *CE-CE-CE-CE-CE-CE-CIS, GE-GE-GE-GE-GE-GE-GIS* su mu obezbedile mesto u aleji velikana norveškog blek metala, pošto niko do tada nije pisao tako kompleksne i zanimljive melodije. Kad je posle 16 godina pušten na uslovnu, postao je diplomirani serator i profesionalni komentator svega što se dešava u društvu, i do dana današnjeg je ostao jedan od najpriznatijih norveških besednika i ljudi čije se mišljenje najviše ceni.(ovde se vidi da su Norvežani šmrkali previše one nafte što su u međuvremenu otkrili, pa im je udarila u glavu.) Uz uvek veselog Varga dolaze i drugi interesantni momci ove muzičke scene, interesantni po svemu osim po muzici:
MAGNUS NEKAKO!! Osuđen na doživotni zatvor jer je iz čista mira ubio nekog flafičastog lika na ulici,
Primer bi mogao da našteti duševnom zdravlju čitaoca. --------------------------------------------------------------- Ova definicija je napisana za MIZANTROPHY. --------------------------------------------------------------- HAAAAA ZAJEBO SAM ROK ZA DVA MINUTA OPAAAAA! ---------------------------------------------------------------
Neuspeli pokušaj džankija da se izvuče pred pandurima kada ga pitaju šta ima u džepu.
Moderna verzija "Glave šećera" Milovana Glišića. Skraćena
"Kmet" Rade "Lajna" nosi "paketić". Presreće ga pandur Ljubiša "Nos" sa pitanjem:
- Gde si Rade, čujem opet se baviš putarstvom? - A, gospodine, otkud Vam to? - Čuh da si juče u "BoomBastic"-u iscrtao linija za ceo koridor 11. - Nije, gospodine, nego pili tekilu, pa izvlačio so da se ne zanesvestimo. - A ŠTA ti je to u džepu? - Paaaa... - Da nije možda Glava soli? - Jeste, jeste... Mora da mi je ostalo od juče... - Daj taj paketić 'vamo... Vidi, vidi... Belo, a nije so... - Nije to moje, gazda... Sigurno mi ubacili u džep juče umesto soli... - Aha... I šta sad? - Ništa gazda, to je za tebe... Šta će meni, i ovako ne znam kako se koristi... - Ajd mrš. Da te vidim da te ne vidim, da te čujem da te ne čujem
Ljubiša polako odlazi do auta, gde ga čeka kolega...
- Evo kolega, rekoh ti ja da ću da nađem... Da ima za žurku večeras... Ipak, ne rađa se svaki dan Kapetanu dete...
Žbun cveća koji je samo malo uređen, prosto rečeno. Dobro, za neke treba biti stručan, ne kažem. Nije da nije lepo, jeste lepo. Stvarno daje neku čar kada se postavi na sto. Ili kao poklon. Ženski deo populacije otkida na takve stvari. To je znak da je muškarac sa manirima. Još ako se u toj kiti cveća nađe neka egzotična cvećka... možeš i seljak da budeš, jebaćeš! Al' košta u pizdu materinu!
negde na oko 20-ak metara od njene kuće... romantični decxko nosi prekrasan buket cveća...
Hrizantema: E, ae dosta više te gurke. A i ti momak, prestani više da stišćeš taj celofan. Dracena: Iš kučko! Ono sitno ukrasno belo cveće: Ajde sredina malo napred. Orhideja: Dosta je bilo, helooooo.... girrrls... Veljko: DOSTAAAAAA!!! zavladala je strahovita tišina... Marija izlazi... trči ka njemu... Marija: Oh, kakvo iznenađenje. ti si tako, tako.... kako bih rekla... :tela su se sudarila... počelo je krljanje: ULJEZ... ULJEZ... ULJEZ MI SE UVUKO U CVEĆE...
Dragi: Ej, kad smo dočekali da vidimo da i Rile prati onog njegovog pedera u vojsci. Cane: Ma begaj bre, lešio ga od batine. Dragi: Nemodzbavaš? Cane: Nemao stoku nikad ako te lažem. Gde da se priča po kuloari da mu sin turio roze beretku na glavu. Misli... :okreće se konobarici: promeni aranžman i donesi salatu i inkenbanu sa lukac i rotkve. Slađa: Za tebe brko i dva tanjira. :uzima sve sa stola: Dragi: Slađo, vrći tu čašu sa visibabe i zumbuli. Treba mi za kokteli.
UPOZORENJE!!! Usled nabreklosti kurca kao posledice čitanja ovog teksta naćićete se u zabludi zašto ste istukli kera.
Izgovara se brzo, moderno, bez akcenta i sa blagom dozom blama, onako kao blickrig gluposti, morate baš tu reč da upotrebite pa je ispaljujete antifa. Uf! Sad je lakše. Sad priča može da se nastavi: Nema ni metar dana kako si se zagrcnuo sarmom kad ti se u udarnom terminu na 22 inča svetinje pojavio taj prodidži. Taj spoj nespojivog. Pedeset kila jada u kožnoj jaši sa nitnama, hipsetrskoj crvenoj ešarpi i ciklama čirokani, Čeova lobanja se kezi sa znojnice, fleke od danonea na visoko podignutoj levoj pesnici. Gutalj ladne pivčuge te vraća u život samo da izustiš: “Šta koji kurac!?”. Odgovor je stigao nedugo zatim ono je progovorilo, izustilo seven dejs bljuvotinu od koje ti se čak i tvoj srpski želudac okrenuo. Gasiš teve ali tebi u glavi odjekuje #anarhija #ateista #boškobuha #decaratnici. Milan iz penala vodi 1:0, ide tiket, do jaja #anti #fa. “Miči mi se iz glave pogani!”. Ne znaš? Pitaj brata gugla! Anti – (lat.) protiv. Okej Fa – dezedorans. A?! Aj opet: Antifa – Ideologija koja ujedinjuje modernu levicu u borbi protiv fašizma. Protiv čega? Fašizma? Pa to ne postoji. Šta je pričalo još? Plee Ako su na dnevniku znači da su se nakotili, a ako su se nakotili deliće ih na ulici za džabe. I zaista u kasnim večernjim časovima na trgu oni su tu sede u kutiji, neki matori komunista ih deli na usvajanje. Prilaziš, opušten rč na licu grč.
- Dobro veče. - Dobro veče prijatelju. - Prijatelju? Mene si našao da troluješ? Nismo mi nikavi prijatelji, slušaj belo odelo mojne njaške nego daj mi reci je l’ jede ovo puno, čuvao bi jedno. - Ne, ali ume da se uneredi žiletom po podlaktici i da češe rektum od saksiju filadendrona. - Nemam filadendron, više sam sanseverija tip. - Imaš internet? - Imam. Je l’ troši puno? - Samo ju tjub, mora da se hrani novim informacijama i da ga drvi na anonimuse i postere na demotivaciji. - Au! Nema veze daj mi jedno. - Evo ti ovo, zove se Dario. -------------------------------------------------------------------------------------------- - Hoćeš da hasaš nešto? Imam neke sarme od juče? - Imaš neki celer? - Celer? Ne, šta je to? Kapirao sam da vi mladi ne jedete sarmu, više ono kao mek kaefce i to. - Ne jedem ta kapitalistička govna! Ja sam vegan. - A sarmu? - Nisam nikada probao. - Probaj, to ti je staro tradicionalno jelo, nema slave bez sarme i tamjana hehehe - Ne slavim, ja ne verujem u Boga. - Naravno da veruješ. Dario? Dobro, katolik si? - Nisam, ja sam ateista, vera navode ljude da postaju zveri i… - Ali tvoji su Hrvati, katolici, to je okej, hrišćani ste, tako si vaspitan. - Nisam Hrvat, ja sam kosmopolitan. - ŠTA!? Slušaj, ja jesam Srbin i imam kolekciju VHS-a Šešeljevog rijalitija holandske produkcije, ali nemam ništa protiv Hrvata, opušteno. - Kosmopolitan sam. Hrvatska je ustaško fašistička tvorevina stvorena na krvlju još fašističkijih srpskih homofobičnih četnika. - Nisam ovo hteo da radim ali stavi ovu ogrlicu. Tako. Vidi, kad počneš da kenjaš mnogo malo ću te rokam strujom. Okej? Super je i kao pomagalo u seksu hehe - Seks je precenjen ja zadovoljstvo pronalazim u AAAAA! - Hehehe samo da proverim kako radi. Šta si ono pričao? - Zadovoljstvo pronalazim u rušenju sistema. - Nije to loše, znam, meni se petog oktobra digao kad sam video Džoa kad razgrće ULT-om. - Doveli ste tad na vlast kapitalizam i proevropske snage koje su razorile zemlju. - Mislio sam da si protiv fašizma. Upoznat si sa činjenicom da je EU stvorena kao unija Francuske i Nemačke kako bi se sputala svaka ideja nacionalnog socijalizma u Nemačkoj? - Ja sam gledao klip gde kažu da je EU porobila mnoge zemlje bukagijama kapitalizma. - Znači ti si u principu samo anti? Ono šta god čuješ ti si protiv? - Pa ne mi jesmo za socijalizam, komunizam, levicu. - Znači ti si komunista? - Ne ja sam antifaAAAAA! - Hehehe nisi se nadao a? Jebe ova stuja, rekoh ti ja. - Pogledaj klip videćeš i ti kako je anarhija rešenje za sve naše probleAAAAA! - Ups, šta si rekao? - Da pogledaš klip na ju tjubu. - I šta ima tu da se vidi? Ima neke pičokare kako igraju odbojku na pesku? - Ne, ima objašnjeno kako je prisustvo interesa nacije put u smrt a politikAAAA! - Nemoj da pričaš, nisam te ništa pitao. Glup si, znaš? Zaveden, jer si sisa mala neizvučena koja leluja kao prut na jugovini. Ima vas više a? Vi ste snop pruća a? Jaki ste zajedno? Interesanto. - AlAAAAAAAAAAA! - Ne upadaj mi u reč. Dizao ti se na drugare u svlačionici pa si odlučio da ih zadiviš kvazi pank fazonom, svojim interesovanjem za politiku i spašavanje sveta od tirana? Znaš da sad njihove kurčine blajvaju antifa kučke koje su sa ukusom jarčevine došle do spoznaje istine da su u zabludi. Ti si antifa kučka, shvataš? Samo lajete i kevćete i kad vam dođe alfa pokunjite se i pobegnete u kućicu. Shvataš da si na kraju lanca ishrane? Shvataš da si štene iz kutije, ne napušteno nego odbeglo iz društva koje sam usvojio i imam nameru da te prevaspitam a za propagadnu neću koristiti video klip nego kukuruzni. Ti si anarhista i ateista a do jutra ćeš moliti Boga da ima zakona za mene. Ali sutra ćeš mi biti zahvalan. Znam. Možda ćeš da jebeš, sklepaćeš kopile, jer ne znaš da ga izvadiš, jer se iskustvo ne stiče iz video klipa. Iskustvo se stiče preko grbine a ti preko svoje nisi puno prevallio, zato počnimo. Šta si ti? - AntiAAAAA! - Kako? - AnAAAAAAAA! - Ne čujem?! - AAAAAAAAAA! - Biće ovo duga noć...
Ono kad se sa ženskom, posle naslona fotelje, kuhinjskog elementa, radijatora i komode, dolomataš do kreveta, i tada ti, u poslednjim proplamsajima moždane svesti koja se gasi pred kurčevom (ne)svešću, padne na um poza koju nisi video ni u Figurae veneris a ni na Red tjubu, i počneš da izdaješ komande koje žensko čeljade poslušno izvršava spremajući se za pičeću egzekuciju.
- Je li, sine, šta bi sinoć sa Elenom, nestadoste kao dim? - Uh, kako da ti kažem: dovukla me ćiku, ima gajbu na Senjaku... - Mojne da pričaš: Senjak?! - Aha, Senjak... i tako, skinemo se za par sekundi, navalim je na trpezarijski sto, prignječim joj one sise, bradavice mi se utisnu ko da sam spavao na kamenčićima, TRAS! odvalim je od jezika na fotelji, kad eto ti nje, uspravlja se, a ima je, bogami, u ravni smo, i cimne me na krevet, Francuz! - Ugh, pa de baš Francuz! - Mora tako na Senjaku, ne pleti mi se u priču... i tako valjamo se, čas joj moja kita u ustima čas meni njen nožni palac negde oko dupeta, oće-neće unutra... i ja kao da me nešto prosvetlilo, brate, ne mogu da ti objasnim... ugledam je najednom onako kako bi samo mog'o da sanjam... i kažem joj: digni desnu nogu, levu zabaci, ruku ovamo, stopalo smotaj tamo... i ne znam sad ni da ti opišem, ona poslušna, spakujem je tako da od nje samo pička ostane, lepo vidiš nešto belo, okruglo, i pička u sredini! - Jao, brate, ne da ga pričaš! Pa, jesi pogodio u cilj? (Pripaljivanje cigarete, dubok udah, pa izduv dima): -Jok, promašio sam! Sine, razbucao sam je gore nego požar Hindenburga, raspala se u froncle dok je došlo do prskanja! - Bratac, alal ti kurac! Nego ajde da platiš pivo pa da mi to izdetaljišeš, da ja to malo na papiru skiciram, da se ne zaboravi, znaš, greota je ne čuvati novoosvojena znanja...
Spokojni pogled svetlucavih očiju prelazio je preko obasjane rečne površine a nakon što je upio potrebnu količinu lepote njenih prozirnih valova, nastavio je dalje preko trske koja se nalazila na drugoj obali i četinarske šume koja se prostirala daleko u nedogled. U toj šumi, kaže legenda, postojao je "čudesni Orfej" koji je milinom svoga glasa hranio trske nedaleko od šume, a one su preko rečnog ogledala slale nežnost u centar pogleda posmatrača. Taj estetski čin trajao bi dok poslednji plam Sunca ne iščezne u sutonu dana. I tako svaki dan, iznova i iznova...
Vreme prolazi pokraj nas, odlazi i poslednji voz koji spaja sadašnjost sa nama samima a u vagonu za put bez povratka spakovana su naša dva kofera pitanja: Da li da sanjamo život? Ili da živimo san?
Nekako, kao kroz maglu, ostale su u meni urezane priče iz prošlosti da postoji nekakav svirač na liri koji je slao akorde nežnosti visoko do zvezda a one su sjale poput dijamanta u znak zahvalnosti za njegov gest. Dok je pevao, jata ptica bi kružila iznad njegove glave i osluškivala melodijsku harmoniju Orfejevih glasnih žica. Reka zaustavlja svoj tok, da tako nepomična čuje samo delić njegove pesme a stene su podrhtavale od erupcije koja je pretila da preplavi rečno korito. Drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunčeve svetlosti, formirajući krošnju iznad njegove glave dok su sve životinje pritrčavale i skupljale pokraj panja na kome je sedeo. Njegova muzika je prkosila vetrovima; sprečavala je oluje štetne po ljude ali je pravila tornada koja su nosila fregmente zvukova širom planete i pretakala ih u dugine boje. Jarko, zeleno, crveno i plavo, svileno, belo, svetlucavo i ljubičasto. Svaka pomisao; svaki izgovoreni stih: svaka tercina i katren.
Sve se to upilo na jedan list, onaj koji ne bledi vec zauvek ostaje, da poput nokta stalno izrasta i nikad ne umire. Život je, zapravo, jedan val koji nema granica, koji beskonačno nosi uspomene i stvara iste. On formira reku čuda a ta reka se nigde ne uliva. Ona ima samo izvor, uvek ga je i imala, ima čar, ima dušu. Slagao bih u nameri da umem opisati tu reku onako do detalja, opisivao sam je i pre ali uvek slažem. A da me neki čovek, nije važno da li ima dvadeset ili osamdeset, pita koliko ima takvih reka u životu svakog od nas, rekao bih kako postoji onoliko njih koliko misliš da ih ima. Možda bi moj odgovor bio: jedna. Tačno? Lažem? Nikada neću saznati, ali zaista mislim da postoji jedna takva reka; jedan Orfej. On će uvek svirati i pevati, nikada neće prestati i kao takav zauvek doprinositi nečemu lepom što je vredno svakog poštovanja. A muzika i glas koji topi stene svakako jeste nešto prelepo, poput miksa estetike i lepote.
U daljini, na granici horizonta sa nebeskom linijom, primećivao se narandžasti spektar boja koji je polako činio čitavo nebo uspavanim. Poslednje iskre sunčeve vatre vetar je nosio do površine reke pored koje sam provodio svako predvečerje slušajući pesmu iz pravca šume četinara. Kako je nebo postajalo sve više tamnije, tako se i ona stišavala. Pogledom sam pokupio svu draž rečnih kapljica koja se reflektovala prema mojim svetlucavim očima.
